Пређи на садржај

Женидба краљевић Стефана

Извор: Викизворник

* * *


Женидба краљевић Стефана

Кад краљица оста удовица;
У Будиму граду бијеломе;
Осташе јој два нејака сина:
Стефан јој се уз кољено прима
А Јована у бешици нија. 5
Кад им било по седам година,
Мајка их је у школу спремила,
Кад им било петнаест година
Мајка им је коње куповала,
А уз коње свијетло оружје; 10
Кад су били момци за женидбе
Говорила остарјела мајка:
Чујете л’ ме до два моја сина,
Дошло вр’јеме да се ижените
Ја ћу ићи тражити дјевојку. 15
Па с’ опрема будимска краљица:
Она кува лаке брашњенице;
Што је слатко посипље шећером,
Што је слано мишћем и хамбером
Па појаха коња големога. 20
Оба су је испратила сина.
Говори јој краљевић Јоване:
„Немој мајко, да буде залуду,
Гледај мајко, лијепу ђевојку,
За нашега краљевић Стефана.“ 25
Ал говори остарјела мајка:
„Не брин’те се до два моја сина.“
Она оде главом по свијету,
Док је дошла до Млетака града,
До онога краља мљетачкога, 30
Ту је она цуру испросила,
По имену лијепу Росанду,
Ту је била неђељицу дана,
Бурме дава, свадбу уговара,
Па говори мљетачкоме краљу: 35
„Пријатељу од Млетака краљу
Ја ћу спремит кићене сватове,
И спремићу оба моја сина.“
Па се врати двору бијеломе
Кад је дошла до Будима града, 40
Оба сина на авлији нађе,
Под њом Стефан коња ухватио;
А Јован је за руку јамио,
Па је води на бијелу кулу;
Донесе јој каву и ракију, 45
И мезета морскијех смокава.
Кад је стара ћеиф ухватила
Говори јој краљевић Јоване:
„Ој Бога ти наша стара мајко
Јеси л’ мајко цуру испросила 50
За нашега краљевић Стефана.“
Говори му остарјела мајка;
„Јесам сине цуру испросила
По имену лијепу Росанду,
У онога краља мљетачкога; 55
Већ чујте ме ђецо мрја драга
Ви јамите дивит и артију,
Накитите књиге шаровите,
Па спремајте од града до града,
Па купите кићене сватове.“ 60
То су ђеца једва дочекала
Па су она мајку послушала;
Па јамише дивит и артију,
Накитише књиге шаровите,
Па спремише од града до града 65
Покупише кићене сватове,
Сакупише хиљаду сватова,
И они се оба опремише.
Кад пођоше кићени сватови,
За њима је мајка пристајала 70
Па говори остарјела мајка:
„Чујете л’ ме до два моја сина
Кад дођете до Мљетака града,
До онога краља мљетачкога
Ви немојте коње одјахати, 75
Док не сиђе кићена дјевојка,
Јер вам могу хинлу учинити.“
То су мајку ђеца послушала,
Кад дођоше до Мљетака града
До онога мљетачкога краља, 80
Сви сватови коње разјахаше
Али неће два краљева сина;
Гледао их од Мљетака краљу
Са врх куле са џамли пенџера,
Па он спрема до дв’је своје слуге, 85
Да им добре коње похватају,
Ал говоре два краљева сина:
„Макните се дв’је краљеве слуге,
Добри су се коњи разиграли
Добри ће вас коњи погазити, 90
Оштро ће вас копље обрезати.“
Кад то чуле дв’је краљеве слуге
Они нду своме господару,
Кад то чуо од Мљетака краљу,
Тад он спреми до два своја сина: 95
„Хајте ђецо коње похватајте.“
То су ђеца једва дочекала,
Па сиђоше ма мермер-авлију,
Ал говоре два краљева сина:
„Макните се добри пријатељи.“ 100
Они иђу па свом оцу кажу,
Кад се виђе на невољи краљу,
Он отвори деветера врата,
И десету браву дубровачку,
Па говори лијепој Росанди: 105
„Шћери моја шинула те гуја
Облачи се што год љепше можеш,
Па ти сиђи на мермер авлију,
Под СтеФаном ђогина ухвати,
А Јована у руку пољуби 110
Па га води себи у одају."
Кад то чула лијепа ђевојка
Облачи се што год љешпе може:
Једне плећи до три терли дибе;
Једна глава до три истифана; 115
Једне уши а троје минђуши;
Једне руке троје белензуке;
Једне ноге а троје терлуке;
Једно грло три ситна ђердана:
Један ђердан црвених мерџана, 120
Црвен мерџан, а грло бијело,
То је цуру дивно понијело.
Други ђердан жутијех дуката:
Жут је дукат а лице бијело,
То је цуру дивно понијело. 125
Трећи ђердан сићана бисера;
Сићан бисер а дојке бијеле
То је цуру дивно понијело,
Па се прекри стамболском чатијом,
Три јој краја пала до тавана, 130
А четвртим сакривала лице,
Па ето је на мермер авлију,
Под Стефаном коња ухватила,
А Јовану руку пољубила,
Па га води собом у одају, 135
Стефан иђе на бијелу кулу,
Ђе но су му свасти и пуница.
Кад у јутру јутро освануло,
Освануло и сунце грануло,
Даривају ко за шта бијаше; 140
„Старом свату коња под оправом,
Барјактару на барјак јабуку,
Сватовима везене јаглуке,
Коморџијам рухо ђевојачко.
А ђеверим „лијепу ђевојку.“ 145
Па одоше кићени сватови
Оста Стефан на бијелој кули,
Ђе но су му свасти и пуница,
Кад су свати мало одмакнули,
Онда вели краљевић Стефане: 150
„И мени је вр'јеме путовати.“
Док ево ти свасти и пунице
Оне носе б'јеле бошчалуке,
Даривају краљевић Ствфана,
А он њима жуте маџарије. 155
Па он сиђе на мермер авлију,
Па закрочи, па на коња скочи,
Па ето га пољем широкијем,
Гледале га свасти и пуница,
Са врх куле са џамли пенџера, 160
Међу собом оне говориле:
„Боже мили на свему ти хвала,
Добра коња, а бољег јунака,
А Бог знаде издобрит му неће.“
Кад су били кроз гору зелену, 165
Пухну вјетар са четири стране,
Диже цурн пурли дувак с лица,
„Сину лице кано жарко сунце,
А гр’оце кано мјесечина."
То од свата нико не виђаше, 170
Веће ђевер краљевић Јоване,
Па он сађе са коња дората,
Јами дувак са зелене траве,
Па прекрива лијепу ђевојку,
Па он гледа свог брата Стефана, 175
Попријеко њега угледао:
„Запе луке, усахле му руке
Па устр’јели свог брата Стефана,
На добро га мјесто погодио
По сред срца виш свилена паса.“ 180
Од сватова нико не виђаше
Већ то виђе лијепа ђевојка,
Па говори лијепа ђевојка:
„Ој Јоване, ујела те гуја,
Што погуби свог брата Стефана, 185
Ја бих тебе љепшом оженила."
Ал’ је Стефан срца јуначкога,
Па силази са коња ђогина,
Па он сједе под јелу зелену,
И распаса свиленога паса, 190
Па повади шипке из срдашца,
Па закрочи, па на коња скочи,
Оде право двору бијеломе.
Најпрви је њему долазио,
На авлији три кола играју: 195
Једно коло старих бабетина,
Друго коло младих ђевојака,
Треће коло младих невјестица;
Што је коло старих бабетина,
Коловођа Стефанова мајка. 200
Кад је стара сина угледала
Од себе је коло одбацила.
Па говори свом сину Стефану:
„Шта је сине, хаирли ти било,
Што с’ у црну крвцу огрезнуо?“ 205
„Не питај ме моја стара мајко,
Ја са мајко препио ти пивом,
Кад сам био кроз гору зелену,
Зелена ме гора опарала,
Па сам с тога у крв огрезнуо. 210
Већ ти хајде на бијелу кулу,
Па ми стери мекана душека,
Не стери ми дуго ни широко,
За дуго ти боловати нећу.“
Она иђе на бијелу кулу 215
Па му стере мекана душека,
Не стере му дуго ни широко,
Па он леже на мека душека,
Ал’ ево ти ките и сватова,
Сви сватови коње разјахаше, 220
Али неће лијепа ђевојка;
Док не видн свога господара.
Они иђу па Стевану кажу,
Ал’ је Стефан срца јуначкога,
Па он сиђе на мермер авиију; 225
Ухвати је за бијелу руку,
Одведе је себи у одају,
За собом је врата затворио,
Па говори лијепој ђевојци:
„Ој Росандо драга душо моја 230
Немој мене ноћас проказати.
То изусти а душицу пусти."
Ал је Роса срца јуначкога,
С мртвијем је ноћцу преноћила,
Кад у јутро јутро освануло, 235
Уранила Стефанова мајка;
Она куца халком на вратима:
„Отвор’ врата, Стефанова љубо.“
Кад то чула лијепа ђевојка,
На одаји врата отворила. 240
Кад је мајка сина угледала,
Закукала кано кукавица,
Па говори свом сину Стефану:
„Ој Стефане, моје д’јете драго,
У з’о час те мајка оженила.“ 245
Скупише се кићени сватови
Па Стефана л’јепо сахранише.
Кад изађе неђељица дана,
А да видиш краљевић Јована,
Он доведе и попа и кума, 250
Да вјенчају лијепу Росанду,
Па јамио тешку топузину,
Па он бије и попа и кума,
Да вјенчају лијепу Росзнду,
И вјенчаше на силу ђевојку. 255
Ал говори лијепа ђевојка:
„Чујеш ли ме краљевић Јоване,
Пушти мене гребљу Стефанову!“
„Превари се, уједе га гуја
Па је пушта гребљу Стефанову.“ 260
Код гребља јој срце испуцало,
Те је своју душу испустила.
Заједно их младих укочаше
Кроз земљу им руке промолише,
А у руке румене јабуке, 265
А на прси везене јаглуке,
Кад се прену, да се поиграју.

Забиљежио И. Бараћ, учитељ.


Референце

Извор

  • Босанска вила, 1890, година V број 21-22. Сарајево, новембра 1890, стр. 345-347.