Женидба и удадба/5
- УГЛЕД 5.
ОТАЦ (ступи), ПРЕЂАШЊИ
ОТАЦ:Слуга сам понизан, господо моја, мени је драго да сам ту срећу полућчио.
ПРОВОДАЏИЈА: Ми смо слободу узели вас посетити. (Устану.)
ОТАЦ: Мени је особито мило. Та молим. (Опет се сви посаде.)
ПРОВОДАЏИЈА: Па како сте ми?
ОТАЦ: Фала богу!
МАТИ: Баш приповедам како смо сами, а толики посао.
ОТАЦ: Е, шта ћемо! Човек док је жив све се једнако мучи: мало рāном, мало око стоке, трговина — ти, Боже, знаш. Али шта знамо, кад човек има деце, треба да се стара.
ПРОВОДАЏИЈА: Тако је богме. (Младожењи.) Знате, ваш покојни отац, толике муке, то јест! Пак шта је било? Оставио сину кућу, винограде, толико добро, пак отишао, то јест, под земљу.
ОТАЦ: Е молим вас, шта човек деце своје ради неће учинити. Ја имам само једну кћер и чини ми се што год радим, све за њу једну радим.
ПРОВОДАЏИЈА: Шта је пријатније за родитеље него кад знају, то јест, да имају добру децу.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|