Женик слободе/ПОЈАВА III/III

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Женик слободе
Писац: Драгутин Илић
СЛИКА III - ПОЈАВА III



ПОЈАВА III

(Арсеније Ломо, Васиљ из Бојевца и Катић Јанко долазе журно. Сви су оружани).

ЛОМО И ДРУГОВИ МУ:
Благослови оче!
КАЛУЂЕР:
Бог благословио! Откуд, браћо?
ЛОМО:
Зло!
ЈАНКО:
Ни на Косову не би страха тог.
ВАСИЉ:
Што паде шака то побише све
И осрамотише; а што уграби
Остави села, одбеже у збег.
СЛЕПИ:
Ако не пречух, ти си Васиље?
ВАСИЉ:
Ја, Виде, ово Ломо, Јанко то.
КАЛУЂЕР:
Па куда ћете?
ЛОМО:
А куд, до у збег
Тамо нам нејач, а већ села нам
Зулумћар пали, размеће у прах.
КАЛУЂЕР:
А после?
ЛОМО:
После шта нам Господ да!
ЈАНКО:
Ја куће немам.
ВАСИЉ:
Гора ми је дом!
ЛОМО:
Хајдуци ће нам бити браћа сад.
КАЛУЂЕР:
О, јадна децо, из смрти у смрт!
СЛЕПИ:
О, кад би мог’о само, народ вас
Да се одметне, да Србија сва
Хајдуком стане!
ЛОМО:
Виде, никада!
Усуд је Србу да га нестане
Да није, слепи, не би ли се зар
Избраник наш'о, да избави род
Косовског ропства. Сломљени смо ми!
Напустише нас где гајисмо над
Или на кољу изгибоше, тек
Осташе слаби: измећар и роб,
Ил ко звер дивља да се ноћ и дан
Туцвари гором, тек да сачува
То голе душе, што га служи још.
РУЖИЦА (која је дотле замишљено стајала код црквенога зида и гледала негде, врисне поплашено).
КАЛУЂЕР:
Шта би?
СЛЕПИ:
Ружице!
РУЖИЦА (потрчи слепоме онако преплашена и припије се уза њ):
Ох!
СЛЕПИ:
И овде зар?
Кога си видела?
РУЖИЦА:
Њега! Опет он!
СЛЕПИ (милује је, да је умири):
Не бој се, ми смо с тобом; то је сан!
КАЛУЂЕР:
Чега се плаши?
СЛЕПИ (милује је):
Јадна сестрице!
У Београду од кад виде све
Страшило неко привиђа се њој:
Међу мртвима гази зао дух
Спутану жену вуцара кроз крв
И сплетом гуја шиба њену груд.
КАЛУЂЕР (узме је благо за руку):
Сирото дете, страх ти мрачи ум!
Крст на се увек; пред знамењем тим
Све маштаније губе своју власт!
РУЖИЦА:
Ах, оче није маштанија то!
Често га виђам, ноћу и у дан,
И жену ону, јадну сморену,
Чујем јој јаук, чујем врисак њен
Видим спутану где је вуче он,
И пакосни му слушам увек глас!
ЛОМО:
Сирото дете!
РУЖИЦА:
И онда када заурлаше пси
Око трупине хаџи Рувима;
Видех га како уза сами труп
Несретну жену поче вући он.
Док светог старца раскидаху пси,
Он је шибаше и уз лавеж пса
Урлаше: „где су гусле, где је крст,
Да те избави?“
КАЛУЂЕР:
Ходи, јаднице!
У светом храму испод распећа
Наћи ћеш лека.
СЛЕПИ:
Видај, оче мој!
Једино добро она ми је све.
РУЖИЦА (замишљено):
Пишти, а поглед очајнички свој
Упрла на ме, ко да иште спас!
Ох, брате, брате како завидим
Слеп што си!
СЛЕПИ:
Сејо, хајдмо у храм,
Бог ће помоћи! (оду)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 93 године.