Жени мајка Јована нејака

Извор: Викизворник


Жени мајка Јована нејака

Жени мајка Јована нејака,
Баш нејака од седам година,
Па га љуба у постељи ноша.
Када јој се досадило беше,
Она рече Јовану нејаку: 5
„Ој бога ти, Јоване нејаки,
Твоја браћа одоше на војску."
То се Јови жао учинило,
Па беседи својој верној љуби:
„Иди, љубо, горе на чардаке, 10
Донеси ми танану кошуљу,
Што си мени од мајке донела,
Да ја идем у цареву војску,
Нећу доћи за девет година.“
Опреми се Јоване нејаки, 15
Па он оде у цареву војску,
Није дош’о за девет година.
Кад је прошла девета година,
Иде Јова двору бијеломе.
Кад је дош’о бијеломе двору, 20
Па он пита своје верне љубе:
„Ој бога ти, Јованова љубо!
Би л’ ме тела на конак примити?"
Ал’ беседи Јованова љуба:
„Не знам, не знам, делијо незнана 25
Ти ушетај у дворове беле,
Пак ти питај миле старе мајке.“
Кад је Јова саслушао речи,
Брзо иде у бијеле дворе,
Пак он пита миле старе мајке: 30
„Ој Бога ти, остарела мајко,
Би л’ ме тела на конак примити?“
„Оћу, оћу, делијо незнана,
Како не би’ на конак примила.“
Кад је Јова речи саслушао, 35
Огтпасује ћемер од дуката,
Пак он даје милој старој мајци:
„Готови ми господску вечеру.“
Зготовила господску вечеру,
Сео Јова, па је вечерао, 40
Па је лег’о санак боравити.
Иде брже Јованова мајка,
Па дозива Јованову љубу;
„Сна’о моја, Јованова љубо,
Ти отиди горе на чардаке, 45
Донеси ми сребрне ножеве,
Да погубим богата трговца.“
Њојзи вели Јованова љуба:
„Немој, мајко, баш канда је Јова!“
Кад то зачу Јованова мајка: 50
„Курво, кучко, Јованова љубо,
Та теби се туђин омилио!"
Оде љуба горе на чардаке,
Да донесе сребрне ножеве.
Узе мајка, па одсече главу. 55
Мртва глава, али проговара:
„Боже мили, чуда великога,
Толико сам ја света прошао,
Нигди мене не заболе глава,
Ево сада на мајчином крилу!“ 60
Цикну, викну Јованова мајка:
„Рано моја, Јоване нејаки,
Што се ниси показао мајци?“
Кад ујутру бео данак свану,
Дан освану, огрануло сунце. 65
Млоги иду да видиду Јову.
Мртав Јова на постељи лежи.
Од сви’ страна сви говоре Јови:
„Ала те је успавала љуба!"
Проговара Јованова љуба: 70
„Није њега успавала љуба,
Већ је њега успавала мајка,
Што се никад пробудити неће!"

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Напомена[уреди]

  • Даница, IX, 10. XI 1868, 31, 734-735.
  • Народне песме, бр. 3, забележио у Парага Фил[ип] Бугарски.
  • О низу прозних варијаната види: М. Бошковић-Сгули, Загребачка усмена причања у преpлитању са новинама и телевизијом, у књ. исте аут., „Усмена књижевносг некад и сад“, Загреб, 1983, 272-3.

Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Карановић, Зоја, Народне песме у Даници, Нови Сад: Матица српска; Београд: Институт за књижевност и уметност, 1990., стр. 161-163.