Ženidba slovinskoga bana

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu


Ženidba slovinskoga bana

(Kate Murat)

Knjigu piše mlada Budimkinja,
sestra mlada devet Jugovića,
i šalje je Slovinju b’jelomu,
sv’jetlu banu, vjereniku svomu;
ovako mu u toj knjizi piše: 5
»Sv’jetli bane, milo moje drago!
Kupi svate kad god ti je drago
i ti hodi po me ’svatovima;
m’ ako tvoju sestru ne dovedeš
a u tvo’ijem svatim’ kićenijem, 10
ti ne hodi ni muči svatove
er te neću uzeti đevojka.«
A kad banu b’jela knjiga pade,
knjigu lega od Slovinja bane,
knjigu lega, na nju se smijeje. 15
Gledala ga draga sestra svoja;
đevojka je bratu govorila:
»Sv’jetal bane, brate, dobro moje!
Otkle tebi b’jela knjiga pade
kad je legaš i na nju se sm’jeješ?« 20
Sv’jetal bane sestri govorio:
»L’jepa Mare, draga sestro moja!
Evo meni b’jela knjiga pade
iz Budima, bijeloga grada,
a od moje mlade vjerenice: 25
da ja idem ’svatim’ po đevojku,
sv’jetal bane, kad god mi je drago;
ako tebe sestre ne dovedem
u mojijem svatim’ kićenijem,
da ne idem ni mučim svatove, 30
da me neće uzet’[1] đevojka.«
Sv’jetlu banu sestra odgovara:
»Sv’jetal bane, moj rođeni brate!
Neću, brate, tvoje u svatove
a da bi se nigde ne ženio 35
a ni mlade đevojke vodio!«
Sv’jetal bane sestri odgovara:
»Zašto nećeš, draga sestro moja?
Zašto nećeš moje u svatove?
Ol’ je moja ljubljena đevojka?« 40
Sv’jetlu banu sestra odgovara:
»Sv’jetal bane, brate, dobro moje!
Tvoje drago u Budimu raslo
a ja mlada gradu u Slovinju:
Ja ne znadem, brate, dobro moje, 45
je li tvoja ljubljena đevojka,
neg’ ja neću tvoje u svatove.«
Kad je bane svoju sestru čuo,
to je banu puno žao bilo.
Ide na dvor mila dunda svoga, 50
dunda svoga, od Slovinja kneza;
govori mu Banović Sekule:[2]
»O moj dundo, od Slovinja kneže!
Evo mi je pala knjiga mala
iz Budima, bijeloga grada, 55
a od mlade moje vjerenice:
da ja kupim kićene svatove
i da ’svatim’ idem po đevojke;
ako moje sestre ne dovedem,
da ne idem ni mučim svatove. 60
A sad, kneže, dundo, dobro moje,
neće Mare, draga sestra moja,
neće meni bratu u svatove.
Tebe molim, dundo, dobro moje,
moli Mare, drage sestre moje, 65
da mi moje u svatove dođe.«
A kad ga je dundo razumio,
ide na dvor od Slovinja bana;
kadar banu b’jeli na dvor dođe,
šeta k Mari, sestrici banovoj, 70
šeta kneže k njome u kamare,
đevojci je dundo govorio:
»L’jepa Mare, draga ćerce moja!
Jesi li se uresila l’jepo,
u svatove bratu spravila se?« 75
Mlada knezu govori đevojka:
»A moj dundo, od Slovinja kneže!
Nit’ se spravljam, spravljat’ niti ću se.
Ne bi bratu u svatove pošla
baš da bi se nigda oženio 80
a ni mlade đevojke vidio.«
Đevojci je dundo govorio:
»Zašto nećeš, draga ćerce moja,
zašto bratu u svatove nećeš?
Al’ se kralja bojiš budimskoga? 85
Dok t’ je zdravo tvoga dunda glasa,
ti se ne boj n’jednoga junaka,
baš ni njega budimskoga kralja.
Ćerce moja, ti se resi l’jepo,
hodi banu bratu u svatove, 90
ćerce moja, i ja idem s tobom.«
Kad đevojka svoga čula dunda,
na dundu je srca milostiva,
ona bratu hoće u svatove.
Pa mi zove trides’ drugarica 95
da đevojci rese lišce b’jelo.
Resile je trides’ drugarica
ni u velo ni u b’jelo platno
neg’ u svilu i u suho zlato,
biser droban i kamenje drago, 100
da je mlada bolja u svatima;
jes’ đevojka i od sebe l’jepa,
a kad se je uresila l’jepo,
a kakva je — vesela joj majka!
Da bi stala suncu na zdrakove, 105
i žarko bi sunce osvojila!
Pa s’ otole svati otpravili,
zdravo došli Budimu b’jelomu.
Kad su bili b’jela preko grada,
viđela ih straža s b’jela grada, 110
budimskoga dozivali kralja:
»Sv’jetal kralju, dragi gospodaru!
Ev’ odovud od Slovinja bana,
ide bane i vodi svatove,
u svatima vodi sestre svoje; 115
a kakva je, sv’jetla kruno naša,
a kakva je sestrica banova!
Više valja Slovinjka đevojka
i desnica, ruka đevojčina,
neg’ tridesti budimsk’jeh nevjesta!« 120
Kad je kralju stražu razumio,
ovako je njome govorio:
»Vama borja, stražo s b’jela grada!
Pokliknite iza svega glasa,
vi recite, stražo s b’jela grada: 125
’Koji junak ide s svatovima
iz Slovinja put Budima grada,
ako svoje ne uvede svate
u kraljeve dvore u bijele,
neće zdravo proći preko grada 130
ni provesti svata nijednoga!’«
Kad je kralja straža razumjela,
iza svega glasa pokliknuli:
»Koji junak ide ’svatovima
iz Slovinja put Budima grada, 135
ako svoje ne uvede svate
u kraljeve dvore u b’jele,[3]
neće zdravo proći preko grada
ni provesti svata nijednoga!«
Kad to čula đevojka banica, 140
jes’ đevojka mlada govorila:
»M’ ajde neću dvore u kraljeve.« 
Đevojci je govorio dundo:
»Zašto nećeš, Mare, ćeri moja?
Svi hoćemo dvore u kraljeve, 145
svati moji n’jesu od baleka.
Kad dođemo dvore na kraljeve,
kralju će nas l’jepo pričekati,
ja ću mu se prvi pokloniti,
a za mnom će od Slovinja bane, 150
a za banom svi svatovi redom;
a ti, moja, najposlije, ćerce.
Ti se kralju pokloni lijepo
s rusom glavom do svilena pasa;
ti mu reci, draga moja ćerce: 155
’Klanjam ti se, sv’jetla kruno moja!
Još da znadem u Budimu zakon,
ja bi vam se bolje poklonila:
s rusom glavom do crne zemljice;
bih ljubila desne ruke vaše, 160
crnu zemlju đe vam noge stoje.’«
U to dođu na kraljeve dvore.
L’jepo ih je kralju pričekao.
Prvi mu se kneže poklonio
a za njime od Slovinja bane, 165
a za banom svi svatovi redom,
najposlije lijepa đevojka;
l’jepo mu se mlada poklonila
s rusom glavom do svilena pasa.
Đevojka je kralju govorila: 170
»Klanjam ti se, sv’jetla kruno moja!
Da ja znadem u Budimu zakon,
još bi vam se bolje poklonila:
s rusom glavom do zemljice crne,[4]
ljubila bi desne vaše ruke, 175
crnu zemlju đe vam stoje noge!« 
Sv’jetal kralju govori đevojci:
»Ne, đevojko, draga dušo moja!
Ne, đevojko, desne ruke moje,
neg’ ja, dušo, b’jelo lišce tvoje, 180
a ja tvoje a ti hoćeš moje!«
Sv’jetlu kralju govori đevojka:
»Nećeš lasno, sv’jetla kruno moja!
Nećeš lasno — vjera ti je moja!« 
Pa šetali u kraljeve dvore. 185
Kralj ih sv’jetal za sopru stavio:
prvi sjede od Slovinja kneže,
a uz njega od Slovinja bane,
a uz bana svoja sestra draga;
on se kralju oko sopre šeta, 190
na đevojku često pogleđuje,
svijetlu je banu govorio:
»Sv’jetal bane, vjerna slugo moja!
Lijepe ti, bane, sestre imaš!
Bi sudila i božija pravda 195
to da se je gojilo za kralja.
Još bi tebi nešto povidio
a od tvoje mlade vjerenice,
da[5] li, bane, ne zameći kavge
er đevojka devet braće ima, 200
da ti ne bi izgubio glave.
Ono što je tvoja vjerenica,
ono će mlada moja jaranica;
otkadar je mlada ponarasla,
jes’ ljubila mene sv’jetla kralja; 205
sinoć sa mnom na večeri bila
i sa mnom je nojcu noćevala;
kad je sa mnom u dušeku bila,
tvoje mi je sestrice prodala
da obljubim dragu sestru tvoju, 210
pa ljubljenu vratim put Slovinja.
Ne b’ đevojci toga učinio
za u glavi oba oka moja,
nego ću se oženiti za nju.«
Kad je bane te začuo glase, 215
to je njemu puno žao bilo;
muči bane, ne govori ništa,
nego ide na dvor u đevojke.
Kad je bane u đevojke doš’o,
tamo su ga l’jepo pričekali, 220
poštovali, đevojke mu dali.
Išetala đevojčina majka,
svatim’ l’jepe izn’jela darove,
sve svatove l’jepo darovala,
svakom svatu što je za kojega, 225
barjaktaru na barjak jabuku
a đeveru od Slovinja knezu,
njemu knezu pod v’jencem nevjestu.
Otolen se svati otpravili.
Kad su bili goricom zelenom, 230
junak dobar od Slovinja kneže,
on je svoga konja ustavio,
sve svatove naprijed pustio
a on kneže ide za svatima.
Kad su došli vode na studene, 235
da ko vidi od Slovinja kneza!
Đevojke je mlade uhitio,
izvali je konju iz seldoca,
u hladnu je vodu uvalio,
jes’ je hladna zan’jela vodica. 240
Pa poklikne od Slovinja kneže:
»Ajme, đe ste, kićeni svatovi!
Velika se nama dogodila:
u putu nam ožednje nevjesta,
ona vode pošla na studene 245
da se hladne napije vodice,
u hladnu se vodu utopila,
jes’ je hladna zan’jela vodica!«
Kad to čuli banovi svatovi,
to je njima puno žao bilo, 250
njima žao, sv’jetlu knezu milo.
Zdravo došli Slovinju b’jelomu.
Kad su bili preko b’jela grada,
sve išeta malo i veliko
i on kralju b’jela od Slovinja 255
ne da vidi bana ni svatove
ni njegove pod v’jencem nevjeste
nego Mare, sestrične banove,[6]
erbo misli da će im se vratit’.
Kad viđeli da nije đevojke, 260
to ž’o bilo svoj gospodi redom
a najviše kralju od Slovinja:
mislio se oženiti za nju.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Reference[uredi]

  1. Valjda treba "uzeti"
  2. Samo onda doznajemo ime bana
  3. Sigurno treba "bijele"
  4. Ovim redom sam čuo
  5. Umesto "ma"
  6. Sad nije jasno tko se utopio, odnosno što se dogodilo s Marom

Izvor[uredi]

Narodne pjesme iz Luke na Šipanu, zapisao Andro Murat, Matica Hrvatska, Zagreb 1996, Hrvatske narodne pjesme, rukopisna baština, knjiga 1, str. 322-329