Ženidba paše od Bioča i ban Brđanin
Kad se ženi paša od Bioča,
Nadaleko zaprosi devojku,
U Bugarskoj zemlji ponositoj,
U onoga kralja Šišmanina;
Paša prosi, a kralj mu je daje, 5
Al' devojka za nj'ga poći neće,
Već je kralju na silu primora,
Prima prsten lijepa devojka,
A stadoše svadbu ugovarat'
Za petnaest bijelijeh dana, 10
Rok ostavi paša od Bioča,
Dok otide dvoru bijelome,
I sakupi kitu i svatove.
Mlogo paša satrošio blaga,
Dok isprosi lijepu devojku, 15
I poreza ruho na devojku,
A dariva šure i punice;
Potrošio tri tovara blaga.
Odatle se paša podigao,
Da on ide dvoru bijelome, 20
Za njim prista lijepa devojka,
Mila ćerka kralja Šišmanina,
I ovako paši besedila:
— Kad sakupiš kitu i svatove,
Ti povedi dobra barjaktara, 25
Što će nosit' barjak pred svatove,
Da ga lepšeg u hiljadi nema,
Ni većega u tvoje svatove;
Ako li ga dovoditi nećeš,
Vera moja, tako mi pomogla, 30
Nećeš izić' ni izneti glave,
A kamoli mene odvoditi! —
Kad je paša curu razumeo,
U licu se paša zažario,
A ponisko oborio brke, 35
I devojci 'vako besedio:
— O, ču li me, kraljeva devojko,
Ko ti ne bi volju ispunio?
Dovešću ti dobra barjaktara,
Što mu ravna u svoj zemlji nema. — 40
Pa s’ odatle paša podigao,
Ode pravo svome belom dvoru.
Kada doće u Bioča grada,
Daleko ga ugledala majka,
Malo bliže pred njeg' išetala, 45
Ruke šire, u lice se ljube,
Pita majka svoga milog sina:
— Jesi l', sine, curu isirosio,
Je li tebi po ćudi devojka? —
Besedio paša od Bioča;50
— Jesam, majko, curu isprosio,
Dosta blaga jesam potrošio,
Potrošio tri tovara blaga,
Dok porezah ruho na devojku,
A darivah šure i punice; 55
Jeste meni po volji devojka,
I ne žalim tri tovara blaga;
No da vidiš, moja mila majko,
Kad ja bijah na pohodu, majko,
Za mnom prista lijepa devojka, 60
I ovako meni besećaše:
„Ču li mene, pašo od Bioča?
Kad sakupiš kitu i svatove,
Ti povedi dobra barjaktara,
Što će nosit' barjak pred svatove, 65
Da lepšega u hiljade nema,
Ni većega u tvoje svatove."
A ja, majko, takvog svata nemam. —
A da vidiš ostarele majke,
Ovako je sinu besedila: 70
— Imaš, sine, verna pobratima,
Nadaleko, bana Brđanina,
Ti mu piši list knjige bijele,
Neka bane u svatove doće,
Da ti nosi barjak pred svatove; 75
A od bana lepšeg, sine, nema,
Ni lepšega, ni viđenijega,
Za to će te poslušati bane. —
Kad to začu paša od Bioča,
On uzima divit i hartije, 80
Pa on sede sitnu knjigu pisat',
Te je šalje banu Brđaninu,
U knjizi je 'vako besedio:
— Pobratime, bane Brćanine,
Ja sam, bane, curu zaprosio, 85
Nadaleko, u zemlji Bugarskoj,
U onoga kralja Bugarina,
Tebe, pobro, u svatove zovem,
Da mi nosiš barjak pred svatove,
U nedelju koja prva doće, 90
Da mi budeš pred bijelom kulom;
No ču li me, dragi pobratime,
Nemoj mene ostaviti, pobro,
Ako nismo od jednog kolena:
Ja verujem Muhameda sveca, 95
A ti, pobro, ime Isusovo. —
A kad banu sitna knjiga dođe,
Čita knjigu bane Brđanine,
A kad vide šta mu knjiga kaže,
On doziva sestricu Jelicu: 100
— O, ču li me, moja mila sejo,
Idi, sejo, na tananu kulu,
I otvori popete sepete,
Donesi mi duzli odijelo,
Da s' opremim štono lepše mogu, 105
Sitna mi je knjiga dopanula,
Od Turčina, moga pobratima,
Mene paša u svatove zove,
Da mu nosim barjak pred svatove,
Jer je paša curu isprosio, 110
Nadaleko u zemlji Bugarskoj. —
Kad to začu sestrica Jelica,
Ovako je besedila bratu:
— O, moj brate, bane Brđanine!
Nemoj, brate, u svatove ići, 115
Kod Turaka barjaka nositi,
Jer su Turci stare varalice,
U Turčina nigde vere nema,
Oće tebe pogubiti Turci,
Pa kome ćeš ostaviti, bane, 120
Ostaviti tvoju banovinu,
I ostavit' tvoju milu seju;
Možeš tamo igubiti glavu,
Pa ostati tvoja mila seja,
I bez brata i bez stare majke. — 125
Al' da vidiš bana Brđanina,
Ne hte bane poslušati seju,
Već sam ode na tananu kulu,
Pa obuče duzli odijelo:
Do seb' meće tananu košulju, 130
Do pojasa od prebele svile,
Od pojasa od žežena zlata,
Svrh košulje toke i jeleke,
A na noge mor-čohe čakšire,
Po čakširam' kovče skupocene, 135
Svaki čivt je od dukata žuta,
A na glavu kalpak i čelenku,
Za čelenkom devet perjanica,
I deseta kriva pozlaćena,
Kojano se na čekrk obrće, 140
Te kazuje koji vetar duva.
Kad s' obuče bane Brđanine,
A pripasa sablju alamanku,
A za pojas do dva ledenjaka,
Pa kakvi je bane Brđanine, 145
Da lepšega ne ima junaka!
On opremi debela dorina,
I uzima svilena barjaka,
Na kom stoji mesec i zvezdica,
Pa potera debela dorina, 150
Ode pravo u Bioča grada.
A kad blizu grada dohodio,
Mlogo svata sakupljeno beše,
Te čekahu bana Brćanina,
Utom bane u avliju uće, 155
Dočeka ga paša pobratime,
Ruke šire, u lice se ljube,
Za junačko pitaju se zdravlje,
Pak odoše na tananu kulu,
Piše vino dok nedelja doće, 160
A kada se svati sakupili,
Sakupili hiljadu svatova,
Pušta paša tanana telala,
Te telali junak po svatovi:
— Azurala kita i svatovi, 165
Spremajte se, braćo, da idemo. —
A kada se svati opremili,
Napred poće bane Brćanine,
I on nosi svilena barjaka,
Pa odoše u zemlju Bugarsku, 170
Uiđoše u mermer-avliju,
A pod tanku devojačku kulu,
Progna bane debela dorina,
Ispod kule lijepe devojke.
Vide cura sa tanane kule, 175
Baš junaka bana Brćanina,
Da boljega u svatove nema,
Ni boljega, ni vićenijega,
Izvadila knjigu iz džepova,
Pa je baca niz tananu kulu, 180
Pade knjiga na koleno banu,
Al' se bane ništa ne sećaše,
Već progoni pomamna dorina,
Sa doratom knjigu pogazio;
A kad vide cura sa pendžera, 185
U gnjevu ga ljuto kunijaše:
- Oj, junače, da te Bog ubije!
Il' si ludo, ili si manito,
Što pogazi knjigu sa doratom,
Već ne uze knjigu sa kolena? — 190
Malo zatim vreme postojalo,
Svi svatovi konje odjahaše,
Pa odoše pod visoku kulu,
Tu kraljeve sluge izićoše,
I svatove odmah razrediše. 195
Pirovaše nedeljicu dana.
Jedno jutro poranio beše,
Poranio paša mladoženja,
Pa se šeće po tananoj kuli,
Viće njega lijepa devojka, 200
Pa besedi cura sa pendžera:
— Id' odatle, pašo od Bioča,
Nisam za te lice odgojila,
Već za tvoga dobra barjaktara. —
Ali paša ništa ne čujaše, 205
Već to začu kralje Šišmanine,
Pa dozivlje pašu od Bioča:
— Ču li, zete, što ti zapovedam,
Da pogubiš tvoga barjaktara,
Što ti nosi barjak pred svatove. 210
Ali paša njemu besećaše:
— Mogu, taste, prije poginuti,
Neg' pogubit' moga barjaktara,
Ja sam njega bogom bratimio. —
A kralje mu opet besećaše: 215
— Ču li, pašo, što ti zapovedam?
Da pogubiš tvoga barjaktara!
Ako li ga pogubiti nećeš,
Vera moja, tako mi pomogla,
Nećeš izić' ni izneti glave, 220
A kamoli odvesti devojku. —
Onda paša kralju progovara:
— Neću ovde zametnuti kavge,
U tvojemu dvoru gospodskome,
Makar znao ne izneo glave; 225
Već kad budem na prvom konaku,
Pogubiću bana Brćanina,
Poslaću ti glavu na peškeša. —
Potom malo vreme postojalo,
Iziđoše iz tanane kule, 230
Povikaše kićeni čauši:
— Azurala kita i svatovi,
Spremajte se doma da idemo. —
Utome se svati opremiše,
A da vidiš kralja Šišmanina, 235
Gospodske je iznosio dare,
Podariva svoga milog zeta:
Dade njemu siniju od zlata,
I dade mu vranca bez biljege,
I tri konja što će nosit' blago; 240
I sve svate darivao redom,
Odatle se svati podigoše,
A na dobre konje posedoše,
Izićoše od prebela dvora,
Otidoše uz polje široko. 245
A da vidiš bana Brđanina,
Daleko je odmakao bane,
(I on nosi svilena barjaka),
Ne bi njega puška doturila,
Ili duga, ili dvije male. 250
Kad su bili na prvom konaku,
Svi svatovi konje odjahali,
I poneli bijele čadore,
Al' daleko odmakao bane,
Ima, brate, i od sata više, 255
Pa razape svilena čadora,
Pod čadorom pije rujno vino.
A kad beše na zahodu sunce,
Pošetao paša mladoženja,
Pa se šeće po zelenoj travi, 260
Pita paša kitu i svatove:
— Gde je čador bana Brđanina? —
Al' govore kićeni svatovi:
— Nema ovde bana Brđanina,
Eno njega u Moreč planini. — 265
A kad paša reči razumeo,
On pošalje dva Turčina mlada,
Da mi zovu bana Brđanina,
Pa odoše dva Turčina mlada,
Pod čadora bana Brđanina, 270
I ovako besedili banu:
— Tebe paša jeste pozdravio,
Da ti ideš njemu na večeru. —
Al' govori bane Brđanine:
— Vi pozdravte moga pobratima, 275
Nek večera, nek ne čeka na me,
Nek ne čeka niti ću mu doći. —
A kad Turci reči razumeli,
Otidoše paši pod čadora,
Te kazaše šta bane poruči. 280
Kad je paša ovo razumeo,
On ostavi na drugom konaku,
Da pogubi bana Brđanina,
Barjaktara, svoga pobratima.
Tu mi tavnu noćcu prenoćiše, 285
Kad ujutru danak osvanuo,
Spremiše se kita i svatovi,
Ali prije opremi se bane,
Savi čador, metnu na dorina,
Ide bane prvi pred svatove, 290
Ne bi njega puška doturila,
Ili duga, ili dvije male.
A kad biše na drugom konaku,
Svi svatovi konje odjahali,
Ali bane prije odjahao, 295
Razapeo svilena čadora,
A barjaka pobi u ledinu,
A za barjak privezao dora.
A kad beše na zahodu sunce,
Podiže se paša iz čadora, 300
Pa se šeće po zelenoj travi,
Gleda čador bana Brđanina,
Al’ ga nigde meć svatove nema.
Pa se paša jako sneveseli,
Povrati se svojemu šatoru, 305
Ide paša svojemu šatoru,
Viće njega lijepa devojka,
Pa mu dođe pod šatora mlada,
I ovako paši besedila:
— O, ču li me, pašo, gospodaru! 310
Što si tako setno neveseo,
Koja ti je golema nevolja,
Te s' u licu jako promenio? —
A da vidiš paše Biočkoga,
Ovako je curi besedio: 315
— Jarko sunce, lijepa devojko!
Ja sam moju riječ pogazio,
Što sam tvome babi obećao,
Da pogubim bana Brđanina.
Kada budem na prvom konaku, 320
Poslaću mu glavu na peškeša;
Ali kurva, bane Brđanine,
Nema njega izmeću svatova,
Sve on beži u goru zelenu. —
Kad ga začu lijepa devojka, 325
Kada začu šta paša govori,
Onda poče mlada besediti:
— Daj ti meni dva devera mlada,
Da ja idem pod šatora banu,
Dovešću ti bana Brđanina, 330
Pa ćeš lako pogubiti bana. —
Kad je paša reči saslušao,
Skoči paša na noge lagane,
I doziva dva devera mlada,
Predade im lijepu devojku, 335
I odoše pod šatora banu.
A da vidiš lijepe devojke,
Ulazila pod šatora banu,
(Dva devera na vratima behu),
Pokloni se do zemljice banu, 340
Ljubi bana u skut i u ruku,
Pa mu mlada smerno progovara:
— Gospodaru, bane Brđanine,
Znaš li, bane, da od Boga naćeš,
Kad ti dođe pod kraljevu kulu, 345
I dorata progonjaše, bane,
Ja se desih kuli na pendžere,
Kroz pendžera knjigu probacila,
Pade knjiga tebi na koleno,
Ti je, bane, nešće ni gledati, 350
Već progoniš pomamna dorina,
Sa doratom knjigu pogazio,
Zašo, bane, da od Boga naćeš?
To je bilo, pa i prošlo, bane,
Sad su sa mnom dva devera mlada, 355
Nego gledaj šta ćeš i kako ćeš. —
Kad to začu bane Brđanine,
Uhvatio dva devera mlada,
Obojici savezao ruke.
Pa savija svilena čadora, 360
Pa usede pomamna dorata,
Za seb’ baca lepotu devojku,
I povede dva devera mlada,
Te ih veza drumu na raskršću,
Otkuda će prolaziti Turci. 365
Pa mi bane okrete dorina,
Ode pravo svojoj banovini,
Nadaleko dvanaest konaka.
A kad bane dvoru dohodio,
Svu gospodu na sabor sazvao, 370
Za se venča lijepu devojku.
Pa kad božij zakon savršiše,
Otidoše na tananu kulu,
Gostiše se dve nedelje dana.
I bane je knjigu opravio, 375
Svome tastu kralju Šišmaninu,
I u knjizi besedio bane:
— O, moj taste, kralju Šišmanine!
Kada poćeš ćeri u pohode,
Ti ne idi u Bioča grada, 380
Već ti hajde banu Brđaninu,
I u moju milu postojbinu. —
A kad kralje knjigu proučio,
I kad vide šta mu knjiga kaže,
Ovako je kralju besedio: 385
— Be, aferim, bane Brđanine!
Lepše ću te darivati, bane,
Nego pašu od Bioča grada. —
Paša osta u gori zelenoj,
Nema njemu lijepe đevojke, 390
Nek ne čeka, niti će mu doći,
Nije za nj’ga ni bila devojka!
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
