Женитба Краљевића Марка

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Женитба Краљевића Марка

Кад вечера Краљевићу Марко
Својом старом на оџаку мајком,
Па кад били на поли вечере,
Онда Марку говорила мајка:
„Дите моје, Краљевићу Марко! 5
„Што с' нежениш, моје дите драго?
„Видиш, да т' је остарила мајка,
„Неморе ти јутром подранити,
„Двор помести ни воде донити,
„На огњишту ватре наложити, 10
„Ни у ватру хлеба укувати,
„Ни господске ужине справити:
„Ван жени се, моје дите драго!" —
Онда Марко говорио мајци:
„О старице, мила моја мајко! 15
„Ево има три мјесеца дана,
„Да ја тражим за себе дивојку:
„Ђе год нађем ја за се дивојку,
„Онде није пријатеља за те,
„Ђе ја нађем пријатеља за те, 20
„Туте није за мене дивојке.
„Ево прођох осам краљевина
„И девету турску царевину,
„Нити нађох ја за се дивојке,
„Баш ни теби добра пријатеља; 25
„Ван кад дођох у земљу Бугарску,
„Гоним Шару преко поља равна
„Изпод куле бугарскога краља.
„Под кулом му бунар вода хладна,
„Ја поћерах мога коња шара, 30
„Догнах коња доводе бунара,
„Да ћу добра воде напојити.
„Нехти добар хладне воде пити,
„Ван све гледа кули и авлији.
„Кад ја, нане, кули погледао, 35
„Ал с авлији отворише врата,
„Помоли се краљева дивојка:
„Све је поље собом обасјала
„Кано мјесец од петнаест дана,
„Од бисера и драгог' камења. 40
„У руци јој ведро позлаћено;
„Дође липа до воде бунара.
„Како ме је липотом занила,
„Око мене с' поље окренуло, -
„Бунар вода и зелена трава. 45
„Чини ми се, да би била за ме,
„Краљ би теби добар био пријо.
„Ван ми кувај лаке брашненице,
„Да ја идем у земљу бугарску
„Изпросити од краља дивојку; 50
„Ако ми је хтио даровати,
„Ја ћу с', мајко, њоме оженити.“ –
Скочила му остарила нане,
Кува сину лаке брашненице,
Све покува шекерли колаче. 55
Док сигура мајка брашненицу,
И Марко је Шарца направио,
У бисаге врже брашненицу,
И бисаге на Шарца метнуо,
Страг за седло добро прихватио; 60
И Марко се јунак направио,
И он дође до Шарина свога,
О ункашу виша топузину.
С друге стране вина тулумина.
Па се баца Шарцу на рамена, 65
Одби коња од Прилипа града,
Гони њега преко поља равна,
Гони Шарца и ноћом и даном,
Трије дана и три ноћи тавне.
На Шарцу је ручак ручевао, 70
И на њему Марко ужинао,
И на Шарцу вечер вечерао,
И на коњу санак боравио.
Док је дошо до краљева двора,
Четврто му јутро освануло. 75
Подранио Бугарине краљу,
И на кули пенџер отворио,
С њега гледа низ поље широко,
И на пољу угледао Марка.
Кад угледа, пенџер затворио, 80
Низ камену кулу полетио,
Пред авлију краљу изпануо,
И он срета Краљевића Марка.
Кад га срете Бугарине краљу,
Руке шире, у лице се љубе, 85
За биле се ухватише руке,
У била се пољубише лица,
За јуначко упиташе здравље.
Намах слуге коња ухватише,
Воде Шарца у алват подрума, 90
А краљ Марка у танану кулу,
И сједоше за софру готову.
Вино пили три бијела дана,
Трије дана и ноћи четири.
Кад четврто јутро освануло, 95
Онда Марко краљу говорио:
„Бора теби, господине краљу!
„Нисам дошо с тобом пити вино,
 „Ван сам дошо просити дивојку:
„Хош дат' мени ћер своју једину?“ 100
Краљ је даде, ни ричи нерече.
Марко на њу меће обиљежје:
Хватио се руком у џепове,
Па извади гердан од дуката,
На гердану за триста дуката, 105
И пење га липој око врата.
И извади бнрму-прстен златан,
На десну јој натакнуо руку.
Па дарива таста и пуницу:
Тасту даде тридесет дуката 110
А пуници тријест и четири:
„На, чувајте лијепу дивојку,
„Док покупим кићене сватове
„И ја дођем по липу дивојку;
„И право ми по истини каже, 115
„Колику ћу скупити сватове,
„Кога-ли ћу звати у сватове,
„Када-ли ћу по дивојку доћи.“
Ал му, вели, краљу говорио:
„О мој зете, Краљевићу Марко! 120
„Купи свата, колико ти драго,
„У сватове, кога теби драго,
„По дивојку када теби драго.
То рекоше, па се диже Марко, 125
И он пође из куле танане,
А слуге му изведоше Шарца.
Прати њега краљу и краљица,
Пратили га до авлијнских врата.
Тад пуница зету говорила: 130
„О мој зете Краљевићу Марко!
„Кад покупиш кићене сватове,
„Ти немећи туђег' за дјевера,
„Јер је липа одвише дивојка,
„Могла би се догодит' срамота, 135
„А срамота и наша и твоја.“
То рекоше па се растадоше.
Иде Марко двору бијелому,
У велике мисли ударо,
Он кога би за дивера звао, 140
Кад од рода никог нема свога;
Ван проклиње своју стару мајку,
Што му није рода народила.
Све у мисли билу двору дође,
Далеко га угледа мајка, 145
Мало ближе сусретила Марка.
Нујан Марко јаше на Шарину,
Па му, вели, говорила мајка:
„Дите моје, Краљевићу Марко!
„Што си тако нујан и зловољан? 150
„Али си се вином опојио,
„Али те је заболила глава,
„Ал' је на те навикнуо краљу,
„Ал' замири краљева дивојка?“
Ал' велиде Краљевићу Марко: 155
„Прођ' се мене, мила, моја мајко!
„Нити сам се вином опојио
„Нити ме је глава заболила,
„Нит је на ме навикнуо краљу,
„Дивојка ми није замирила; 160
„Док од краља заисках дивојку,
„Намах ми је липу поклонио,
 „И с њиме сам термин учинио,
„Три недиље рока, оставио,
„Док дивојка покроји дарове 165
„А ја јунак покупим сватове,
„Па ћу ићи онда по дивојку.
„Ал' ево ми големе жалости,
„Што ми вели дивојачка мајка:
„Да немећем туђег за дивера, 170
„Да би с могла згодити срамота
„У мисли сам ударио, мајко,
„Па све мислим од краљева двора,
 „Ево сада до Прилипа мога,
„Ја кога бих звао за дивера, 175
„Кад од рода никог немам свога.
„Тебе кунем, мила моја мајко,
„Што ми ниси рода народила.“
Њему, вели, мајка говорила:
„Мучи, Марко, немој будалити, 180
„Мајка ти је рода народила,
„Родила ти брата Јандријаша,
„И родила сестрицу Јелицу;
„Па кад Прилип поробише Турци,
„И нејаку дјецу заробише: 185
„Јелицу ти од седам година,
„Јандријаша од три годинице.
„Сад од рода никог немаш свога,
„Ван ти зови себи за дивера
„Побратима, Земића Стипана, 190
„Побратима ка' и брата свога,
„Виран ће ти бити код дивојке.“
Купи Марко кићене сватове:
Зове кума дужда млетачкога,
А прикумка Рељу Будимљију, 195
Старог' свата Милош Обилића,
За дјевера Стипана Земића,
За чауше два Воиновића,
За војводу Југовић Богдана,
И још зове себи у сватове 200
Свијех девет младих Југовића,
Да понесу девет барјакова.
И остале покупи сватове:
Некупи их рода господскога,
Ван покупи рода јуначкога. 205
Три ста свата сакупио Марко,
Три ста свата, а девет барјака.
Води свате од Прилипа града,
Све дан по дан, до дивојке дође.
Здраво свати дошли до дивојке, 210
Дочека их Бугарине краљу,
Саведе им коње у подруме,
А сватове у кулу танану,
И сједоше за софру готову,
Пију вино три четири дана. 215
Кад им пето јутро освануло,
Повикаше сватовски чауши:
„Хазуралах кићени сватови!
„Хазур нам је лијепа дивојка.“
Краљ изведе ћерцу једницу, 220
И даде је Марку Краљевићу.
Марко даде побратиму свому,
Побри свому Земићу Стипану.
Таман слуге коње изведоше,
Кићени се сватови дигоше, 225
И пођоше из куле танане,
Добре коње своје посједоше,
Појездише од куле краљеве,
Поведоше кићену дјевојку.
Вас дан језде преко поља равна, 230
Кад су били на сред поља равна,
Ђе је среће, ту је и несреће,
Пухну витар с високих планина
Пули-дувак подиже дивојци,
Било јој се указало лишце, 235
Угледа га дужде од Млетака.
Кад их тавна ноћца ухватила,
Марко пење биле шаторове,
Под њих меће кићене сватове,
Јанда пење црљена шатора, 240
Под њег меће лијепу дивојку,
И ђевера Земића Стипана.
Он свој шатор био разапео
На средини од својих сватова:
На њему му од злата јабука, 245
На јабуци соко тица сива,
У кљуну му драги камен сјаје,
Па се види до пола сватова.
А кад било ноћи у по ноћи,
Подиже се дужде од Млетака, 250
Па он иде под чадор Стипану,
Па говори дужде Латинине:
„О ђевере, Земићу Стипане!
„Подај-де ми своју милу снашу
„Ову ноћцу на вирну љубовцу, 255
„Ево теби пуна чизма блага,
„Све, Стипане, готових дуката,“
Ал му, вели, Стипан говорио:
„Од отолен, дужде Латинине!
„Да то чује Краљевићу Марко, 260
„Би обама одсијеко главу:
„Ван ти бјежи под чадора свога.“
Оде дужде под чадора свога.
Кад у јутро данак забилио,
Завикаше сватовски чауши, 265
Дигоше се Маркови сватови.
Вас дан језде преко горе црне,
Гору прешли, на поље изашли,
На пољу их ноћца ухватила.
Јопет Марко пење шаторове, 270
Под њих меће кићене сватове.
А кад било ноћи по вечери,
Подиже се дужде Латинине,
Па он шеће под шатор Стипану:
„О ђевере, Земићу Стипане! 275
„Дај-де мени своју милу снашу
„Ову ноћцу за вирну љубовцу,
„Ево теби двије чизме блага,
„Све, Стипане, готових дуката.“
Ал му вели Земићу Стипане: 280
„Бјежи, дужде, од чадора мога!
„Би-л' се мого подигнути Марко
„Да обиђе мене и дивојку;
„Ако тебе под шатором нађе,
„Мого би се на нас расрдити 285
„И обадва погубити наске!“
Оде дужде до шатора свога.
Ноћ ноћили, па су подранили,
Вас дан јашу преко поља равна,
Под гором их ноћца ухватила, 290
Марко пење биле шаторове,
Под њих меће кићене сватове,
Ту ће с њима конак коначити.
Кад сватови вечер вечерали
И сви они у ложници били, 295
Сваки леже под својим шатором;
Али дужде – он да лежи неће,
Ван он иде Земићу Стипану,
Па му, вели, дужде говорио:
„О ђевере, Земићу Стипане! 300
„Дај-дер мени своју милу снашу
„Ову ноћцу за вирну љубовцу,
„Ево теби до три чизме блага,
„Све, Стипане, готових дуката,
„И ево ти колајна од злата, 305
„Што јунаци носе око врата.“
Превари се, уједе га змија,
И даде је дужди млетачкому.
Одведе је дужде Латинине,
Одведе је под шатора свога. 310
А кад дође под шатора свога,
Дужде сједе на меке душеке,
Она липа подвив стаде руке.
Ал јој, вели, дужде говорио:
„Сједи, кумо, на душека мога, 315
„Да се, драго, сада милујемо,
„Да ти било ја пољубим лице.“
Али, вели, липа говорила:
„О мој куме, дужде од Млетака!
„Како бих се с тобом миловала, 320
„Је-ли нами од бога грихота,
„Да кум куми било љуби лишце!
„Би-л' се могло небо отворити,
„Бог из неба стриле оправити,
„Под шатором наске устрилити?“ 325
Ал јој, вели, дужда говорио:
„Мучи, кумо, немој будалити!
„Већ сам девет кума обљубио,
„Бог ми није ништа учинио ;
„Сједи доље, да се милујемо, 330
„Да ти било ја пољубим лице.“
Ал му, вели, липа говорила:
„О мој куме, дужде од Млетака!
„Мене ј' моја заклињала мајка,
„Да нељубим брадата јунака, 335
„Ван да љубим млада голобрада,
„Кано мој је ђувегија Марко.“
Кад то чуо дужде Латинине,
Он дозивље два хитра бербера,
Пака брију дужда од Млетака, 340
Један мије, други браду брије.
Дивојка ју липа покупила,
За тканицу своју је задила.
А кад дужде браду обријао,
Онда липој јопет говорио: 345
„Сједи, кумо, да се милујемо!“
Ал велиде кићена дивојка:
„Подпазит ће Краљевићу Марко,
„Па ћ' обоје погубити наске.“
Ал јој, вели, дужде бесидио: 350
„Мучи, кумо, немој будалити!
„Ено Марка на сриди сватова,
„Ђе је био шатор разапео,
„На њему му од злата јабука,
„На јабуци соко тица сива, 355
„У кљуну му драги сјаје камен,
„И види се до поле сватова.“
Кад то чула лијепа дивојка,
Онда, вели, дужду говорила:
„О мој куме, дужде Млетчанине! 360
„Причекај ме под својим шатором,
„Ја ћу мало пред шатор изаћи,
„Да ја видим, како је на небу,
„Је-ли ведро, али је облачно,
„Да нас неби стрила устрилила 365
„Из облака, јал из неба ведра.“
Оста дужде под својим шатором,
Ал пред шатор липа излетила,
И на небо није погледала,
Ван на шатор Краљевића Марка. 370
Кад је Марков шатор угледала,
Она липа к њему полетила,
Хитро она к њему допанула,
И улиђе под шатора к Марку.
Марко спава главом без узглавља, 375
Она сјела више њега липа,
И пролива сузе низ образе.
Једна јој се суза отиснула,
Па је Марку на образ панула.
Кô да га је ватром ошурила, 380
Од сна намах Марка пробудила.
Кад се скочи Краљевићу Марко,
И погледа колом око себе,
И угледа код себе дивојку,
Трже ћорду Краљевићу Марко, 385
Трже ћорду, па вели дивојци:
„Од' отолен, једна орјаткињо!
„Да-ли ниси могла дочекати
„Док дођемо цркви намастиру,
„Да код цркве ми закон примимо, 390
„Ван си дошла мени под шатора:
„Сад ћу твоју одсијећи главу!“
Ал му вели кићена дивојка:
„Бора теби, Краљевићу Марко!
„Ти орјате зовеш у сватове: 395
„Продаде ме Земићу Стипане
„Твому куму, дужди млетачкому,
„Ову ноћцу за вирну љубовцу;
„Дужда м' даде до три чизме блага,
„А све, Марко, готових дуката, 400
„И даде му колајну од злата.“
Кад то чуо Краљевићу Марко,
Невирује кићеној дивојци,
Ван, велиде, говорио Марко:
„Од отолен, једна орјаткињо! 405
„Ниј' истина, што мени диваниш.“
Она с' хвати руком под тканицу,
Вади браду дужде Млетчанина:
„Када мени невирујеш, Марко,
„То је брада дужде Млетчанина.“ 410
Онда јој је говорио Марко:
„Сједи сада под мојим шатором!“
Она сједи с Марком под шатором.
Кад у јутро јутро освануло,
Подранио Краљевићу Марко, 415
Преврнуо ћурак наопако,
И припасо оштру бритку ћорду,
Узе у руке тежку топузину, -
Па он шеће кроз своје сватове
До шатора дужда млетачкога, 420
Кад-ли дужде сједи под шатором
И с њим побро Земићу Стипане.
К њима дође Краљевићу Марко,
Па им, вели, Марко говорио:
„О ђевере, ђе ти је дјевојка? 425
„А ти, куме, ђе је теби кума?“
Ал' му, вели, дужде одговара:
„О мој куме, Краљевићу Марко!
„Ја сам дозво куму на диване,
„И с њоме се нешто нашалио, 430
„Па побиже од чадора мога.“
Ал' му, вели, говорио Марко:
„Бора теби дужде од Млетака!
„Зла ти шала, обријана брада!“
Трже ћорду, одсјече му главу. 435
Ал' потече Земићу Стипане,
Да ћ' утећи Краљевићу Марку,
Марко за њим топузину тури,
Удари га у плећа јуначка,
На прси му џигару избио, 440
Мртав Стипан на земљицу пао.
Марко оде до шатора свога,
И подиже кићене сватове,
С њима иде цркви намастиру.
Чини кума Рељу од Будима, 445
А прекумка Милош Обилића,
Закон прими с лијепом дивојком.
Води свате двору бијелому,
Пир чинио Краљевићу Марко,
Пир чинио за пун мјесец дана. 450
Када прошо један мјесец дана,
Отиђоше кићени сватови,
Оста Марко с љубом у свом двору.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Хрватске народне пјесме, што се пјевају у Горњој хрватској Крајини и у турској Хрватској; сабрао Лука Марјановић; Свезак I, у Загребу 1864., трошком и тиском А. Јакића. стр. 1-13.