Ženitba Kraljevića Marka
Kad večera Kraljeviću Marko
Svojom starom na odžaku majkom,
Pa kad bili na poli večere,
Onda Marku govorila majka:
„Dite moje, Kraljeviću Marko! 5
„Što s' neženiš, moje dite drago?
„Vidiš, da t' je ostarila majka,
„Nemore ti jutrom podraniti,
„Dvor pomesti ni vode doniti,
„Na ognjištu vatre naložiti, 10
„Ni u vatru hleba ukuvati,
„Ni gospodske užine spraviti:
„Van ženi se, moje dite drago!" —
Onda Marko govorio majci:
„O starice, mila moja majko! 15
„Evo ima tri mjeseca dana,
„Da ja tražim za sebe divojku:
„Đe god nađem ja za se divojku,
„Onde nije prijatelja za te,
„Đe ja nađem prijatelja za te, 20
„Tute nije za mene divojke.
„Evo prođoh osam kraljevina
„I devetu tursku carevinu,
„Niti nađoh ja za se divojke,
„Baš ni tebi dobra prijatelja; 25
„Van kad dođoh u zemlju Bugarsku,
„Gonim Šaru preko polja ravna
„Izpod kule bugarskoga kralja.
„Pod kulom mu bunar voda hladna,
„Ja poćerah moga konja šara, 30
„Dognah konja dovode bunara,
„Da ću dobra vode napojiti.
„Nehti dobar hladne vode piti,
„Van sve gleda kuli i avliji.
„Kad ja, nane, kuli pogledao, 35
„Al s avliji otvoriše vrata,
„Pomoli se kraljeva divojka:
„Sve je polje sobom obasjala
„Kano mjesec od petnaest dana,
„Od bisera i dragog' kamenja. 40
„U ruci joj vedro pozlaćeno;
„Dođe lipa do vode bunara.
„Kako me je lipotom zanila,
„Oko mene s' polje okrenulo, -
„Bunar voda i zelena trava. 45
„Čini mi se, da bi bila za me,
„Kralj bi tebi dobar bio prijo.
„Van mi kuvaj lake brašnenice,
„Da ja idem u zemlju bugarsku
„Izprositi od kralja divojku; 50
„Ako mi je htio darovati,
„Ja ću s', majko, njome oženiti.“ –
Skočila mu ostarila nane,
Kuva sinu lake brašnenice,
Sve pokuva šekerli kolače. 55
Dok sigura majka brašnenicu,
I Marko je Šarca napravio,
U bisage vrže brašnenicu,
I bisage na Šarca metnuo,
Strag za sedlo dobro prihvatio; 60
I Marko se junak napravio,
I on dođe do Šarina svoga,
O unkašu viša topuzinu.
S druge strane vina tulumina.
Pa se baca Šarcu na ramena, 65
Odbi konja od Prilipa grada,
Goni njega preko polja ravna,
Goni Šarca i noćom i danom,
Trije dana i tri noći tavne.
Na Šarcu je ručak ručevao, 70
I na njemu Marko užinao,
I na Šarcu večer večerao,
I na konju sanak boravio.
Dok je došo do kraljeva dvora,
Četvrto mu jutro osvanulo. 75
Podranio Bugarine kralju,
I na kuli pendžer otvorio,
S njega gleda niz polje široko,
I na polju ugledao Marka.
Kad ugleda, pendžer zatvorio, 80
Niz kamenu kulu poletio,
Pred avliju kralju izpanuo,
I on sreta Kraljevića Marka.
Kad ga srete Bugarine kralju,
Ruke šire, u lice se ljube, 85
Za bile se uhvatiše ruke,
U bila se poljubiše lica,
Za junačko upitaše zdravlje.
Namah sluge konja uhvatiše,
Vode Šarca u alvat podruma, 90
A kralj Marka u tananu kulu,
I sjedoše za sofru gotovu.
Vino pili tri bijela dana,
Trije dana i noći četiri.
Kad četvrto jutro osvanulo, 95
Onda Marko kralju govorio:
„Bora tebi, gospodine kralju!
„Nisam došo s tobom piti vino,
„Van sam došo prositi divojku:
„Hoš dat' meni ćer svoju jedinu?“ 100
Kralj je dade, ni riči nereče.
Marko na nju meće obilježje:
Hvatio se rukom u džepove,
Pa izvadi gerdan od dukata,
Na gerdanu za trista dukata, 105
I penje ga lipoj oko vrata.
I izvadi bnrmu-prsten zlatan,
Na desnu joj nataknuo ruku.
Pa dariva tasta i punicu:
Tastu dade trideset dukata 110
A punici trijest i četiri:
„Na, čuvajte lijepu divojku,
„Dok pokupim kićene svatove
„I ja dođem po lipu divojku;
„I pravo mi po istini kaže, 115
„Koliku ću skupiti svatove,
„Koga-li ću zvati u svatove,
„Kada-li ću po divojku doći.“
Al mu, veli, kralju govorio:
„O moj zete, Kraljeviću Marko! 120
„Kupi svata, koliko ti drago,
„U svatove, koga tebi drago,
„Po divojku kada tebi drago.
To rekoše, pa se diže Marko, 125
I on pođe iz kule tanane,
A sluge mu izvedoše Šarca.
Prati njega kralju i kraljica,
Pratili ga do avlijnskih vrata.
Tad punica zetu govorila: 130
„O moj zete Kraljeviću Marko!
„Kad pokupiš kićene svatove,
„Ti nemeći tuđeg' za djevera,
„Jer je lipa odviše divojka,
„Mogla bi se dogodit' sramota, 135
„A sramota i naša i tvoja.“
To rekoše pa se rastadoše.
Ide Marko dvoru bijelomu,
U velike misli udaro,
On koga bi za divera zvao, 140
Kad od roda nikog nema svoga;
Van proklinje svoju staru majku,
Što mu nije roda narodila.
Sve u misli bilu dvoru dođe,
Daleko ga ugleda majka, 145
Malo bliže susretila Marka.
Nujan Marko jaše na Šarinu,
Pa mu, veli, govorila majka:
„Dite moje, Kraljeviću Marko!
„Što si tako nujan i zlovoljan? 150
„Ali si se vinom opojio,
„Ali te je zabolila glava,
„Al' je na te naviknuo kralju,
„Al' zamiri kraljeva divojka?“
Al' velide Kraljeviću Marko: 155
„Prođ' se mene, mila, moja majko!
„Niti sam se vinom opojio
„Niti me je glava zabolila,
„Nit je na me naviknuo kralju,
„Divojka mi nije zamirila; 160
„Dok od kralja zaiskah divojku,
„Namah mi je lipu poklonio,
„I s njime sam termin učinio,
„Tri nedilje roka, ostavio,
„Dok divojka pokroji darove 165
„A ja junak pokupim svatove,
„Pa ću ići onda po divojku.
„Al' evo mi goleme žalosti,
„Što mi veli divojačka majka:
„Da nemećem tuđeg za divera, 170
„Da bi s mogla zgoditi sramota
„U misli sam udario, majko,
„Pa sve mislim od kraljeva dvora,
„Evo sada do Prilipa moga,
„Ja koga bih zvao za divera, 175
„Kad od roda nikog nemam svoga.
„Tebe kunem, mila moja majko,
„Što mi nisi roda narodila.“
Njemu, veli, majka govorila:
„Muči, Marko, nemoj budaliti, 180
„Majka ti je roda narodila,
„Rodila ti brata Jandrijaša,
„I rodila sestricu Jelicu;
„Pa kad Prilip porobiše Turci,
„I nejaku djecu zarobiše: 185
„Jelicu ti od sedam godina,
„Jandrijaša od tri godinice.
„Sad od roda nikog nemaš svoga,
„Van ti zovi sebi za divera
„Pobratima, Zemića Stipana, 190
„Pobratima ka' i brata svoga,
„Viran će ti biti kod divojke.“
Kupi Marko kićene svatove:
Zove kuma dužda mletačkoga,
A prikumka Relju Budimljiju, 195
Starog' svata Miloš Obilića,
Za djevera Stipana Zemića,
Za čauše dva Voinovića,
Za vojvodu Jugović Bogdana,
I još zove sebi u svatove 200
Svijeh devet mladih Jugovića,
Da ponesu devet barjakova.
I ostale pokupi svatove:
Nekupi ih roda gospodskoga,
Van pokupi roda junačkoga. 205
Tri sta svata sakupio Marko,
Tri sta svata, a devet barjaka.
Vodi svate od Prilipa grada,
Sve dan po dan, do divojke dođe.
Zdravo svati došli do divojke, 210
Dočeka ih Bugarine kralju,
Savede im konje u podrume,
A svatove u kulu tananu,
I sjedoše za sofru gotovu,
Piju vino tri četiri dana. 215
Kad im peto jutro osvanulo,
Povikaše svatovski čauši:
„Hazuralah kićeni svatovi!
„Hazur nam je lijepa divojka.“
Kralj izvede ćercu jednicu, 220
I dade je Marku Kraljeviću.
Marko dade pobratimu svomu,
Pobri svomu Zemiću Stipanu.
Taman sluge konje izvedoše,
Kićeni se svatovi digoše, 225
I pođoše iz kule tanane,
Dobre konje svoje posjedoše,
Pojezdiše od kule kraljeve,
Povedoše kićenu djevojku.
Vas dan jezde preko polja ravna, 230
Kad su bili na sred polja ravna,
Đe je sreće, tu je i nesreće,
Puhnu vitar s visokih planina
Puli-duvak podiže divojci,
Bilo joj se ukazalo lišce, 235
Ugleda ga dužde od Mletaka.
Kad ih tavna noćca uhvatila,
Marko penje bile šatorove,
Pod njih meće kićene svatove,
Janda penje crljena šatora, 240
Pod njeg meće lijepu divojku,
I đevera Zemića Stipana.
On svoj šator bio razapeo
Na sredini od svojih svatova:
Na njemu mu od zlata jabuka, 245
Na jabuci soko tica siva,
U kljunu mu dragi kamen sjaje,
Pa se vidi do pola svatova.
A kad bilo noći u po noći,
Podiže se dužde od Mletaka, 250
Pa on ide pod čador Stipanu,
Pa govori dužde Latinine:
„O đevere, Zemiću Stipane!
„Podaj-de mi svoju milu snašu
„Ovu noćcu na virnu ljubovcu, 255
„Evo tebi puna čizma blaga,
„Sve, Stipane, gotovih dukata,“
Al mu, veli, Stipan govorio:
„Od otolen, dužde Latinine!
„Da to čuje Kraljeviću Marko, 260
„Bi obama odsijeko glavu:
„Van ti bježi pod čadora svoga.“
Ode dužde pod čadora svoga.
Kad u jutro danak zabilio,
Zavikaše svatovski čauši, 265
Digoše se Markovi svatovi.
Vas dan jezde preko gore crne,
Goru prešli, na polje izašli,
Na polju ih noćca uhvatila.
Jopet Marko penje šatorove, 270
Pod njih meće kićene svatove.
A kad bilo noći po večeri,
Podiže se dužde Latinine,
Pa on šeće pod šator Stipanu:
„O đevere, Zemiću Stipane! 275
„Daj-de meni svoju milu snašu
„Ovu noćcu za virnu ljubovcu,
„Evo tebi dvije čizme blaga,
„Sve, Stipane, gotovih dukata.“
Al mu veli Zemiću Stipane: 280
„Bježi, dužde, od čadora moga!
„Bi-l' se mogo podignuti Marko
„Da obiđe mene i divojku;
„Ako tebe pod šatorom nađe,
„Mogo bi se na nas rasrditi 285
„I obadva pogubiti naske!“
Ode dužde do šatora svoga.
Noć noćili, pa su podranili,
Vas dan jašu preko polja ravna,
Pod gorom ih noćca uhvatila, 290
Marko penje bile šatorove,
Pod njih meće kićene svatove,
Tu će s njima konak konačiti.
Kad svatovi večer večerali
I svi oni u ložnici bili, 295
Svaki leže pod svojim šatorom;
Ali dužde – on da leži neće,
Van on ide Zemiću Stipanu,
Pa mu, veli, dužde govorio:
„O đevere, Zemiću Stipane! 300
„Daj-der meni svoju milu snašu
„Ovu noćcu za virnu ljubovcu,
„Evo tebi do tri čizme blaga,
„Sve, Stipane, gotovih dukata,
„I evo ti kolajna od zlata, 305
„Što junaci nose oko vrata.“
Prevari se, ujede ga zmija,
I dade je duždi mletačkomu.
Odvede je dužde Latinine,
Odvede je pod šatora svoga. 310
A kad dođe pod šatora svoga,
Dužde sjede na meke dušeke,
Ona lipa podviv stade ruke.
Al joj, veli, dužde govorio:
„Sjedi, kumo, na dušeka moga, 315
„Da se, drago, sada milujemo,
„Da ti bilo ja poljubim lice.“
Ali, veli, lipa govorila:
„O moj kume, dužde od Mletaka!
„Kako bih se s tobom milovala, 320
„Je-li nami od boga grihota,
„Da kum kumi bilo ljubi lišce!
„Bi-l' se moglo nebo otvoriti,
„Bog iz neba strile opraviti,
„Pod šatorom naske ustriliti?“ 325
Al joj, veli, dužda govorio:
„Muči, kumo, nemoj budaliti!
„Već sam devet kuma obljubio,
„Bog mi nije ništa učinio ;
„Sjedi dolje, da se milujemo, 330
„Da ti bilo ja poljubim lice.“
Al mu, veli, lipa govorila:
„O moj kume, dužde od Mletaka!
„Mene j' moja zaklinjala majka,
„Da neljubim bradata junaka, 335
„Van da ljubim mlada golobrada,
„Kano moj je đuvegija Marko.“
Kad to čuo dužde Latinine,
On dozivlje dva hitra berbera,
Paka briju dužda od Mletaka, 340
Jedan mije, drugi bradu brije.
Divojka ju lipa pokupila,
Za tkanicu svoju je zadila.
A kad dužde bradu obrijao,
Onda lipoj jopet govorio: 345
„Sjedi, kumo, da se milujemo!“
Al velide kićena divojka:
„Podpazit će Kraljeviću Marko,
„Pa ć' oboje pogubiti naske.“
Al joj, veli, dužde besidio: 350
„Muči, kumo, nemoj budaliti!
„Eno Marka na sridi svatova,
„Đe je bio šator razapeo,
„Na njemu mu od zlata jabuka,
„Na jabuci soko tica siva, 355
„U kljunu mu dragi sjaje kamen,
„I vidi se do pole svatova.“
Kad to čula lijepa divojka,
Onda, veli, duždu govorila:
„O moj kume, dužde Mletčanine! 360
„Pričekaj me pod svojim šatorom,
„Ja ću malo pred šator izaći,
„Da ja vidim, kako je na nebu,
„Je-li vedro, ali je oblačno,
„Da nas nebi strila ustrilila 365
„Iz oblaka, jal iz neba vedra.“
Osta dužde pod svojim šatorom,
Al pred šator lipa izletila,
I na nebo nije pogledala,
Van na šator Kraljevića Marka. 370
Kad je Markov šator ugledala,
Ona lipa k njemu poletila,
Hitro ona k njemu dopanula,
I uliđe pod šatora k Marku.
Marko spava glavom bez uzglavlja, 375
Ona sjela više njega lipa,
I proliva suze niz obraze.
Jedna joj se suza otisnula,
Pa je Marku na obraz panula.
Kô da ga je vatrom ošurila, 380
Od sna namah Marka probudila.
Kad se skoči Kraljeviću Marko,
I pogleda kolom oko sebe,
I ugleda kod sebe divojku,
Trže ćordu Kraljeviću Marko, 385
Trže ćordu, pa veli divojci:
„Od' otolen, jedna orjatkinjo!
„Da-li nisi mogla dočekati
„Dok dođemo crkvi namastiru,
„Da kod crkve mi zakon primimo, 390
„Van si došla meni pod šatora:
„Sad ću tvoju odsijeći glavu!“
Al mu veli kićena divojka:
„Bora tebi, Kraljeviću Marko!
„Ti orjate zoveš u svatove: 395
„Prodade me Zemiću Stipane
„Tvomu kumu, duždi mletačkomu,
„Ovu noćcu za virnu ljubovcu;
„Dužda m' dade do tri čizme blaga,
„A sve, Marko, gotovih dukata, 400
„I dade mu kolajnu od zlata.“
Kad to čuo Kraljeviću Marko,
Neviruje kićenoj divojci,
Van, velide, govorio Marko:
„Od otolen, jedna orjatkinjo! 405
„Nij' istina, što meni divaniš.“
Ona s' hvati rukom pod tkanicu,
Vadi bradu dužde Mletčanina:
„Kada meni neviruješ, Marko,
„To je brada dužde Mletčanina.“ 410
Onda joj je govorio Marko:
„Sjedi sada pod mojim šatorom!“
Ona sjedi s Markom pod šatorom.
Kad u jutro jutro osvanulo,
Podranio Kraljeviću Marko, 415
Prevrnuo ćurak naopako,
I pripaso oštru britku ćordu,
Uze u ruke težku topuzinu, -
Pa on šeće kroz svoje svatove
Do šatora dužda mletačkoga, 420
Kad-li dužde sjedi pod šatorom
I s njim pobro Zemiću Stipane.
K njima dođe Kraljeviću Marko,
Pa im, veli, Marko govorio:
„O đevere, đe ti je djevojka? 425
„A ti, kume, đe je tebi kuma?“
Al' mu, veli, dužde odgovara:
„O moj kume, Kraljeviću Marko!
„Ja sam dozvo kumu na divane,
„I s njome se nešto našalio, 430
„Pa pobiže od čadora moga.“
Al' mu, veli, govorio Marko:
„Bora tebi dužde od Mletaka!
„Zla ti šala, obrijana brada!“
Trže ćordu, odsječe mu glavu. 435
Al' poteče Zemiću Stipane,
Da ć' uteći Kraljeviću Marku,
Marko za njim topuzinu turi,
Udari ga u pleća junačka,
Na prsi mu džigaru izbio, 440
Mrtav Stipan na zemljicu pao.
Marko ode do šatora svoga,
I podiže kićene svatove,
S njima ide crkvi namastiru.
Čini kuma Relju od Budima, 445
A prekumka Miloš Obilića,
Zakon primi s lijepom divojkom.
Vodi svate dvoru bijelomu,
Pir činio Kraljeviću Marko,
Pir činio za pun mjesec dana. 450
Kada prošo jedan mjesec dana,
Otiđoše kićeni svatovi,
Osta Marko s ljubom u svom dvoru.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
