Женидба цара Бајазита

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Женидба цара Бајазита

Вино пије високи Стеване,
С њим га пије царе Бајазите.
Вино пили па се завадили,
Завадили, па се помирили,
У миру му милу секу дао
За вијерну љубу довијека,
По имену Марију ђевојку.
Говорио високи Стеване:
„А мој зете, царе Бајазите,
Спреми мени до троје кочије:
У једнијем робље Марушино,
У другијем рухо Марушино,
Треће спреми заручници својој.“
Оде Стеван невесео двору,
Преда њ га је излазила сека,
Говори јој високи Стеване:
„Даље стани, моја мила секо,
Љут је братац, да те не окара,
Оштра сабља да те не обреже.
Турчину сам тебе поклонио,
Моја сејо за невољу љуту!
Немој ми се потурчити, секо.“
Кроз плач Мара брату проговара:
„Како си ме за Турчина дао,
Ето сам се потурчила млада!“
Док ево ти цара Бајазита,
Са својијех хиљаду сватова,
И он води до троје кочије,
По Марушу, од сухога злата;
Одведе је себи за љубовцу.
Кад су били у Стамболу граду,
И у двору цара честитога,
Често царе Мари говораше,
Не би ли је како потурчио.
Љуто цвили племенита Мара:
„Ево данас петак турски светац,
Како царе из џамије дође,
Одмах ће ми младој говорити,
Неће ли ме како потурчити.“
Она мисли, то нико не чује,
Ал' то слуша паша Соко-паша,
Мили братац цара Бајазита,
Овако је њојзи говорио:
„Снахо моја, царевице Маро,
Да ме нећеш цару проказати,
Милу брату цару Бајазиту,
Ја бих тебе мудро сјетовао.“
Она њему тихо одговара:
„Мој ђевере, злаћени прстене
Слободно се ти поуздај у ме,
Да си цару крила саломио,
А знам ниси ништа учинио,
Што би цару данас квара било,“
Кад дочуо паша Соко-паша,
Невјестици тихо говорио:
„Невјестице, нашег двора сунце
Када царе из џамије дође,
Па те стане сјетовати младу,
Да одступиш од закона свога,
Ти ћеш му се смјерно поклонити,
Пољуби га у скут и у руку,
Овако ћеш њему говорити:
„Султан-царе, огријано сунце
Хвала теби на твојој милости,
Љубим тебе, у џамију нећу,
Не бих ти се потурчила млада,
Да ми дадеш пола царевине
И хан-кућу, ђе дости долазе,
И Софију насред Цариграда,
И џамију насред поља равна,
Па да ти је сва од слухог злата,
И Једрене крај тиха Дунава,
И два твоја за два роба сина;
Да начиниш на мору ћуприју,
Ни за то се не бих потурчила,
Док је српска на рамену глава.“
У та доба царе из џамије,
Пак царици стаде говорити:
„Потурчи се, госпојице млада
Да ми једну вјеру вјерујемо,
Да у један ми ћитаб гледамо,
Да на једној серџади клањамо,
Да заједно за софру сједамо?“
Царица се смјерно поклањаше,
Љуби цара у скут и у руку:
„Султан-царе, огријано сунце
Хвала теби на твојој милости,
Љубим тебе, - у џамију нећу,
Не бих ти се потурчила млада,
Да ми дадеш пола добра свога,
И хан-кућу ђе дости долазе,
И Софију насред Цариграда,
И џамију насред поља равна,
Па да ти је сва од сухог злата,
И Једрене крај тиха Дунава,
И два твоја за два роба сина;
Да начиниш на мору ћуприју,
Ни за то се не бих потурчила,
Док је српска на рамену глава.“
Цар царици тихо говорио;
„Кажи, госпо, ко те сјетовао?
Вјера моја, осјећ ћу му главу
Ја бих свога брата погубио,
Кад би тебе на то научио.“
Госпа му се криво кунијаше:
„Није мене нико сјетовао,
Већ се мени младој додијало,
Што ти хоћеш мене да превјериш.“
Говорио царе Бајазите:
„Гради госпо, цркве намастире,
Све ак' хоћеш од сухога злата.
Не би л' вид'ла влашкога џенета.“



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Епске пјесме старијег времена. Скупио Богољуб Петрановић. На свијет издало „Српско учено друштво”. У Биограду, у државној штампарији 1867., 693-696.