Женидба и удадба/20

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ОДЈЕЛЕНИЈЕ ТРЕЋЕ
◄   УГЛЕД 1 УГЛЕД 2. УГЛЕД 3   ►



УГЛЕД 2.

ЖЕНА, ПРЕЂАШЊИ

ЖЕНА: Шта ми помаже седити у кујни кад мије све овде памет? (Мужу.) Кажи ми, молим те, зашто си тако невесео? (Метне му руку на раме.)

МУЖ: Остави ме да радим.

ЖЕНА: Ја знам, теби није до радње, него само тек тако.

МУЖ: Ајде збогом!

ЖЕНА: Ти се срдиш нешто.

МУЖ: Е, срдим да!

ЖЕНА (мазећи се): Тако си ружан кад си срдит! Ниси леп, знаш. (Дира га прстом по образу.)

МУЖ: Иди, молим те, од мене.

ЖЕНА: Кажи ми шта је.

МУЖ: Ништа.

ЖЕНА: Јесам ли ти ја што крива?

МУЖ: Ниси.

ЖЕНА: Па зашто си срдит?

МУЖ: Та нисам срдит, разумеш ли?

ЖЕНА: Досад си ми свашта казивао, а сад нећеш.

МУЖ: Иди једанпут од мене.

ЖЕНА (мазећи се): Нећу да идем, знаш.

МУЖ (устане): Ти си беда на моју главу.

ЖЕНА: Шта ти је, молим те, зар тако треба?

МУЖ: Шта?

ЖЕНА: Док си био младожења: „Господична, ја ћу вама ово, ја ћу с вама овако,“ а сад нећеш ни да ме погледиш.

МУЖ: Ваљда ћу све у тебе да пиљим.

ЖЕНА: Ти кад си мислио тако, да се ниси ни женио.

МУЖ: Гле јако! А како би се ти удала?

ЖЕНА: О, мислиш ти да тебе није било, ја би плела седе косе? Мој драги, имала сам ја просиоца, те још какви!

МУЖ: Па си опет волила мене.

ЖЕНА: Дабоме да сам те волила. Тако ми треба, кад сам била луда, те сам пробирала.

МУЖ: Од тешкога пробирања најпосле спаде да те ја узмем.

ЖЕНА: Ко те је звао? Шта си облећао толико око тате?

МУЖ: А шта су они летили око мене? Има девојка ово, има оно. Гди су ти они млоги новци?

ЖЕНА: А гди су теби они млоги виногради, оне воденице, каруце, и шта ту нема? Најмио човека да лаже за њега.

МУЖ: Лагали су они који су казивали: „Све је њено и Божије, новци су готови“, докле нису преварили, па после ни честите постеље. Ајде, кажи, чим су те оправили, шта си донела?

ЖЕНА: А шта си ми ти купио откад сам доведена? Видиш, морам да ти кажем, срамота је, ни капу ми ниси јошт наручио.

МУЖ: Велика ствар! Зато паметно чине они који неће да се венчаду док се не положе новци. Какви су то послови? Човеку обећати, па после „што ти драго“.

ЖЕНА: Кој је јошт тај муж на свету, који својој жени капе не купује? Муж жени капу! Та да ти је стид да се на свет покажеш!

МУЖ: Како море, ти то говориш?

ЖЕНА: А како ти са мном поступаш? „Господична, молим за један пољубац; ја ћу умрети, ако вас не пољубим,“ а сад, кад га жена љуби, а он се туђи. Срам да те буде!

МУЖ: Знаш ли ти да сам ја муж у кући?

ЖЕНА: А знаш ли ти да сам ја жена у кући, а не слушкиња?

МУЖ: Ти си, ти си - луда!

ЖЕНА: Знам да сам луда. Друга би ти се уплела за то у косе.

МУЖ: Оћемо ли и даље овако?

ЖЕНА: Шта даље! Мало што си ме преварио него да држиш жену као скота, да ми ни оно не купиш што и последња има. Кажи ми како ми можеш у очи погледати?

МУЖ: Да га ђаво носи, и који те је донео на мој врат!

ЖЕНА: Бог убио, који ме је везао с тобом!

МУЖ (тресе главом): Боље да сам врат сломио, кад сам по тебе пошо.

ЖЕНА: Камо среће да те нисам ни познала. Муж, пак ни капу жени! О, је ли видио ко на свету ово чудо? Пак јошт узео он ту да се бури; мислиш, не знам ја мушко лукавство? Како је што крив, а он, да га не би жена питала, јошт с врати почне викати. - Гди си био синоћ, а? Јеси ли имао у џепу осам цвандика, гди су ти новци?

МУЖ: Видиш, млого си ми донела, па треба да ти дам рачуна.

ЖЕНА: Мислиш не знам ја куд ти тумараш! Па онда човек је срдит, човек има посла, само да га не питам!

МУЖ: Ти све знаш.

ЖЕНА: Кад ми да цванцик, а њега стане дрека: Куд си толике новце дала; раширила си се, трошиш немилице; а кад он троши по осам цванцика, то је ништа.

МУЖ: Нисам ли дао за дрва?

ЖЕНА: О, дрва! Измисли још штогод.

МУЖ: С тобом може ђаво на крај изићи. (Узме шешир.) ЖЕНА (смеши се пакосно): Видиш, како он зна! Сад имаш најбољу прилику да можеш на другу страну.

МУЖ: О женидбо, женидбо!

ЖЕНА: Дабогме, и други се људи жене, али купују жени што јој треба. - Шта си узео шешир? Иди, иди, да не издангубиш.

МУЖ: Дабогме, боље је седити на пенџеру.

ЖЕНА: Пак, ако седим, код мог пенџера седим. Да шта би ти хтео, да се затворим као ропкиња, и да век мој изем? Гледај, и то му је противно!

МУЖ (слеже раменима).

ЖЕНА: Ти кад си хтео да имаш слушкињу, да си тражио девојку просту, а не воспитану.

МУЖ: Видим како си воспитана.

ЖЕНА: Већ, каквом сам мужу пала у руке, заборавићу и оно мало што сам знала.

МУЖ: Камо среће.

ЖЕНА: Дабогме, ти би јошт желио да умрем. Ал ја нећу да умрем, оћу да се гојим теби у инат.

МУЖ: Добро, добро!

ЖЕНА: Отишла сам у цркву, злоудно млада невеста, кад тамо, свака, свака боља од мене. Тек видим како се подмигују. Право имају: ко се неће подсмевати несрећи.

МУЖ: Верујем.

ЖЕНА: Верујеш, шта верујеш, да сам несрећа, је ли? Право имаш. - Красан муж, леп муж, благо мени како сам се усрећила!

МУЖ: Иди доврага!

ЖЕНА: То би ти желио, али ја нећу, знаш море, ја нећу!


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 163 године.