Женидба царева сина
(Кате Мурат)
Дурмиш Бегу премине љубовца,
остало му девет сироћења,
а десети сиротица Фајка;
цмили Фајка, жали своје мајке,
тажила је од двора робиња: 5
»Не цмил’, Фајко, госпођице моја,
не цмил’, Фајко, ти не жали мајке.
Ако ти је преминула мајка,
доста ти је оставила блага,
три сандука редом напунила; 10
у једному, л’јепа моја Фајко,
у једному свила некројена;
у другому и сребра и злата;
у трећему бијелога платна.«
За то л’јепа и не хаје Фајка, 15
него цмили, жали своје мајке.
Тажила је од двора робиња:
»Л’јепа Фајко, госпођице моја!
Немој цмилит’, л’јепа моја Фајко;
ти не жали миле твоје мајке. 20
Фала Богу, л’јепа моја Фајко,
ако ти је и умрла мајка,
доста ти је оставила блага;
имаш блага, госпођице моја,
како н’једна твоја другарица, 25
свиле, злата и бијела платна;
вјера моја, ти пропасти нећеш.
Још да ми се утажити хоћеш,
још би теби нешто повиђела.
Твому бабу б’јела књига паде 30
из бијела стојна Цариграда;
овако му у тој књизи пише:
’Дурмиш Бего, да смо пријатељи!
Ћерца твоја за мојега сина,
за вез’јера, сина старијега.’35
Твој му бабо књигу отпишује:
’Св’јетал царе, то бити не може.
А јес’ моја понејака Фајка;
н’јесу њоме плећи на кавада
нити су јој за прстена руке 40
нит’ је глава за зелена в’јенца
ер је млада луда и нејака;
у пасу је како ликовина,
а у лишцу к’о дуња незрела.«
А кад цару б’јела књига паде, 45
кад видио што му Бего пише,
њему царе другу отписује:
»Ништа за то, Дурмиш Бего млади!
Ако ти је понејака Фајка,
гојиће се Фајка уз јунака. 50
Што ј’ у пасу како ликовина,
то је млада рода госпојскога;
што у лишцу к’о дуња незрела,
то јој скоро преминула мајка,
убила је жалос’ материна; 55
л’јепа ће се повратити Фајка.«
Још су оне* у ријечи тако,
кад ево ти кићенијех свата
на Бегове дворе на бијеле!
Далеко их Бего угледао, 60
иде Бего ћери на камаре,
стане ресит’ своје ћери драге;
ресио је и свјетовао је:
»Л’јепа Фајко, сухо моје злато!
Кад будете горицом зеленом, 65
стегни, ћерце, свилу уз дорина
да ти гора свилу не одире;
дижи с рука злаћене прстене
и са грла дробнога бисера
и из уши златне велендуке; 70
па то бацај твоја у њедарца
да ти злато не тамни од сунца,
да ти не би бисер испуцао.
Кад будете на поглед од града,
пушти, ћерце, свилу низ дорина, 75
нижи златне на руке прстене,
на врат мећи бисерне ђердане,
а у уши златне велендуке.
Кадар виде кићени сватови,
међу собом хоће говорити: 80
’Мили Боже, на свему ти фала!
Још је млада понејака Фајка;
л’јепо ти је свјетовала мајка!’«
У то свати бијеле у дворе;
л’јепо Бего свате причекао 85
и вез’јеру своје ћери дао.
Отоле се свати отправили.
Кад су били горицом зеленом,
да ко види кићене невјесте!
Стеже млада свилу уз дорина 90
да јој свилу гора не одире;
диже с рука злаћене прстене
и са грла бисерне ђердане
и из уши златне велендуке,
па ми б’јела баца у њедарца. 95
Кад су прошли зелене горице,
кад су били на поглед од града,
л’јепа града, стојна Цариграда,
да ко види кићене невјесте!
Пушти млада свилу низ дорина, 100
ниже златне на руке прстене,
на врат меће бисерне ђердане
и у уши златне велендуке;
да је видиш, би се помамио.
Сјају јој се злаћени прстени 105
и у њима алем камен драги
како зв’језде на сре’ ведра неба.
Ђердане је низ прси спуштала,
по прсима куцкају ђердани,
куцукају,* л’јепу свјетлост дају; 110
у ушима златни велендуци:
куд год главом л’јепа Фајка крене,
златни јој се тресу велендуци,
л’јепо с’ тресу, а сјају се боље.
Гледају је кићени сватови, 115
међу собом свати говорили:
»Мили Боже, л’јепе ли ђевојке!
Мили Боже, на свему ти фала!
Л’јепа свјета и наука знаде!
Још је млада понејака Фајка, 120
л’јепо ти је свјетовала мајка!«
У то свати цареве на дворе.
Л’јепо царе снаху причекао
и л’јепо се они миловали;
снаха му је пород породила: 125
до три ћери, а девет синова;
нека братац не жели сестрице,
а сестрица брата рођенога.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
