Женидба оца Краљевића Марка
Књигу Пише Жура Вукашине
У бијелу Скадру на Бојани.
Те је шаље на Херцеговину
Бијеломе граду Пирлитору,
Пирилитору према Дурмитору, 5
Видосави љуби Момчиловој,
Тајно пише, а тајно јој шаље.
У књизи јој овако бесједи:
"Видосава, Момчилова љубо,
Шта ћеш у том леду и снијегу?
Кад погледаш с града изнад себе,
Ништа немаш лијепо видјети.
Већ бијело брдо Дурмитора
Окићено ледом и снијегом
Усред љета, као усред зиме.
Кад погледаш стрно испод града.
Мутна тече Тара валовита.
Она ваља дрвље и камење,
На њој нема брода ни ћуприје,
А око ње борје и мраморје.
Већ ти отруј војводу Момчила,
Ил' га отруј, или ми га издај.
Ходи к мени у Приморје равно
Бијеломе Скадру на Бојани,
Узет ћу те за вјерну љубовцу.
Па ћеш бити госпођа краљица,
Прести свилу на златно вретено,
Свилу прести, на свили сједити,
А носити диву и кадиву,
и још оно све жежено злато.
А какав је Скадар на Бојани!
Кад погледаш брду изнад града,
Све порасле смокве и маслине
И још они грозни виногради:
Кад погледаш стрмо испод града,
Ал узрасла шеница бјелица,
А око ње зелена ливада,
Кроз њу тече зелена Бојана,
По њој плива риба свакојака.
Кадгод хоћеш, да је тазе једеш."
Дође књига љуби Момчиловој,
Књигу гледа љуба Момчилова,
Ону гледа, другу ситно пише:
"Господине, краљу Вукашине,
Није ласно издати Момчила,
Ни издати, нити отровати:
У Момчила сестра Јевросима
Готови му то господско јело,
Прије њега јело огледује.
У Момчила девет миле браће
И дванаест прво-братучеда,
Они њему рујно вино служе,
Прије њега сваку чашу пију.
Момчил има коња крилатога,
Јабучила коња крилатога.
Кудгод хоће прелећети може;
У Момчила сабља са очима,
Не боји се никога до Бога.
Већ ме чу ли, краљу Вукашине!
Ти подигни млогу силну војску,
Изведи је на Језера равна,
Пак засједни у гори зеленој.
У Момчила чудан наук има,
Свако јутро у свету недјељу
Рано рани у лов на Језера,
Собом води девет миле браће
И дванаест прво-братучеда,
И четр’ест од града левера.
Када буде у очи недјеље,
Ја ћу спалит крила Јабучилу,
Бритку ћу му сабљу затопити,
Затопити оном сланом крвљу,
Да се не да извадит из кора;
Тако ћеш ти погубит Момчила."
Када краљу така књига дође,
Те он видје, што му књига каже,
То је њему врло мило било,
Па он диже млогу силну војску,
Оде с војском на Херцеговину,
Изведе је на Језера равна,
Пак засједе у гори зеленој.
Кад је било у очи недјеље,
Момчил оде у своју ложницу,
Па он леже у меке душеке.
Мало прође, и љуба му дође,
Али не ће у меке душеке,
Већ му рони сузе више главе.
А њу пита војвода Момчиио:
"Видосава, моја вјерна љубо,
Кака ти је голема невоља,
Те ми рониш сузе више главе?"
Ал говори млада Видосава:
"Господару, Момчило војвода,
Мени није никаке невоље,
Већ сам чула једно чудно чудо,
Чула јесам, ал нисам видјела,
Да ти имаш коња Јабучила,
Јабучила коња крилатога.
Ја не видјех твоме коњу крила,
Те не могу млада вјеровати,
Већ се бојим, хоћеш погинути".
Мудар бјеше војвода Момчило,
Мудар бјеше, ал се преварио,
Својој љуби тако бесједио:
"Видосава, вјерна моја љубо,
За то ћу те ласно утјешити,
Ти ћеш ласно видјет Чилу крила.
Када први запјевају пијевци,
Ти отиђи у нове ахаре,
Тад ће Чиле попустити крила,
Тад му можеш крила сагледати".
Пак он леже санак боравити.
Момчил спава, љуба му не спава.
Веће слуша млада у душеку,
Кад ће први пијевци запјевати.
А кад први пијевци запјеваше,
Скочи млада из мека душека,
Запалила фењер и свијећу.
Па узима лоја и катрана.
Оде право у нове ахаре.
Ал истина, што Момчило каже,
Јабучило крила попустио,
Попуштио крила до копита.
Таде она крила намазала,
Намаза их лојем и катраном,
Па свијећом крила запалила,
Те сапали крила Јабучилу.
Што не могла ватром сагорјети,
То под колан притегнула тврдо.
Онда млада оде у ризницу,
Доватила сабљу Момчилову,
Те је сланом затопила крвљу.
Пак се врне у меке душеке.
Кад у јутро зора забијелила,
Поранио војвода Момчило,
Па говори љуби Видосави:
"Видосава моја вјерна љубо,
Ја сам ноћас чудан сан уснио, .
Дје се пови један прамен магле
Од проклете земље Васојеве,
Пак се сави око Дурмитора.
Ја ударих кроз тај прамен магле
Са својијех девет миле браће
И с дванаест прво-братучеда
И четр’ест од града левера;
У магли се, љубо, растадосмо,
Растадосмо, па се не састасмо!
Нека Бог зна, добра бити не ће!"
Вели њему љуба Видосава:
Не бој ми се, мили господару.
Дооар јунак добар сан уснио;
Сан је лажа, а Бог је истина".
Опреми се војвода Момчило,
Па он сиђе низ бјелу кулу,
Дочека га девет миле браће
И дванаест прво-братучеда
И четр’ест од града левера,
А љуба му изведе чилаша;
Добријех се коња доватише,
Отидоше у лов на Језера.
Кад су били надомак Језера,
Оптече их она силна воиска;
Он потеже сабљу од бедрице,
Ал се пуста не да извадити,
Као да је за коре прирасла.
Онда рече војвода Момчило:
Чујете ли моја браћо драга,
Издаде ме куја Видосава:
Но дајте ми сабљу понајбољу".
Хитро су га браћа послушала,
Дадоше му сабљу понајбољу,
Па је Момчил браћи бесједио:
"Чујете ли, моја браћо драга,
Ви удрите војсци по крајима,
Ја ћу удрит војсци по сриједи".
Мили Боже, чуда великога,
Да је кому погледати било,
Како сијече војвода Момчило,
Како крчи друма низ планину;
Више тлачи коњиц Јабучило,
Нег' што Момчил бритком сабљом.
Ал га лоша срећа сусретала,
Кад изиђе према Пирлитору,
Сусрете их девет враних коња,
А на њима брата ни једнога!
То кад видје војвода Момчило,
У јунаку срце препукнуло
Од жалости за браћом рођеном,
Бјеле му малаксаше руке
Те не може више да сијече,
Већ удара коња Јабучила,
Удара га чизмом и мамузом,
Да полети граду Пирлитору;
Ал му коњиц полећет не може.
Куне њега војвода Момчило:
"Јабучило, изјели те вуци,
Из шале смо одавле лећели
Без невоље, тек од обијести,
А данас ми полећети не ћеш!"
Ал му коњиц њиском одговара:
"Господару, војвода Момчило,
Нит ме куни, нити ме нагони.
Данас теби полећет не могу
Бог убио твоју Видосаву!
Она ми је запалила крила:
Што не могла ватром сагориети
То под колан притегнула тврдо;
Веће бјежи, куда теби драго!"
Кад то зачу војвода Момчило,
Проли сузе низ јуначко лице,
Па одскочи од коња чилаша.
Три пут скочи, до града доскочи;
Али граду врата затворена,
Затворена и замандаљена.
Кад се Момчил види на невољи,
Он дозивље сестру Јевросиму:
"Јевросима, моја мила сејо,
Пушти мени једну крпу платна,
Не бих ли ти у град утекао!"
Сеја брату кроз плач одговара:
"А мој брате војвода Момчило,
Како ћу ти пуштит крпу платна,
Кад је мени снаха Видосава,
Моја снаха, твоја невјерница,
Савезала косе за диреке?"
Ал је сестра срца жалостива,
Жао јој је брата рођенога.
Она цикну као љута гуја.
Ману главом и осталом снагом,
Из главе је косе ишчупала,
Оставила косе на диреку.
Па дохвати једну крпу платна,
Претури је граду низ бедеме.
Момчил хвати ону крпу платна,
Па се пење граду уз бедеме.
Готов биеше у град ускочити,
Ал' долеће љуба невјерница,
Оштру сабљу носи у рукама.
Пресијече му плато више руку,
Момчил паде граду низ бедеме.
Краљеве га дочекаше слуге,
На мачеве на копља бојна,
На наџаке и на буздоване;
Идој. д.'. краљу икашину,
А допаде краљу Вукашину,
Удари га оним бојним копљем
Удари га посред срца жива.
Ал говори војвода Момчило:
"Аманет ти Вукашине краљу,
Ти не узми моју Видосаву,
Видосаву моју невјерницу,
Јер ћ’ и твоју изгубити главу;
Данас мене у тебе издала,
А сутра ће тебе у другога;
Већ ти узми моју милу сеју,
Сеју моју, милу Јевросиму,
Она ће ти вазда вјерна бити,
Родит ће ти, ко и ја, јунака".
То говори војвода Момчило,
То говои, а с душом се бори.
То изусти, лаку душу пусти.
Кад погибе Момчило војвода,
У граду се отворише врата,
Пак изиђе куја Видосава,
Те дочека краља Вукашина,
Одведе га у бијелу кулу,
Посади ги у столове златне,
Угости га вином и ракијом
И господском сваком ђаконијом:
Па отиде у ризницу млада,
Изнесе му рухо Момчилово,
Момчилово рухо и оружје.
Ал да видиш чуда великога:
Што Момчилу до кољена било,
Вукашину по земљи се вуче;
Што Момчилу таман калпак био,
Вукашину на рамена пада;
Што Момчилу таман чизма била,
Ту Вукашин обје ноге меће;
Што Момчилу златан прстен био,
Ту Вукашин три прста завлачи;
Што Момчилу таман сабља била,
То Вукашин с’ аршин земљом вуче!
Што Момчилу таман џеба била,
Краљ се под њом ни дигнут не може.
Тад говори краљу Вукашине:
"Авај мени, до Бога милога!
Нуто кује младе Видосаве,
Кад издаде оваког јунака,
Кога данас у свијету нема,
То ли мене сјутра издат’ не ће!"
Па повикну своје вјерне слуге.
Ухватише кују Видосаву,
Свезаше је коњма за репове.
Одбише их изпод Пирлитора,
Те је коњи живу растргаше.
Краљ похара дворе Момчилове,
Па он узе сестру Момчилову,
По имену дилбер-Јевросиму,
Одведе је Скадру на Бојану,
И вјенча је себи за љјубовцу.
С њом је лијепи пород изродио.
Породио Марка и Андрију,
А Марко се тури на ујака,
На ујака војводу Момчила.[1]
