Женитба Сењанин Ивана од Леђана

Извор: Викизворник


Женитба Сењанин Ивана од Леђана

Кад се жени Сењанин Иване,
Он облази земље и градове,
Док Иване нађе дјевојку,
А налази у Леђану граду,
У делије Леђанина бана, 5
По имену Вукосаву младу.
Липа ти је, јада не допала!
Јер дивојка у гавезу растла,
Растла она два'ест годиница.
Колико је стала и пристала, 10
Толико се куја нагиздала:
Јер су на њој од свиле мантије,
Под мантијом гаће начешмане,
И по њој су поштампане штампе.
Једна глава, чет'ри су стивана, 15
Двоје уши четвере речине,
Десет прста, дван'ест прстенова,
И дван'ести алај-камен драги,
При коме се може вечерати,
Вас се сјаје к'о жарено сунце. 20
Кад Иване изпросио Злато,
Много Иван потрошио благо:
Три товара небројена блага,
И три коња, који носе благо,
И пол' кварте кривих маријаша, 25
И јабуку од сухога злата,
Која ваља по Леђана града!
Бесиди му Бошњанине бане:
»Душо моја, од Сења Иване,
Купи, дите, кићених сватова; 30
Сваког, Иван, зови у сватове,
А не зови котарских сердара,
Нити Срба зови у сватове,
Јер су в' вину тежке пијанице,
У боју су тежке побојице: 35
Опит ће се, замећати кавгу,
Па ће мучно кавги одбит дати
У Леђану граду биеломе,
Нег' Латине зови у сватове.«
Кад Иване разумио гласе, 40
Овако је Иван бесидио:
»Ја ћу сваког звати у сватове!
Хоћеш ли их причекати, бане?«
Онда му је бане бесидио:
»Хоћу, Иван, за триста сватова!« 45
Оде Иван двору биеломе.
Прида њ се је изшетала мајка,
Под Иваном коња ухватила,
Коња прима, за здравље се пита:
»Јес' ли Злато находио, дите?« 50
»Јесам, мајко, нашао дивојку,
Ал сам много потрошио благо!«
Ма му тихо мајка бесидила:
»Не жал', дите, готовине блага:
Кад примину твој старији бабо, 55
Девет товар' оставио блага,
Дите моје, за женитбе твоје!
Је ли липа лиепа дивојка?«
»Еј, бора ти, моја стара мајко,
Баш је 'наке ни у св'јету нема! 60
А каква је, моја мила мајко,
А каква је мила и пристала:
Дви обрве, ка' дви пијавице,
Јагодице, ка' дви јабучице;
Кад бесиди, к'о да голуб гуче, 65
Кад дивани, к'о да бисер труни,
А кад гледа, к'о да роса пада;
А каква је, јада не допала!
Нег', бора ти, моја мила мајко,
Кољи, мајко, суичке овнове, 70
А саливај вино у михове,
А ја идем купити сватове!«
Иде Иван скупити сватове.
Коме каже, да ј' у Босни Злато,
Главом креће, да в' сватове не ће! 75
Дође Иван двору биеломе,
На ливу се руку подпачује,
Десном Иван главу прихватио,
Ма га стара упитала мајка:
»Јеси л', дите, свате покупио?« 80
»Ај! не лудуј, моја мила мајко:
Коме казем, да ј' у Босни Злато,
Главом креће,, да у Босну не ће!
Жао ми је готовине блага,
А жао ми руга и срамоте, 85
Најжалије дивојке липоте!«
Ма му стара бесидила мајка:
»Еј Иване, драго дите моје,
Хајд' узимљи дебела коњица,
Па отворај орове сандуке, 90
Па облачи бабино одиље,
А каквога ни у св'јету нема!«
У Ивана поговора нема,
Нег' опрема дебела коњица.
А када је коња опремио, 95
Баш одоре не може се боље,
Тад полети кули уз мостове,
Па отвара орове сандуке
И изнесе бабино одиље.
Старо свлачи, а ново обуче: 100
На с' облачи шарену кошуљу,
Нит' предена, нити је ткавена,
Нег' од златне жице оплетена;
Сврх кошуље тинте антерију,
Па по њој је поштампана штампа 105
Све од злата и од сребра била;
Сврх' антерије велику јачерму
Заковату до оба рамена,
Низа њу су токе позлаћене,
Двоје нове, а треће половне, 110
Па су онда игле посребрене,
Из игала панцир до панцира,
Из панцира цекин до цекина,
Из цекина од злата таљири,
Из таљира од злата јабуке, 115
Све јабуке њему до колина.
Опаса се свиленим пасовим,
За ње меће седам самокреса,
А међу ње палу оковату,
Па та пала у злато упала. 120
На пали је девет каменова
И десети алај-камен драги,
Вас се сјаје ко жарено сунце;
Онда меће од паса бикана,
И на њему девет каменова, 125
А из њих је девет пламенова.
Па облачи морчаји чакшире,
До колина златом извезене;
Више има над колином злата,
Него има под колином платна, 130
Гди су шави, туте жица златна.
Па обува чизме до колина,
На чизмам је девет каменова,
А из њих је девет пламенова;
А за цизме тројструке канџије, 135
Све канџије од сухога злата,
Вас се сјаје к'о жарено сунце,
Вас од сребра и сухога злата!
Тад узтаче калпак и челинку,
На челинки девет челинака 140
И десето крило позлаћено,
Све се крило на чекрке вило,
Што му брани лишце од сунашца
Још му каже, који витар пуше.
Па облачи зелене доламе, 145
Низ доламе пуце подивене,
Свака пуца литру злата куца;
Што Ивану стоји близу врата,
Та га куца десет литар злата,
Та је пуца на. бурму савита, 150
Кад јунаци хладна пију вина,
Кад путују, часе не имаду.
Па га дође дебелом коњицу,
Па старице упитао мајке:
»Куд ћу„ што ћу, моја мила мајко?« 155
»Хајде, дите, ка Будиму граду,
Кад сам дошла к Сењу каменоме,
Био ми је за дивера, дите,
Ка јунаку старцу Вукосавцу,
Он ће теби покупит сватове, 160
И довести Вукосаву младу!«
То Иване послушао мајке,
Управ оде ка Будиму граду,
Баш под кулу старца Вукосавца.
Али га је старац угледао 165
На балкуну од биеле куле,
Па салази кули низ мостове,
Под Иваном коња ухватио,
Иван сађе дебела коњица.
Бесиди му старац Вукосавац: 170
»Хај'мо, дите, на таване горње,
Па ћемо се понапити вина
И диванит људскога дивана!«
Коње тури у подруме долње,
А јунаке на таване горње, 175
И сидоше хладна пити вина.
Проговара старац Вукосавац:
»Еј, Иване, драго дите моје,
Али неком идеш на мегдане,
Куд си поша', на које ли стране?« 180
Иван њему ричи проговори,
Све му казе, што је и како је.
Проговара старац Вукосавац:
»Ој Иване, драго дите моје,
Ја бих теби свате сакупио, 185
Ма ти не знаш од Леђана бана,
Троји су јој свати изгинули,
Оставили небројено благо,
Ти дивојке доводити не ћеш!«
Одмах се је Иван замислио, 190
Ал се старац на ноге скочио,
Маријана сина дозивао:
»Маријане, драго дите моје,
Хајде мени по моме Будиму,
Доведи ми стотину сватова!« 195
То у момка поговора нема,
По Будиму и око Будима
Доведе му стотину сватова,
Све под кулу старца Вукосавца.
Коњим доста сина и јечима, 200
А јунацим и јила и пила.
Када старац разумио гласе,
Даде њјима свита и наука,
Маријану сину бесидио:
»Хајде, дите, на таване горње, 205
Па отварај орове сандуке,
Па облачи рухо свакојако,
У чему сам старац диловао,
Диловао и још хајдукова
И у чему носио јунаштво!« 210
У момчета поговора нема,
Него оде на таване горње,
На с' облачи јуначко одиље;
Како се је јунак опремио,
Баш одоре, не може се боље! 215
Па им даде свита и наука:
»Маријане, ти ћеш за дивера,
Али чувај младе дјевојке,
Чувај ми је ка' и главе своје!
Јер кад дођеш ка Леђану граду, 220
Ма прострит ће од Леђана бане,
Прострит хоће свилу и кадифу
Па ће прострит чоју немирену,
Око куле жежене цекине,
Па ће онда гроше и дукате: 225
Немојдер се који приварити,
Немојте се за цекин машити!
А кад дођеш Јабуци ливади,
Мрси њему свилу и кадифу,
А тари му чоју немирену. 230
Када дође од Леђана бане,
Опет хоће еглен изводити,
Да ти стриљаш на копљу јабуку,
А трећи ће еглен изводити.
Да га љубиш у скут од колина, 235
У постоле, гди му ноге стоје,
Онда ће те бане приварити,
Одсић ће ти са рамена главу!«
Отален се свати подигоше,
Па одоше до града Леђана. 240
Стао старац,, па се замислио,
Па је старац љубу дозивао:
»Имали смо сина јединога,
Али ћемо сада пригорити
Црној земљи и зеленој трави! 245
Али сам се прошао мегдана,
Равно ми је стотину година,
У глави ми зуба ниједнога:
Ма изнеси на мене одиље,
Изведи ми Меду дебелога, 250
И ја идем до Леђана града,
Помест ће ми киту и сватове!«
То у љубе поговора нема.
Тад се старац на ноге скочио,
И опрема на тило одиље. 255
Изведе му Меду дебелога,
Па је старац 'вако бесидио:
»Стани, Медо, да се баци дедо!«
Коњиц клече у све цет'ри ноге,
Тада старац посидну коњица, 260
Па под собом ободе коњица,
Не би њега сустигнуле виле,
А камоли каурске делије,
Управ оде до Леђана града.
Кад је доша' ка златној јабуци, 265
Стали свати, па се замислили.
Не мисли се старац Вукосавац,
Нег је сватим тихо бесидио:
»Шта сте стали, па се замислили,
Не иђете, куд сте намислили?« 270
Одмах старац коња прогонио,
Мрси њему свилу и кадифу,
А таре му чоју немирену,
А за њиме остали сватови.
Кад то види од Леђана бане, 275
Од жалости почупао браду.
Гледала га лиепа дивојка,
Па дивојка ричи бесидила:
»Старче бабо, привелики...,
Троју си ми срићу уставио, 280
Али ове уставити не ћеш!
Силни ме је јунак запросио
По имену Сењанин Иване!«
Па дођоше свати билој кули,
Тару њему жежене цекине 285
И остале гроше и дукате.
Па бесиди од Леђана бане:
»Еј, бора ти, моја кћери липа,
Да га није старца Вукосавца,
И ову бих срићу уставио!« 290
Па овако бане бесидио:
»Ви војводе у биелу кулу,
А ви свати око биле куле!«
Онда бане еглен проводио:
»Еј, бора ти, Сењанин Иване, 295
Надер стриљај на копљу јабуку!
Ако ли је не устрилиш Иве,
Нит' ћеш отић, нит' однити главе,
Нит' одвести младе диевојке!«
Слушао га старац Вукосавац, 300
Маријана сина дозивао:
»Маријане, драго дите моје,
Ти га стриљај на копљу јабуку!«
У момчета поговора нема,
Нег' устрили на копљу јабуку. 305
Трећи еглен изводио бане,
Али зове Сењанин Ивана:
»Љуби мене у скут и колина,
У постоле, гди ми ноге стоје,
Онда 'ш одвест младу диевојку!« 310
Ма бесиди старац Вукосавац:
»Дех, Иване, баш пољуби бана!
А гди ти је ћорда бриедкиња?
Тебе хвале, да си добар јунак,
А међер си, Иван, страшивица.« 315
То Ивану образ упалило,
Па одпаса од бедрице ћорду,
Те је бану одсикао главу.
Отолен се свати подигоше,
Поведоше лиепу дивојку, 320
Кад су били под гору зелену,
Тад процвили лиепа дивојка.
Питао је Сењанин Иване:
»А што цвилиш, лиепа дивојка,
Ал' ти жао миста завичаја, 325
Ал' ти, секо, умољен бабајко?«
Бесиди му лиепа дивојка:
»Није жао миста завичаја,
Нити жао мог старила бабе,
Ђава био, па га и однио; 330
Ма, бора ти, Сењанин Иване,
Кад ти мене за другога водиш,
У горици црна Арапина,
Ма какав је, да би га не било!
Ма какав је Арап мегданџија: 335
До два уха кано два лопара,
А два ока ка два тучја јаја.
На Арапу до три јесу главе:
Из. једне му студен витар пуше,
Из друге му модар пламен мота, 340
А из треће Арап проговара,
Па ће мене Арап отимати.
Нег' одсици русу главу моју,
А не дај ме у арапске руке,
Јер га туте бане поставио. 345
Да отимље мене диевојку!«
Проговара старац Вукосавац:
»Нудер мене старца Вукосавца
И пода мном дебелога Меде!«
Кад дођоше у гору зелену. 350
Тад изађе црна Арапина,
Грдан ти је, однили га ђавли!
Па Арапе витар изпуштао.
Све сватове вихар разносио,
Ал не може старца Вукосавца, 355
Нит' његова дебелога Меде,
Јер је Меде на земљу клекао,
Док Арапе витар издушио.
Тад Арапе ватру отворио:
А. ну види старца Вукосавца, 360
Прикрива се диван кабаницом,
Док Арапе ватру издушио.
Тад се Меде на ноге скочио,
Па полети црном Арапину,
А старац је ћорду повадио, 365
Па Арапу главу одсикао,
Све три му је одсицао главе,
Онда стари свате сакупио.
Али види црних Архпина,
Навалили на оне кочије; 370
У кочијам мали Маријане
Све по поли присикао Турке,
Па им не да у оне коћије,
А за њиме Сењанин Иване.
Ма ну види старца Вукосавца, 375
Како старац косирицам клапа,
Све из њизих жива ватра сива,
Мали старац разгонао Турке,
Све Арапе диже на навиљке!
А остали кићени сватови 380
Сику они Турке јањичаре,
По горици и око горице.
Изсикоше јањичаре Турке,
Доста турских коња одводили,
Доста турских ћорда односили, 385
Покупили небројено благо,
Па узеше младу диевојку,
Одведоше к Сењу каменоме.
Тако се је Иван оженио,
Ма је чудо муке и видио, 390
Потрошио небројено благо.
Да не буде старца Вукосавца,
Не би Иван одвео дивојке!



Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • О. Стјепан Грчић: Сењанин Иван, народне пјесме, Хрватско кеижевно друштво св. Јеронима, Загреб, 1943., стр. 53-62.