Ženitba Senjanin Ivana od Leđana
Kad se ženi Senjanin Ivane,
On oblazi zemlje i gradove,
Dok Ivane nađe djevojku,
A nalazi u Leđanu gradu,
U delije Leđanina bana, 5
Po imenu Vukosavu mladu.
Lipa ti je, jada ne dopala!
Jer divojka u gavezu rastla,
Rastla ona dva'est godinica.
Koliko je stala i pristala, 10
Toliko se kuja nagizdala:
Jer su na njoj od svile mantije,
Pod mantijom gaće načešmane,
I po njoj su poštampane štampe.
Jedna glava, čet'ri su stivana, 15
Dvoje uši četvere rečine,
Deset prsta, dvan'est prstenova,
I dvan'esti alaj-kamen dragi,
Pri kome se može večerati,
Vas se sjaje k'o žareno sunce. 20
Kad Ivane izprosio Zlato,
Mnogo Ivan potrošio blago:
Tri tovara nebrojena blaga,
I tri konja, koji nose blago,
I pol' kvarte krivih marijaša, 25
I jabuku od suhoga zlata,
Koja valja po Leđana grada!
Besidi mu Bošnjanine bane:
»Dušo moja, od Senja Ivane,
Kupi, dite, kićenih svatova; 30
Svakog, Ivan, zovi u svatove,
A ne zovi kotarskih serdara,
Niti Srba zovi u svatove,
Jer su v' vinu težke pijanice,
U boju su težke pobojice: 35
Opit će se, zamećati kavgu,
Pa će mučno kavgi odbit dati
U Leđanu gradu bielome,
Neg' Latine zovi u svatove.«
Kad Ivane razumio glase, 40
Ovako je Ivan besidio:
»Ja ću svakog zvati u svatove!
Hoćeš li ih pričekati, bane?«
Onda mu je bane besidio:
»Hoću, Ivan, za trista svatova!« 45
Ode Ivan dvoru bielome.
Prida nj se je izšetala majka,
Pod Ivanom konja uhvatila,
Konja prima, za zdravlje se pita:
»Jes' li Zlato nahodio, dite?« 50
»Jesam, majko, našao divojku,
Al sam mnogo potrošio blago!«
Ma mu tiho majka besidila:
»Ne žal', dite, gotovine blaga:
Kad priminu tvoj stariji babo, 55
Devet tovar' ostavio blaga,
Dite moje, za ženitbe tvoje!
Je li lipa liepa divojka?«
»Ej, bora ti, moja stara majko,
Baš je 'nake ni u sv'jetu nema! 60
A kakva je, moja mila majko,
A kakva je mila i pristala:
Dvi obrve, ka' dvi pijavice,
Jagodice, ka' dvi jabučice;
Kad besidi, k'o da golub guče, 65
Kad divani, k'o da biser truni,
A kad gleda, k'o da rosa pada;
A kakva je, jada ne dopala!
Neg', bora ti, moja mila majko,
Kolji, majko, suičke ovnove, 70
A salivaj vino u mihove,
A ja idem kupiti svatove!«
Ide Ivan skupiti svatove.
Kome kaže, da j' u Bosni Zlato,
Glavom kreće, da v' svatove ne će! 75
Dođe Ivan dvoru bielome,
Na livu se ruku podpačuje,
Desnom Ivan glavu prihvatio,
Ma ga stara upitala majka:
»Jesi l', dite, svate pokupio?« 80
»Aj! ne luduj, moja mila majko:
Kome kazem, da j' u Bosni Zlato,
Glavom kreće,, da u Bosnu ne će!
Žao mi je gotovine blaga,
A žao mi ruga i sramote, 85
Najžalije divojke lipote!«
Ma mu stara besidila majka:
»Ej Ivane, drago dite moje,
Hajd' uzimlji debela konjica,
Pa otvoraj orove sanduke, 90
Pa oblači babino odilje,
A kakvoga ni u sv'jetu nema!«
U Ivana pogovora nema,
Neg' oprema debela konjica.
A kada je konja opremio, 95
Baš odore ne može se bolje,
Tad poleti kuli uz mostove,
Pa otvara orove sanduke
I iznese babino odilje.
Staro svlači, a novo obuče: 100
Na s' oblači šarenu košulju,
Nit' predena, niti je tkavena,
Neg' od zlatne žice opletena;
Svrh košulje tinte anteriju,
Pa po njoj je poštampana štampa 105
Sve od zlata i od srebra bila;
Svrh' anterije veliku jačermu
Zakovatu do oba ramena,
Niza nju su toke pozlaćene,
Dvoje nove, a treće polovne, 110
Pa su onda igle posrebrene,
Iz igala pancir do pancira,
Iz pancira cekin do cekina,
Iz cekina od zlata taljiri,
Iz taljira od zlata jabuke, 115
Sve jabuke njemu do kolina.
Opasa se svilenim pasovim,
Za nje meće sedam samokresa,
A među nje palu okovatu,
Pa ta pala u zlato upala. 120
Na pali je devet kamenova
I deseti alaj-kamen dragi,
Vas se sjaje ko žareno sunce;
Onda meće od pasa bikana,
I na njemu devet kamenova, 125
A iz njih je devet plamenova.
Pa oblači morčaji čakšire,
Do kolina zlatom izvezene;
Više ima nad kolinom zlata,
Nego ima pod kolinom platna, 130
Gdi su šavi, tute žica zlatna.
Pa obuva čizme do kolina,
Na čizmam je devet kamenova,
A iz njih je devet plamenova;
A za cizme trojstruke kandžije, 135
Sve kandžije od suhoga zlata,
Vas se sjaje k'o žareno sunce,
Vas od srebra i suhoga zlata!
Tad uztače kalpak i čelinku,
Na čelinki devet čelinaka 140
I deseto krilo pozlaćeno,
Sve se krilo na čekrke vilo,
Što mu brani lišce od sunašca
Još mu kaže, koji vitar puše.
Pa oblači zelene dolame, 145
Niz dolame puce podivene,
Svaka puca litru zlata kuca;
Što Ivanu stoji blizu vrata,
Ta ga kuca deset litar zlata,
Ta je puca na. burmu savita, 150
Kad junaci hladna piju vina,
Kad putuju, čase ne imadu.
Pa ga dođe debelom konjicu,
Pa starice upitao majke:
»Kud ću„ što ću, moja mila majko?« 155
»Hajde, dite, ka Budimu gradu,
Kad sam došla k Senju kamenome,
Bio mi je za divera, dite,
Ka junaku starcu Vukosavcu,
On će tebi pokupit svatove, 160
I dovesti Vukosavu mladu!«
To Ivane poslušao majke,
Uprav ode ka Budimu gradu,
Baš pod kulu starca Vukosavca.
Ali ga je starac ugledao 165
Na balkunu od biele kule,
Pa salazi kuli niz mostove,
Pod Ivanom konja uhvatio,
Ivan sađe debela konjica.
Besidi mu starac Vukosavac: 170
»Haj'mo, dite, na tavane gornje,
Pa ćemo se ponapiti vina
I divanit ljudskoga divana!«
Konje turi u podrume dolnje,
A junake na tavane gornje, 175
I sidoše hladna piti vina.
Progovara starac Vukosavac:
»Ej, Ivane, drago dite moje,
Ali nekom ideš na megdane,
Kud si poša', na koje li strane?« 180
Ivan njemu riči progovori,
Sve mu kaze, što je i kako je.
Progovara starac Vukosavac:
»Oj Ivane, drago dite moje,
Ja bih tebi svate sakupio, 185
Ma ti ne znaš od Leđana bana,
Troji su joj svati izginuli,
Ostavili nebrojeno blago,
Ti divojke dovoditi ne ćeš!«
Odmah se je Ivan zamislio, 190
Al se starac na noge skočio,
Marijana sina dozivao:
»Marijane, drago dite moje,
Hajde meni po mome Budimu,
Dovedi mi stotinu svatova!« 195
To u momka pogovora nema,
Po Budimu i oko Budima
Dovede mu stotinu svatova,
Sve pod kulu starca Vukosavca.
Konjim dosta sina i ječima, 200
A junacim i jila i pila.
Kada starac razumio glase,
Dade njjima svita i nauka,
Marijanu sinu besidio:
»Hajde, dite, na tavane gornje, 205
Pa otvaraj orove sanduke,
Pa oblači ruho svakojako,
U čemu sam starac dilovao,
Dilovao i još hajdukova
I u čemu nosio junaštvo!« 210
U momčeta pogovora nema,
Nego ode na tavane gornje,
Na s' oblači junačko odilje;
Kako se je junak opremio,
Baš odore, ne može se bolje! 215
Pa im dade svita i nauka:
»Marijane, ti ćeš za divera,
Ali čuvaj mlade djevojke,
Čuvaj mi je ka' i glave svoje!
Jer kad dođeš ka Leđanu gradu, 220
Ma prostrit će od Leđana bane,
Prostrit hoće svilu i kadifu
Pa će prostrit čoju nemirenu,
Oko kule žežene cekine,
Pa će onda groše i dukate: 225
Nemojder se koji privariti,
Nemojte se za cekin mašiti!
A kad dođeš Jabuci livadi,
Mrsi njemu svilu i kadifu,
A tari mu čoju nemirenu. 230
Kada dođe od Leđana bane,
Opet hoće eglen izvoditi,
Da ti striljaš na koplju jabuku,
A treći će eglen izvoditi.
Da ga ljubiš u skut od kolina, 235
U postole, gdi mu noge stoje,
Onda će te bane privariti,
Odsić će ti sa ramena glavu!«
Otalen se svati podigoše,
Pa odoše do grada Leđana. 240
Stao starac,, pa se zamislio,
Pa je starac ljubu dozivao:
»Imali smo sina jedinoga,
Ali ćemo sada prigoriti
Crnoj zemlji i zelenoj travi! 245
Ali sam se prošao megdana,
Ravno mi je stotinu godina,
U glavi mi zuba nijednoga:
Ma iznesi na mene odilje,
Izvedi mi Medu debeloga, 250
I ja idem do Leđana grada,
Pomest će mi kitu i svatove!«
To u ljube pogovora nema.
Tad se starac na noge skočio,
I oprema na tilo odilje. 255
Izvede mu Medu debeloga,
Pa je starac 'vako besidio:
»Stani, Medo, da se baci dedo!«
Konjic kleče u sve cet'ri noge,
Tada starac posidnu konjica, 260
Pa pod sobom obode konjica,
Ne bi njega sustignule vile,
A kamoli kaurske delije,
Uprav ode do Leđana grada.
Kad je doša' ka zlatnoj jabuci, 265
Stali svati, pa se zamislili.
Ne misli se starac Vukosavac,
Neg je svatim tiho besidio:
»Šta ste stali, pa se zamislili,
Ne iđete, kud ste namislili?« 270
Odmah starac konja progonio,
Mrsi njemu svilu i kadifu,
A tare mu čoju nemirenu,
A za njime ostali svatovi.
Kad to vidi od Leđana bane, 275
Od žalosti počupao bradu.
Gledala ga liepa divojka,
Pa divojka riči besidila:
»Starče babo, priveliki...,
Troju si mi sriću ustavio, 280
Ali ove ustaviti ne ćeš!
Silni me je junak zaprosio
Po imenu Senjanin Ivane!«
Pa dođoše svati biloj kuli,
Taru njemu žežene cekine 285
I ostale groše i dukate.
Pa besidi od Leđana bane:
»Ej, bora ti, moja kćeri lipa,
Da ga nije starca Vukosavca,
I ovu bih sriću ustavio!« 290
Pa ovako bane besidio:
»Vi vojvode u bielu kulu,
A vi svati oko bile kule!«
Onda bane eglen provodio:
»Ej, bora ti, Senjanin Ivane, 295
Nader striljaj na koplju jabuku!
Ako li je ne ustriliš Ive,
Nit' ćeš otić, nit' odniti glave,
Nit' odvesti mlade dievojke!«
Slušao ga starac Vukosavac, 300
Marijana sina dozivao:
»Marijane, drago dite moje,
Ti ga striljaj na koplju jabuku!«
U momčeta pogovora nema,
Neg' ustrili na koplju jabuku. 305
Treći eglen izvodio bane,
Ali zove Senjanin Ivana:
»Ljubi mene u skut i kolina,
U postole, gdi mi noge stoje,
Onda 'š odvest mladu dievojku!« 310
Ma besidi starac Vukosavac:
»Deh, Ivane, baš poljubi bana!
A gdi ti je ćorda briedkinja?
Tebe hvale, da si dobar junak,
A međer si, Ivan, strašivica.« 315
To Ivanu obraz upalilo,
Pa odpasa od bedrice ćordu,
Te je banu odsikao glavu.
Otolen se svati podigoše,
Povedoše liepu divojku, 320
Kad su bili pod goru zelenu,
Tad procvili liepa divojka.
Pitao je Senjanin Ivane:
»A što cviliš, liepa divojka,
Al' ti žao mista zavičaja, 325
Al' ti, seko, umoljen babajko?«
Besidi mu liepa divojka:
»Nije žao mista zavičaja,
Niti žao mog starila babe,
Đava bio, pa ga i odnio; 330
Ma, bora ti, Senjanin Ivane,
Kad ti mene za drugoga vodiš,
U gorici crna Arapina,
Ma kakav je, da bi ga ne bilo!
Ma kakav je Arap megdandžija: 335
Do dva uha kano dva lopara,
A dva oka ka dva tučja jaja.
Na Arapu do tri jesu glave:
Iz. jedne mu studen vitar puše,
Iz druge mu modar plamen mota, 340
A iz treće Arap progovara,
Pa će mene Arap otimati.
Neg' odsici rusu glavu moju,
A ne daj me u arapske ruke,
Jer ga tute bane postavio. 345
Da otimlje mene dievojku!«
Progovara starac Vukosavac:
»Nuder mene starca Vukosavca
I poda mnom debeloga Mede!«
Kad dođoše u goru zelenu. 350
Tad izađe crna Arapina,
Grdan ti je, odnili ga đavli!
Pa Arape vitar izpuštao.
Sve svatove vihar raznosio,
Al ne može starca Vukosavca, 355
Nit' njegova debeloga Mede,
Jer je Mede na zemlju klekao,
Dok Arape vitar izdušio.
Tad Arape vatru otvorio:
A. nu vidi starca Vukosavca, 360
Prikriva se divan kabanicom,
Dok Arape vatru izdušio.
Tad se Mede na noge skočio,
Pa poleti crnom Arapinu,
A starac je ćordu povadio, 365
Pa Arapu glavu odsikao,
Sve tri mu je odsicao glave,
Onda stari svate sakupio.
Ali vidi crnih Arhpina,
Navalili na one kočije; 370
U kočijam mali Marijane
Sve po poli prisikao Turke,
Pa im ne da u one koćije,
A za njime Senjanin Ivane.
Ma nu vidi starca Vukosavca, 375
Kako starac kosiricam klapa,
Sve iz njizih živa vatra siva,
Mali starac razgonao Turke,
Sve Arape diže na naviljke!
A ostali kićeni svatovi 380
Siku oni Turke janjičare,
Po gorici i oko gorice.
Izsikoše janjičare Turke,
Dosta turskih konja odvodili,
Dosta turskih ćorda odnosili, 385
Pokupili nebrojeno blago,
Pa uzeše mladu dievojku,
Odvedoše k Senju kamenome.
Tako se je Ivan oženio,
Ma je čudo muke i vidio, 390
Potrošio nebrojeno blago.
Da ne bude starca Vukosavca,
Ne bi Ivan odveo divojke!
