Женидба и удадба/20
- УГЛЕД 2.
ЖЕНА, ПРЕЂАШЊИ
ЖЕНА: Шта ми помаже седити у кујни кад мије све овде памет? (Мужу.) Кажи ми, молим те, зашто си тако невесео? (Метне му руку на раме.)
МУЖ: Остави ме да радим.
ЖЕНА: Ја знам, теби није до радње, него само тек тако.
МУЖ: Ајде збогом!
ЖЕНА: Ти се срдиш нешто.
МУЖ: Е, срдим да!
ЖЕНА (мазећи се): Тако си ружан кад си срдит! Ниси леп, знаш. (Дира га прстом по образу.)
МУЖ: Иди, молим те, од мене.
ЖЕНА: Кажи ми шта је.
МУЖ: Ништа.
ЖЕНА: Јесам ли ти ја што крива?
МУЖ: Ниси.
ЖЕНА: Па зашто си срдит?
МУЖ: Та нисам срдит, разумеш ли?
ЖЕНА: Досад си ми свашта казивао, а сад нећеш.
МУЖ: Иди једанпут од мене.
ЖЕНА (мазећи се): Нећу да идем, знаш.
МУЖ (устане): Ти си беда на моју главу.
ЖЕНА: Шта ти је, молим те, зар тако треба?
МУЖ: Шта?
ЖЕНА: Док си био младожења: „Господична, ја ћу вама ово, ја ћу с вама овако,“ а сад нећеш ни да ме погледиш.
МУЖ: Ваљда ћу све у тебе да пиљим.
ЖЕНА: Ти кад си мислио тако, да се ниси ни женио.
МУЖ: Гле јако! А како би се ти удала?
ЖЕНА: О, мислиш ти да тебе није било, ја би плела седе косе? Мој драги, имала сам ја просиоца, те још какви!
МУЖ: Па си опет волила мене.
ЖЕНА: Дабоме да сам те волила. Тако ми треба, кад сам била луда, те сам пробирала.
МУЖ: Од тешкога пробирања најпосле спаде да те ја узмем.
ЖЕНА: Ко те је звао? Шта си облећао толико око тате?
МУЖ: А шта су они летили око мене? Има девојка ово, има оно. Гди су ти они млоги новци?
ЖЕНА: А гди су теби они млоги виногради, оне воденице, каруце, и шта ту нема? Најмио човека да лаже за њега.
МУЖ: Лагали су они који су казивали: „Све је њено и Божије, новци су готови“, докле нису преварили, па после ни честите постеље. Ајде, кажи, чим су те оправили, шта си донела?
ЖЕНА: А шта си ми ти купио откад сам доведена? Видиш, морам да ти кажем, срамота је, ни капу ми ниси јошт наручио.
МУЖ: Велика ствар! Зато паметно чине они који неће да се венчаду док се не положе новци. Какви су то послови? Човеку обећати, па после „што ти драго“.
ЖЕНА: Кој је јошт тај муж на свету, који својој жени капе не купује? Муж жени капу! Та да ти је стид да се на свет покажеш!
МУЖ: Како море, ти то говориш?
ЖЕНА: А како ти са мном поступаш? „Господична, молим за један пољубац; ја ћу умрети, ако вас не пољубим,“ а сад, кад га жена љуби, а он се туђи. Срам да те буде!
МУЖ: Знаш ли ти да сам ја муж у кући?
ЖЕНА: А знаш ли ти да сам ја жена у кући, а не слушкиња?
МУЖ: Ти си, ти си - луда!
ЖЕНА: Знам да сам луда. Друга би ти се уплела за то у косе.
МУЖ: Оћемо ли и даље овако?
ЖЕНА: Шта даље! Мало што си ме преварио него да држиш жену као скота, да ми ни оно не купиш што и последња има. Кажи ми како ми можеш у очи погледати?
МУЖ: Да га ђаво носи, и који те је донео на мој врат!
ЖЕНА: Бог убио, који ме је везао с тобом!
МУЖ (тресе главом): Боље да сам врат сломио, кад сам по тебе пошо.
ЖЕНА: Камо среће да те нисам ни познала. Муж, пак ни капу жени! О, је ли видио ко на свету ово чудо? Пак јошт узео он ту да се бури; мислиш, не знам ја мушко лукавство? Како је што крив, а он, да га не би жена питала, јошт с врати почне викати. - Гди си био синоћ, а? Јеси ли имао у џепу осам цвандика, гди су ти новци?
МУЖ: Видиш, млого си ми донела, па треба да ти дам рачуна.
ЖЕНА: Мислиш не знам ја куд ти тумараш! Па онда човек је срдит, човек има посла, само да га не питам!
МУЖ: Ти све знаш.
ЖЕНА: Кад ми да цванцик, а њега стане дрека: Куд си толике новце дала; раширила си се, трошиш немилице; а кад он троши по осам цванцика, то је ништа.
МУЖ: Нисам ли дао за дрва?
ЖЕНА: О, дрва! Измисли још штогод.
МУЖ: С тобом може ђаво на крај изићи. (Узме шешир.) ЖЕНА (смеши се пакосно): Видиш, како он зна! Сад имаш најбољу прилику да можеш на другу страну.
МУЖ: О женидбо, женидбо!
ЖЕНА: Дабогме, и други се људи жене, али купују жени што јој треба. - Шта си узео шешир? Иди, иди, да не издангубиш.
МУЖ: Дабогме, боље је седити на пенџеру.
ЖЕНА: Пак, ако седим, код мог пенџера седим. Да шта би ти хтео, да се затворим као ропкиња, и да век мој изем? Гледај, и то му је противно!
МУЖ (слеже раменима).
ЖЕНА: Ти кад си хтео да имаш слушкињу, да си тражио девојку просту, а не воспитану.
МУЖ: Видим како си воспитана.
ЖЕНА: Већ, каквом сам мужу пала у руке, заборавићу и оно мало што сам знала.
МУЖ: Камо среће.
ЖЕНА: Дабогме, ти би јошт желио да умрем. Ал ја нећу да умрем, оћу да се гојим теби у инат.
МУЖ: Добро, добро!
ЖЕНА: Отишла сам у цркву, злоудно млада невеста, кад тамо, свака, свака боља од мене. Тек видим како се подмигују. Право имају: ко се неће подсмевати несрећи.
МУЖ: Верујем.
ЖЕНА: Верујеш, шта верујеш, да сам несрећа, је ли? Право имаш. - Красан муж, леп муж, благо мени како сам се усрећила!
МУЖ: Иди доврага!
ЖЕНА: То би ти желио, али ја нећу, знаш море, ја нећу!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|