Женитба Јанковића Стојана
Пошећо се Јанковић Стојане,
Он кроз седам шећа краљевина
И кроз осму турску царевину.
Ниђе наћи неможе дјевојке,
Па он иде својој старој мајци. 5
Питала га остарила мајка:
„Оди отолен Јанковић Стојане!
„Јере м се већ неожениш сине?“ –
„Давно бих се ожено, мајко,
„Ал' ми ево велике невоље: 10
„Ђе ја нађем за себе дивојку,
„Ту немогу за те пријатеља;
„А ђе нађем за те пријатеља,
„Ту немогу за себе дивојке;
„Већ кад дођох у земљу Бугарску 15
„До дворова Шишманина краља,
„Авлија му каменом зидана,
„Код авлије бунар вода хладна,
„Код бунара јабука црљена.
„Ту сам, мајко, себе напојио, 20
„И довео добра коња свога,
„Да се и он воде понапије,
„Коњик воде мој да пије неће,
„Веће гледа у авлијска врата.
„Ја погледах по своме коњику, 25
„Што он неће водице да пије,
„Ван већ гледа у авлијска врата:
„Ал на вратих лијепа дивојка,
„Она сјаје од сухога злата,
„Кано жарко од сјајности сунце. – 30
„Већ ми кувај лахке брашненице,
„Ја ћу спремит' и себе и коња,
„Па ћу ићи Шишманину краљу.“
Докле Стојан коња наредио,
Мати њему спреми брашненице, 35
Више суза, нег' водице хладне. –
Кад се Стојан на пут опремио,
Гони коња и ноћу и дању
До дворова Шишманина краља.
Када дојо коња до дворова, 40
Код бунара копље ударио,
За копље је коња привезао,
Па он иде на врата авлијнска,
Али иде тријест дивојака,
Оне иду к бунар води хладној: 45
Ето с њима краљеве дивојке.
И ту доја тридесет момака,
Те стадоше ту коло играти.
Сваки с' фата до своје дивојке,
А фата се Јанковић Стојане, 50
Он се фата до краљеве кћери.
Кад то види Миле војевода,
Ал' је Столи бесједио Миле:
„Одклен јеси, незнана делијо!
„Одклен јеси, од којег-ли града? 55
„Што се фаташ до краљеве кћери?
„Ото јесам Миле војевода,
„За њом гледам три године дана:
„Остави се ти краљеве кћери.
„Ако је се оставити нећеш, 60
„На води ће сада друга бити.“
Муком мучи, Јанковић Стојане,
Муком мучи, ништа недивани,
Коло игра, ногом цуру чепа.
Ситила се лијепа дивојка, 65
Да је оно Јанковић Стојане,
Јер је трипут к њојзи долазио,
Три јој златне јабуке давао,
При којих се види вечерати
У поноћах кано и у подне. 70
Намигује лијепа дјевојка:
„Ти се небој, Јанковић Стојане!
„Ти се небој Миле војеводе.“
Када Миле ричи разумио,
Он позивље Јанковић Стојана: 75
„Ход', Стојане, мени на мегдане!“
Кад то чуо Јанковић Стојане,
Одмах Столе из кола се пушта,
Пак он иде њему на мегдане.
Пита њега Јанковић Стојане: 80
„Ој бога ти, Миле војевода:
„Какав ћемо мегдан учинити?
„Ал' о ране, ал' о мртве главе?“
Говори му Миле војевода:
„Нечиним га ја о ране јунак, 85
„Већ га чиним баш о мртве главе;
„С топузом ћу мегдан одмирити.“
Улиђоше у мегдан јуначки,
Један другом крви халалио,
У јуначко лице с' пољубише. 90
Ал' говори Миле војевода:
„Бога теби, Јанковић Стојане!
Ти га бјежи, ја ћу те ћерати.“
Још говори Миле војевода:
„Ето теби тежке топузине! 95
„Немој рећи, да је од преваре.“
Кад то чуо Јанковић Стојане,
Дочекује тежку топузину,
Па је чека у десницу руку,
На двоје ју јунак прекршио, 100
Па је баца у зелену траву,
Па с' окрену Јанковић Стојане:
„Стани момче, Миле војевода!
„Сад ти бјежи, ја ћу те ћерати.“
Ал' је Мили слаба срећа била. 105
Али виче Јанковић Стојане:
„Ето теби тежке топузине!
„Немој рећи, да је од преваре.“
Ал' је Мили слаба срећа била,
С коњем нигда на мегдану неби. 110
Како га је Јанковић Стојане
Замахнуо тежком топузином,
Како га је лахко ударио,
Одмах га је коњем раставио,
Па он паде у траву на главу. 115
Јопе с' фата Јанковић Стојане,
Јопе с' фата у коло јуначко,
Па се фата до краљеве кћери,
Десном ногом он њу очепљује,
Ливим оком на њу намигује. 120
Ситила се краљева дивојка,
Да је оно Јанковић Стојане.
Кад видила, што Стојан уради,
Води Столу у горње чардаке,
Затвара га с деветери врати, 125
Па је с Столом конак коначила.
Кад свануло и грануло сунце,
Из чардака Столу одпустила:
„Ајде, Столе, ти купи сватове.“
Силне Столе свате покупио 130
А сватова хиљаду јунака.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
