Женидба и удадба/4

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ОДЈЕЛЕНИЈЕ ПРВО
◄   УГЛЕД 3 УГЛЕД 4. УГЛЕД 5   ►



УГЛЕД 4.



ПРОВОДАЏИЈА С МЛАДОЖЕЊОМ (ступи)

ПРОВОДАЏИЈА: Помози вам бог!

МАТИ: Бог вам добро дао!

ПРОВОДАЏИЈА: Јесте ли ради, то јест, гостима, хе, хе, хе.

МАТИ: Добро сте нам дошли. Заповедајте сести. (Младожењи.) Молим изволте.

МЛАДОЖЕЊА: Љубим руку. (Седну.)

ПРОВОДАЏИЈА: Па како сте, како се наодите?

МАТИ: Благодарим на питању, здрави смо, фала богу а то је, мислим, највише.

ПРОВОДАЏИЈА: Тако је, здравље је највеће, то јест, благо на свету.

МАТИ: Е молим вас, благо је лако стећи, само кад је човек вредан.

ПРОВОДАЏИЈА: Верујем, особито кад је место као код вас. Гледим, лепа се варош учинила.

МАТИ: А ви нисте скоро овде били?

ПРОВОДАЏИЈА: Има шеснаест година, то јест.

МАТИ: О, од тог доба много се којешта изменило. И ми смо лане кућу правили.

ПРОВОДАЏИЈА: То се види. - А гди нам је газда?

МАТИ: Таки ће доћи. Млоги послови, знате, а мора свуд да је сам. На слуге човек не може да <се> ослони.

ПРОВОДАЏИЈА: Богме без газде нема ништа. Тако је и код нас, то јест; кућа сама, свашта доста, па како се човек најмање, то јест, удали, ето ти штете. Откад се канимо мало куд изићи, па никако; ја, то јест, у послу на једној страни, овај господар на другој, то јест. Најпосле видимо није вајде; пет, шест стотина форинти више или мање, што му драго.

МАТИ: Пропада, богме, господару! Ако се нигди не пази, то се пази код нас, и ја, и мој муж непрестано код млађи; а сирота девојка и не види нам се од посла. Чудим се како се не разболи.

ПРОВОДАЏИЈА: Млади, то јест, могу да поднесу више. (Младожењи.) Знате, кад сте ви терали волове у Беч?

МЛАДОЖЕЊА: Ја нисам никада терао.

ПРОВОДАЏИЈА: Наравно, то јест, да ви, то јест, нисте терали, него сте имали настојнике; али сте се и ви доста, то јест, напатили. Колико сте онда, то јест, профитирали?

МЛАДОЖЕЊА: Не знам.

ПРОВОДАЏИЈА (за себе); Мазгов! (Јасно.) То је чудо да никада неће, то јест, да каже колико кад профитира.

МАТИ: Такав је и мој муж; једва и мени каже, а камоли ком другом. Него све се тешка, канда нема ни пребијене крајцаре. Ја сам се љутила, но видим да има право, јер се овако више чува.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 163 године.