Ништа није више см’јешно, што сви узму људи,
Било срамно, било подло, били скверни блуди;
Они правду и светињу праве или кваре,
Гди закона њина није, за све то не маре.
Кују мисли, како оће, завјет с неба, кажу, 5
И кумира, ком’ се моле, у Бога прелажу.
С овим богом, које чудо, да природу блазне,
Да по св’јету проклијају злобе многоразне?
Само једно запитаћу, ко може, нек’ дичи,
Што до Бога на престолу виспар горко кричи: 10
Двоје млади заљубе се, предаду си душу,
Ван сојуза ину срећу не могу да внушу;
Посљедују љупком своме природе подвигу,
Да поднесу вију срца благодатном игу.
Сознаде се: мати отуд, одунд баба гунда, 15
На оцу се од јарости тресе дуга бунда,
Скочи тетка, скочи стрина, ујак и свак, вичу,
Сви небогу несретницом дјевојку наричу;
Оне оће да се жених родом можно хвали,
Ови да им в’јено мошњом дебелом превали; 20
Да се пише високо-пре и от да имаде,
Да слугама валбе даје, ко је, да се знаде.
Триста ти му мана нађу, није л’ им по ћуди,
Све из љубве к чаду своме, макар да полуди!
Вас ја зовем у мој совјет, заљубљене младе, 25
Вас јуноше, је ли право да то стариј раде?
Поимљу ли оци ваши што сте ви избрали,
Могу л’ у том поступати ко у некој шали?
Кане л’ они жизан своју вашем придат другу,
Или срцем не пл’јенити ваше као слугу? 30
Зла гордињо и лакомство нечестиво св’јета!
Нигда ли вам није доста нит’ шта овде света!
Мила чувства продају се, ту већ нејма зајма,
Земља мора сва пропасти с овим обичајма.
Слуга би рад бит господар, овај иште власти, 35
А властелин да до цара пружа своје страсти.
Човек оће да је ангел, ангел се зло горди,
Да погибну сви лукави с’ својима оскорди.
Да пропадну и да иду сви од нас без трага,
Који кћери кад удају, мотре само блага; 40
Којима су права њина низашто призната,
Својом ћуди, коме оће, отварају врата!
