Жеља љубовника
| Жеља љубовника Писац: Јован Суботић |
Кад би мене моћна сила
Лаким саном створила,
и волшебства тајна врата
Жељи ми отворила,
Под лаку би' ја се подкрао
Миле моје завесу,
Ил’ би’ с гране њој слетио
Кад би легла у лесу.
На велике трепавице
Љуљкајућ се сео би’
и образе умиљате
Из раја јој свео би’
Час би' себе љубичицом
Мирисавом створио,
и за косом коврчавом
с Лаором се борио;
Час би' голуб несташниј јој
Сладка уста љубио,
и црвеним пурпурне јој
Устне кљуном дубио;
Час славујак у бела би'
Недра јој се крао,
и по меким холмиһама
Малом ногом играо;
Најпосле би створио се
Силне љубве малиј Бог,
Најоштријом ранио б' јој
Срце стрелом лука мог.
Казао би' јој, чије срце
У голубу осећа,
Ког славујем тужећим је
Претворила несрећа;
Казао би' јој, чију душу
Љубичица излива,
Чије око реку суза
Дан нoh за њом пролива.
Рекао би јој да ће пређе
Стуб се неба срушити,
Да ће пређе јарост Бога
Милу душу скрушити;
Да һе пређе лето следит
Млаке волне Дунава,
Да ће пређе вратити се
Источнику свом Сава;
Него што ће срце моје
Њу желити престати,
и пламена силне љубве
У груди ми нестати.
Па кад она умољена
Око врата падне ми,
Кад пољупци горећи јој
Дне награде јадне ми:
Ја һу онда на срцу јој
Срећне сузе плакати,
и као јагње око овце
Од радости скакати;
Са њеног Һу гледат крила
Како сунце устаје,
Са њеног һу гледат недра
Како Луне нестаје.
Ах! а зар ће она вечно
Под дрветом спавати,
Зар ће ово срећно стање
Мени вечно трајати?
Зато створ' ме, моћна сило,
њеног тела сенчицом,
Да је лаком свуда пратим,
Куд се макне, ножицом.
Па кад сија јарко сунце
Верно ћу је пратити,
и за њом ћу са стидљивим
Оком свуда следити:
А кад облак пријатељски
Сунца поглед сакрије,
Кад на око завидљивца
Ноћ мрак црниј пролије;
Онда һу се с дерским срцем
Стасу јој прикучити,
и невиђен неприметно
Лепиј образ љубити!
Извор[уреди]
- Гавриловић Зоран, Антологија српског љубавног песништва, „Рад“ Београд, 1967, стр 40-42
|