Ništa nije više sm’ješno, što svi uzmu ljudi,
Bilo sramno, bilo podlo, bili skverni bludi;
Oni pravdu i svetinju prave ili kvare,
Gdi zakona njina nije, za sve to ne mare.
Kuju misli, kako oće, zavjet s neba, kažu, 5
I kumira, kom’ se mole, u Boga prelažu.
S ovim bogom, koje čudo, da prirodu blazne,
Da po sv’jetu proklijaju zlobe mnogorazne?
Samo jedno zapitaću, ko može, nek’ diči,
Što do Boga na prestolu vispar gorko kriči: 10
Dvoje mladi zaljube se, predadu si dušu,
Van sojuza inu sreću ne mogu da vnušu;
Posljeduju ljupkom svome prirode podvigu,
Da podnesu viju srca blagodatnom igu.
Soznade se: mati otud, odund baba gunda, 15
Na ocu se od jarosti trese duga bunda,
Skoči tetka, skoči strina, ujak i svak, viču,
Svi nebogu nesretnicom djevojku nariču;
One oće da se ženih rodom možno hvali,
Ovi da im v’jeno mošnjom debelom prevali; 20
Da se piše visoko-pre i ot da imade,
Da slugama valbe daje, ko je, da se znade.
Trista ti mu mana nađu, nije l’ im po ćudi,
Sve iz ljubve k čadu svome, makar da poludi!
Vas ja zovem u moj sovjet, zaljubljene mlade, 25
Vas junoše, je li pravo da to starij rade?
Poimlju li oci vaši što ste vi izbrali,
Mogu l’ u tom postupati ko u nekoj šali?
Kane l’ oni žizan svoju vašem pridat drugu,
Ili srcem ne pl’jeniti vaše kao slugu? 30
Zla gordinjo i lakomstvo nečestivo sv’jeta!
Nigda li vam nije dosta nit’ šta ovde sveta!
Mila čuvstva prodaju se, tu već nejma zajma,
Zemlja mora sva propasti s ovim običajma.
Sluga bi rad bit gospodar, ovaj ište vlasti, 35
A vlastelin da do cara pruža svoje strasti.
Čovek oće da je angel, angel se zlo gordi,
Da pogibnu svi lukavi s’ svojima oskordi.
Da propadnu i da idu svi od nas bez traga,
Koji kćeri kad udaju, motre samo blaga; 40
Kojima su prava njina nizašto priznata,
Svojom ćudi, kome oće, otvaraju vrata!
