Женидба паше од Биоча и бан Брђанин
Кад се жени паша од Биоча,
Надалеко запроси девојку,
У Бугарској земљи поноситој,
У онога краља Шишманина;
Паша проси, а краљ му је даје, 5
Ал' девојка за њ'га поћи неће,
Већ је краљу на силу примора,
Прима прстен лијепа девојка,
А стадоше свадбу уговарат'
За петнаест бијелијех дана, 10
Рок остави паша од Биоча,
Док отиде двору бијеломе,
И сакупи киту и сватове.
Млого паша сатрошио блага,
Док испроси лијепу девојку, 15
И пореза рухо на девојку,
А дарива шуре и пунице;
Потрошио три товара блага.
Одатле се паша подигао,
Да он иде двору бијеломе, 20
За њим приста лијепа девојка,
Мила ћерка краља Шишманина,
И овако паши беседила:
— Кад сакупиш киту и сватове,
Ти поведи добра барјактара, 25
Што ће носит' барјак пред сватове,
Да га лепшег у хиљади нема,
Ни већега у твоје сватове;
Ако ли га доводити нећеш,
Вера моја, тако ми помогла, 30
Нећеш изић' ни изнети главе,
А камоли мене одводити! —
Кад је паша цуру разумео,
У лицу се паша зажарио,
А пониско оборио брке, 35
И девојци 'вако беседио:
— О, чу ли ме, краљева девојко,
Ко ти не би вољу испунио?
Довешћу ти добра барјактара,
Што му равна у свој земљи нема. — 40
Па с’ одатле паша подигао,
Оде право своме белом двору.
Када доће у Биоча града,
Далеко га угледала мајка,
Мало ближе пред њег' ишетала, 45
Руке шире, у лице се љубе,
Пита мајка свога милог сина:
— Јеси л', сине, цуру исиросио,
Је ли теби по ћуди девојка? —
Беседио паша од Биоча;50
— Јесам, мајко, цуру испросио,
Доста блага јесам потрошио,
Потрошио три товара блага,
Док порезах рухо на девојку,
А даривах шуре и пунице; 55
Јесте мени по вољи девојка,
И не жалим три товара блага;
Но да видиш, моја мила мајко,
Кад ја бијах на походу, мајко,
За мном приста лијепа девојка, 60
И овако мени бесећаше:
„Чу ли мене, пашо од Биоча?
Кад сакупиш киту и сватове,
Ти поведи добра барјактара,
Што ће носит' барјак пред сватове, 65
Да лепшега у хиљаде нема,
Ни већега у твоје сватове."
А ја, мајко, таквог свата немам. —
А да видиш остареле мајке,
Овако је сину беседила: 70
— Имаш, сине, верна побратима,
Надалеко, бана Брђанина,
Ти му пиши лист књиге бијеле,
Нека бане у сватове доће,
Да ти носи барјак пред сватове; 75
А од бана лепшег, сине, нема,
Ни лепшега, ни виђенијега,
За то ће те послушати бане. —
Кад то зачу паша од Биоча,
Он узима дивит и хартије, 80
Па он седе ситну књигу писат',
Те је шаље бану Брђанину,
У књизи је 'вако беседио:
— Побратиме, бане Брћанине,
Ја сам, бане, цуру запросио, 85
Надалеко, у земљи Бугарској,
У онога краља Бугарина,
Тебе, побро, у сватове зовем,
Да ми носиш барјак пред сватове,
У недељу која прва доће, 90
Да ми будеш пред бијелом кулом;
Но чу ли ме, драги побратиме,
Немој мене оставити, побро,
Ако нисмо од једног колена:
Ја верујем Мухамеда свеца, 95
А ти, побро, име Исусово. —
А кад бану ситна књига дође,
Чита књигу бане Брђанине,
А кад виде шта му књига каже,
Он дозива сестрицу Јелицу: 100
— О, чу ли ме, моја мила сејо,
Иди, сејо, на танану кулу,
И отвори попете сепете,
Донеси ми дузли одијело,
Да с' опремим штоно лепше могу, 105
Ситна ми је књига допанула,
Од Турчина, мога побратима,
Мене паша у сватове зове,
Да му носим барјак пред сватове,
Јер је паша цуру испросио, 110
Надалеко у земљи Бугарској. —
Кад то зачу сестрица Јелица,
Овако је беседила брату:
— О, мој брате, бане Брђанине!
Немој, брате, у сватове ићи, 115
Код Турака барјака носити,
Јер су Турци старе варалице,
У Турчина нигде вере нема,
Оће тебе погубити Турци,
Па коме ћеш оставити, бане, 120
Оставити твоју бановину,
И оставит' твоју милу сеју;
Можеш тамо игубити главу,
Па остати твоја мила сеја,
И без брата и без старе мајке. — 125
Ал' да видиш бана Брђанина,
Не хте бане послушати сеју,
Већ сам оде на танану кулу,
Па обуче дузли одијело:
До себ' меће танану кошуљу, 130
До појаса од пребеле свиле,
Од појаса од жежена злата,
Сврх кошуље токе и јелеке,
А на ноге мор-чохе чакшире,
По чакширам' ковче скупоцене, 135
Сваки чивт је од дуката жута,
А на главу калпак и челенку,
За челенком девет перјаница,
И десета крива позлаћена,
Којано се на чекрк обрће, 140
Те казује који ветар дува.
Кад с' обуче бане Брђанине,
А припаса сабљу аламанку,
А за појас до два ледењака,
Па какви је бане Брђанине, 145
Да лепшега не има јунака!
Он опреми дебела дорина,
И узима свилена барјака,
На ком стоји месец и звездица,
Па потера дебела дорина, 150
Оде право у Биоча града.
А кад близу града доходио,
Млого свата сакупљено беше,
Те чекаху бана Брћанина,
Утом бане у авлију уће, 155
Дочека га паша побратиме,
Руке шире, у лице се љубе,
За јуначко питају се здравље,
Пак одоше на танану кулу,
Пише вино док недеља доће, 160
А када се свати сакупили,
Сакупили хиљаду сватова,
Пушта паша танана телала,
Те телали јунак по сватови:
— Азурала кита и сватови, 165
Спремајте се, браћо, да идемо. —
А када се свати опремили,
Напред поће бане Брћанине,
И он носи свилена барјака,
Па одоше у земљу Бугарску, 170
Уиђоше у мермер-авлију,
А под танку девојачку кулу,
Прогна бане дебела дорина,
Испод куле лијепе девојке.
Виде цура са танане куле, 175
Баш јунака бана Брћанина,
Да бољега у сватове нема,
Ни бољега, ни вићенијега,
Извадила књигу из џепова,
Па је баца низ танану кулу, 180
Паде књига на колено бану,
Ал' се бане ништа не сећаше,
Већ прогони помамна дорина,
Са доратом књигу погазио;
А кад виде цура са пенџера, 185
У гњеву га љуто кунијаше:
- Ој, јуначе, да те Бог убије!
Ил' си лудо, или си манито,
Што погази књигу са доратом,
Већ не узе књигу са колена? — 190
Мало затим време постојало,
Сви сватови коње одјахаше,
Па одоше под високу кулу,
Ту краљеве слуге изићоше,
И сватове одмах разредише. 195
Пироваше недељицу дана.
Једно јутро поранио беше,
Поранио паша младожења,
Па се шеће по тананој кули,
Виће њега лијепа девојка, 200
Па беседи цура са пенџера:
— Ид' одатле, пашо од Биоча,
Нисам за те лице одгојила,
Већ за твога добра барјактара. —
Али паша ништа не чујаше, 205
Већ то зачу краље Шишманине,
Па дозивље пашу од Биоча:
— Чу ли, зете, што ти заповедам,
Да погубиш твога барјактара,
Што ти носи барјак пред сватове. 210
Али паша њему бесећаше:
— Могу, тасте, прије погинути,
Нег' погубит' мога барјактара,
Ја сам њега богом братимио. —
А краље му опет бесећаше: 215
— Чу ли, пашо, што ти заповедам?
Да погубиш твога барјактара!
Ако ли га погубити нећеш,
Вера моја, тако ми помогла,
Нећеш изић' ни изнети главе, 220
А камоли одвести девојку. —
Онда паша краљу проговара:
— Нећу овде заметнути кавге,
У твојему двору господскоме,
Макар знао не изнео главе; 225
Већ кад будем на првом конаку,
Погубићу бана Брћанина,
Послаћу ти главу на пешкеша. —
Потом мало време постојало,
Изиђоше из танане куле, 230
Повикаше кићени чауши:
— Азурала кита и сватови,
Спремајте се дома да идемо. —
Утоме се свати опремише,
А да видиш краља Шишманина, 235
Господске је износио даре,
Подарива свога милог зета:
Даде њему синију од злата,
И даде му вранца без биљеге,
И три коња што ће носит' благо; 240
И све свате даривао редом,
Одатле се свати подигоше,
А на добре коње поседоше,
Изићоше од пребела двора,
Отидоше уз поље широко. 245
А да видиш бана Брђанина,
Далеко је одмакао бане,
(И он носи свилена барјака),
Не би њега пушка дотурила,
Или дуга, или двије мале. 250
Кад су били на првом конаку,
Сви сватови коње одјахали,
И понели бијеле чадоре,
Ал' далеко одмакао бане,
Има, брате, и од сата више, 255
Па разапе свилена чадора,
Под чадором пије рујно вино.
А кад беше на заходу сунце,
Пошетао паша младожења,
Па се шеће по зеленој трави, 260
Пита паша киту и сватове:
— Где је чадор бана Брђанина? —
Ал' говоре кићени сватови:
— Нема овде бана Брђанина,
Ено њега у Мореч планини. — 265
А кад паша речи разумео,
Он пошаље два Турчина млада,
Да ми зову бана Брђанина,
Па одоше два Турчина млада,
Под чадора бана Брђанина, 270
И овако беседили бану:
— Тебе паша јесте поздравио,
Да ти идеш њему на вечеру. —
Ал' говори бане Брђанине:
— Ви поздравте мога побратима, 275
Нек вечера, нек не чека на ме,
Нек не чека нити ћу му доћи. —
А кад Турци речи разумели,
Отидоше паши под чадора,
Те казаше шта бане поручи. 280
Кад је паша ово разумео,
Он остави на другом конаку,
Да погуби бана Брђанина,
Барјактара, свога побратима.
Ту ми тавну ноћцу преноћише, 285
Кад ујутру данак освануо,
Спремише се кита и сватови,
Али прије опреми се бане,
Сави чадор, метну на дорина,
Иде бане први пред сватове, 290
Не би њега пушка дотурила,
Или дуга, или двије мале.
А кад бише на другом конаку,
Сви сватови коње одјахали,
Али бане прије одјахао, 295
Разапео свилена чадора,
А барјака поби у ледину,
А за барјак привезао дора.
А кад беше на заходу сунце,
Подиже се паша из чадора, 300
Па се шеће по зеленој трави,
Гледа чадор бана Брђанина,
Ал’ га нигде мећ сватове нема.
Па се паша јако сневесели,
Поврати се својему шатору, 305
Иде паша својему шатору,
Виће њега лијепа девојка,
Па му дође под шатора млада,
И овако паши беседила:
— О, чу ли ме, пашо, господару! 310
Што си тако сетно невесео,
Која ти је голема невоља,
Те с' у лицу јако променио? —
А да видиш паше Биочкога,
Овако је цури беседио: 315
— Јарко сунце, лијепа девојко!
Ја сам моју ријеч погазио,
Што сам твоме баби обећао,
Да погубим бана Брђанина.
Када будем на првом конаку, 320
Послаћу му главу на пешкеша;
Али курва, бане Брђанине,
Нема њега измећу сватова,
Све он бежи у гору зелену. —
Кад га зачу лијепа девојка, 325
Када зачу шта паша говори,
Онда поче млада беседити:
— Дај ти мени два девера млада,
Да ја идем под шатора бану,
Довешћу ти бана Брђанина, 330
Па ћеш лако погубити бана. —
Кад је паша речи саслушао,
Скочи паша на ноге лагане,
И дозива два девера млада,
Предаде им лијепу девојку, 335
И одоше под шатора бану.
А да видиш лијепе девојке,
Улазила под шатора бану,
(Два девера на вратима беху),
Поклони се до земљице бану, 340
Љуби бана у скут и у руку,
Па му млада смерно проговара:
— Господару, бане Брђанине,
Знаш ли, бане, да од Бога наћеш,
Кад ти дође под краљеву кулу, 345
И дората прогоњаше, бане,
Ја се десих кули на пенџере,
Кроз пенџера књигу пробацила,
Паде књига теби на колено,
Ти је, бане, нешће ни гледати, 350
Већ прогониш помамна дорина,
Са доратом књигу погазио,
Зашо, бане, да од Бога наћеш?
То је било, па и прошло, бане,
Сад су са мном два девера млада, 355
Него гледај шта ћеш и како ћеш. —
Кад то зачу бане Брђанине,
Ухватио два девера млада,
Обојици савезао руке.
Па савија свилена чадора, 360
Па уседе помамна дората,
За себ’ баца лепоту девојку,
И поведе два девера млада,
Те их веза друму на раскршћу,
Откуда ће пролазити Турци. 365
Па ми бане окрете дорина,
Оде право својој бановини,
Надалеко дванаест конака.
А кад бане двору доходио,
Сву господу на сабор сазвао, 370
За се венча лијепу девојку.
Па кад божиј закон савршише,
Отидоше на танану кулу,
Гостише се две недеље дана.
И бане је књигу оправио, 375
Своме тасту краљу Шишманину,
И у књизи беседио бане:
— О, мој тасте, краљу Шишманине!
Када поћеш ћери у походе,
Ти не иди у Биоча града, 380
Већ ти хајде бану Брђанину,
И у моју милу постојбину. —
А кад краље књигу проучио,
И кад виде шта му књига каже,
Овако је краљу беседио: 385
— Бе, аферим, бане Брђанине!
Лепше ћу те даривати, бане,
Него пашу од Биоча града. —
Паша оста у гори зеленој,
Нема њему лијепе ђевојке, 390
Нек не чека, нити ће му доћи,
Није за њ’га ни била девојка!
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
