Женидба словинскога бана

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Женидба словинскога бана

(Кате Мурат)

Књигу пише млада Будимкиња,
сестра млада девет Југовића,
и шаље је Словињу б’јелому,
св’јетлу бану, вјеренику свому;
овако му у тој књизи пише: 5
»Св’јетли бане, мило моје драго!
Купи свате кад год ти је драго
и ти ходи по ме ’сватовима;
м’ ако твоју сестру не доведеш
а у тво’ијем сватим’ кићенијем, 10
ти не ходи ни мучи сватове
ер те нећу узети ђевојка.«
А кад бану б’јела књига паде,
књигу лега од Словиња бане,
књигу лега, на њу се смијеје. 15
Гледала га драга сестра своја;
ђевојка је брату говорила:
»Св’јетал бане, брате, добро моје!
Откле теби б’јела књига паде
кад је легаш и на њу се см’јејеш?« 20
Св’јетал бане сестри говорио:
»Л’јепа Маре, драга сестро моја!
Ево мени б’јела књига паде
из Будима, бијелога града,
а од моје младе вјеренице: 25
да ја идем ’сватим’ по ђевојку,
св’јетал бане, кад год ми је драго;
ако тебе сестре не доведем
у мојијем сватим’ кићенијем,
да не идем ни мучим сватове, 30
да ме неће узет’[1] ђевојка.«
Св’јетлу бану сестра одговара:
»Св’јетал бане, мој рођени брате!
Нећу, брате, твоје у сватове
а да би се нигде не женио 35
а ни младе ђевојке водио!«
Св’јетал бане сестри одговара:
»Зашто нећеш, драга сестро моја?
Зашто нећеш моје у сватове?
Ол’ је моја љубљена ђевојка?« 40
Св’јетлу бану сестра одговара:
»Св’јетал бане, брате, добро моје!
Твоје драго у Будиму расло
а ја млада граду у Словињу:
Ја не знадем, брате, добро моје, 45
је ли твоја љубљена ђевојка,
нег’ ја нећу твоје у сватове.«
Кад је бане своју сестру чуо,
то је бану пуно жао било.
Иде на двор мила дунда свога, 50
дунда свога, од Словиња кнеза;
говори му Бановић Секуле:[2]
»О мој дундо, од Словиња кнеже!
Ево ми је пала књига мала
из Будима, бијелога града, 55
а од младе моје вјеренице:
да ја купим кићене сватове
и да ’сватим’ идем по ђевојке;
ако моје сестре не доведем,
да не идем ни мучим сватове. 60
А сад, кнеже, дундо, добро моје,
неће Маре, драга сестра моја,
неће мени брату у сватове.
Тебе молим, дундо, добро моје,
моли Маре, драге сестре моје, 65
да ми моје у сватове дође.«
А кад га је дундо разумио,
иде на двор од Словиња бана;
кадар бану б’јели на двор дође,
шета к Мари, сестрици бановој, 70
шета кнеже к њоме у камаре,
ђевојци је дундо говорио:
»Л’јепа Маре, драга ћерце моја!
Јеси ли се уресила л’јепо,
у сватове брату справила се?« 75
Млада кнезу говори ђевојка:
»А мој дундо, од Словиња кнеже!
Нит’ се справљам, справљат’ нити ћу се.
Не би брату у сватове пошла
баш да би се нигда оженио 80
а ни младе ђевојке видио.«
Ђевојци је дундо говорио:
»Зашто нећеш, драга ћерце моја,
зашто брату у сватове нећеш?
Ал’ се краља бојиш будимскога? 85
Док т’ је здраво твога дунда гласа,
ти се не бој н’једнога јунака,
баш ни њега будимскога краља.
Ћерце моја, ти се реси л’јепо,
ходи бану брату у сватове, 90
ћерце моја, и ја идем с тобом.«
Кад ђевојка свога чула дунда,
на дунду је срца милостива,
она брату хоће у сватове.
Па ми зове тридес’ другарица 95
да ђевојци ресе лишце б’јело.
Ресиле је тридес’ другарица
ни у вело ни у б’јело платно
нег’ у свилу и у сухо злато,
бисер дробан и камење драго, 100
да је млада боља у сватима;
јес’ ђевојка и од себе л’јепа,
а кад се је уресила л’јепо,
а каква је — весела јој мајка!
Да би стала сунцу на здракове, 105
и жарко би сунце освојила!
Па с’ отоле свати отправили,
здраво дошли Будиму б’јелому.
Кад су били б’јела преко града,
виђела их стража с б’јела града, 110
будимскога дозивали краља:
»Св’јетал краљу, драги господару!
Ев’ одовуд од Словиња бана,
иде бане и води сватове,
у сватима води сестре своје; 115
а каква је, св’јетла круно наша,
а каква је сестрица банова!
Више ваља Словињка ђевојка
и десница, рука ђевојчина,
нег’ тридести будимск’јех невјеста!« 120
Кад је краљу стражу разумио,
овако је њоме говорио:
»Вама борја, стражо с б’јела града!
Покликните иза свега гласа,
ви реците, стражо с б’јела града: 125
’Који јунак иде с сватовима
из Словиња пут Будима града,
ако своје не уведе свате
у краљеве дворе у бијеле,
неће здраво проћи преко града 130
ни провести свата ниједнога!’«
Кад је краља стража разумјела,
иза свега гласа покликнули:
»Који јунак иде ’сватовима
из Словиња пут Будима града, 135
ако своје не уведе свате
у краљеве дворе у б’јеле,[3]
неће здраво проћи преко града
ни провести свата ниједнога!«
Кад то чула ђевојка баница, 140
јес’ ђевојка млада говорила:
»М’ ајде нећу дворе у краљеве.« 
Ђевојци је говорио дундо:
»Зашто нећеш, Маре, ћери моја?
Сви хоћемо дворе у краљеве, 145
свати моји н’јесу од балека.
Кад дођемо дворе на краљеве,
краљу ће нас л’јепо причекати,
ја ћу му се први поклонити,
а за мном ће од Словиња бане, 150
а за баном сви сватови редом;
а ти, моја, најпослије, ћерце.
Ти се краљу поклони лијепо
с русом главом до свилена паса;
ти му реци, драга моја ћерце: 155
’Клањам ти се, св’јетла круно моја!
Још да знадем у Будиму закон,
ја би вам се боље поклонила:
с русом главом до црне земљице;
бих љубила десне руке ваше, 160
црну земљу ђе вам ноге стоје.’«
У то дођу на краљеве дворе.
Л’јепо их је краљу причекао.
Први му се кнеже поклонио
а за њиме од Словиња бане, 165
а за баном сви сватови редом,
најпослије лијепа ђевојка;
л’јепо му се млада поклонила
с русом главом до свилена паса.
Ђевојка је краљу говорила: 170
»Клањам ти се, св’јетла круно моја!
Да ја знадем у Будиму закон,
још би вам се боље поклонила:
с русом главом до земљице црне,[4]
љубила би десне ваше руке, 175
црну земљу ђе вам стоје ноге!« 
Св’јетал краљу говори ђевојци:
»Не, ђевојко, драга душо моја!
Не, ђевојко, десне руке моје,
нег’ ја, душо, б’јело лишце твоје, 180
а ја твоје а ти хоћеш моје!«
Св’јетлу краљу говори ђевојка:
»Нећеш ласно, св’јетла круно моја!
Нећеш ласно — вјера ти је моја!« 
Па шетали у краљеве дворе. 185
Краљ их св’јетал за сопру ставио:
први сједе од Словиња кнеже,
а уз њега од Словиња бане,
а уз бана своја сестра драга;
он се краљу око сопре шета, 190
на ђевојку често поглеђује,
свијетлу је бану говорио:
»Св’јетал бане, вјерна слуго моја!
Лијепе ти, бане, сестре имаш!
Би судила и божија правда 195
то да се је гојило за краља.
Још би теби нешто повидио
а од твоје младе вјеренице,
да[5] ли, бане, не замећи кавге
ер ђевојка девет браће има, 200
да ти не би изгубио главе.
Оно што је твоја вјереница,
оно ће млада моја јараница;
откадар је млада понарасла,
јес’ љубила мене св’јетла краља; 205
синоћ са мном на вечери била
и са мном је нојцу ноћевала;
кад је са мном у душеку била,
твоје ми је сестрице продала
да обљубим драгу сестру твоју, 210
па љубљену вратим пут Словиња.
Не б’ ђевојци тога учинио
за у глави оба ока моја,
него ћу се оженити за њу.«
Кад је бане те зачуо гласе, 215
то је њему пуно жао било;
мучи бане, не говори ништа,
него иде на двор у ђевојке.
Кад је бане у ђевојке дош’о,
тамо су га л’јепо причекали, 220
поштовали, ђевојке му дали.
Ишетала ђевојчина мајка,
сватим’ л’јепе изн’јела дарове,
све сватове л’јепо даровала,
сваком свату што је за којега, 225
барјактару на барјак јабуку
а ђеверу од Словиња кнезу,
њему кнезу под в’јенцем невјесту.
Отолен се свати отправили.
Кад су били горицом зеленом, 230
јунак добар од Словиња кнеже,
он је свога коња уставио,
све сватове напријед пустио
а он кнеже иде за сватима.
Кад су дошли воде на студене, 235
да ко види од Словиња кнеза!
Ђевојке је младе ухитио,
извали је коњу из селдоца,
у хладну је воду увалио,
јес’ је хладна зан’јела водица. 240
Па покликне од Словиња кнеже:
»Ајме, ђе сте, кићени сватови!
Велика се нама догодила:
у путу нам ожедње невјеста,
она воде пошла на студене 245
да се хладне напије водице,
у хладну се воду утопила,
јес’ је хладна зан’јела водица!«
Кад то чули банови сватови,
то је њима пуно жао било, 250
њима жао, св’јетлу кнезу мило.
Здраво дошли Словињу б’јелому.
Кад су били преко б’јела града,
све ишета мало и велико
и он краљу б’јела од Словиња 255
не да види бана ни сватове
ни његове под в’јенцем невјесте
него Маре, сестричне банове,[6]
ербо мисли да ће им се вратит’.
Кад виђели да није ђевојке, 260
то ж’о било свој господи редом
а највише краљу од Словиња:
мислио се оженити за њу.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

  1. Ваљда треба "узети"
  2. Само онда дознајемо име бана
  3. Сигурно треба "бијеле"
  4. Овим редом сам чуо
  5. Уместо "ма"
  6. Сад није јасно тко се утопио, односно што се догодило с Маром

Извор[уреди]

Narodne pjesme iz Luke na Šipanu, zapisao Andro Murat, Matica Hrvatska, Zagreb 1996, Hrvatske narodne pjesme, rukopisna baština, knjiga 1, str. 322-329