Ženidba i udadba/20
- UGLED 2.
ŽENA, PREĐAŠNjI
ŽENA: Šta mi pomaže sediti u kujni kad mije sve ovde pamet? (Mužu.) Kaži mi, molim te, zašto si tako neveseo? (Metne mu ruku na rame.)
MUŽ: Ostavi me da radim.
ŽENA: Ja znam, tebi nije do radnje, nego samo tek tako.
MUŽ: Ajde zbogom!
ŽENA: Ti se srdiš nešto.
MUŽ: E, srdim da!
ŽENA (mazeći se): Tako si ružan kad si srdit! Nisi lep, znaš. (Dira ga prstom po obrazu.)
MUŽ: Idi, molim te, od mene.
ŽENA: Kaži mi šta je.
MUŽ: Ništa.
ŽENA: Jesam li ti ja što kriva?
MUŽ: Nisi.
ŽENA: Pa zašto si srdit?
MUŽ: Ta nisam srdit, razumeš li?
ŽENA: Dosad si mi svašta kazivao, a sad nećeš.
MUŽ: Idi jedanput od mene.
ŽENA (mazeći se): Neću da idem, znaš.
MUŽ (ustane): Ti si beda na moju glavu.
ŽENA: Šta ti je, molim te, zar tako treba?
MUŽ: Šta?
ŽENA: Dok si bio mladoženja: „Gospodična, ja ću vama ovo, ja ću s vama ovako,“ a sad nećeš ni da me poglediš.
MUŽ: Valjda ću sve u tebe da piljim.
ŽENA: Ti kad si mislio tako, da se nisi ni ženio.
MUŽ: Gle jako! A kako bi se ti udala?
ŽENA: O, misliš ti da tebe nije bilo, ja bi plela sede kose? Moj dragi, imala sam ja prosioca, te još kakvi!
MUŽ: Pa si opet volila mene.
ŽENA: Dabome da sam te volila. Tako mi treba, kad sam bila luda, te sam probirala.
MUŽ: Od teškoga probiranja najposle spade da te ja uzmem.
ŽENA: Ko te je zvao? Šta si oblećao toliko oko tate?
MUŽ: A šta su oni letili oko mene? Ima devojka ovo, ima ono. Gdi su ti oni mlogi novci?
ŽENA: A gdi su tebi oni mlogi vinogradi, one vodenice, karuce, i šta tu nema? Najmio čoveka da laže za njega.
MUŽ: Lagali su oni koji su kazivali: „Sve je njeno i Božije, novci su gotovi“, dokle nisu prevarili, pa posle ni čestite postelje. Ajde, kaži, čim su te opravili, šta si donela?
ŽENA: A šta si mi ti kupio otkad sam dovedena? Vidiš, moram da ti kažem, sramota je, ni kapu mi nisi jošt naručio.
MUŽ: Velika stvar! Zato pametno čine oni koji neće da se venčadu dok se ne polože novci. Kakvi su to poslovi? Čoveku obećati, pa posle „što ti drago“.
ŽENA: Koj je jošt taj muž na svetu, koji svojoj ženi kape ne kupuje? Muž ženi kapu! Ta da ti je stid da se na svet pokažeš!
MUŽ: Kako more, ti to govoriš?
ŽENA: A kako ti sa mnom postupaš? „Gospodična, molim za jedan poljubac; ja ću umreti, ako vas ne poljubim,“ a sad, kad ga žena ljubi, a on se tuđi. Sram da te bude!
MUŽ: Znaš li ti da sam ja muž u kući?
ŽENA: A znaš li ti da sam ja žena u kući, a ne sluškinja?
MUŽ: Ti si, ti si - luda!
ŽENA: Znam da sam luda. Druga bi ti se uplela za to u kose.
MUŽ: Oćemo li i dalje ovako?
ŽENA: Šta dalje! Malo što si me prevario nego da držiš ženu kao skota, da mi ni ono ne kupiš što i poslednja ima. Kaži mi kako mi možeš u oči pogledati?
MUŽ: Da ga đavo nosi, i koji te je doneo na moj vrat!
ŽENA: Bog ubio, koji me je vezao s tobom!
MUŽ (trese glavom): Bolje da sam vrat slomio, kad sam po tebe pošo.
ŽENA: Kamo sreće da te nisam ni poznala. Muž, pak ni kapu ženi! O, je li vidio ko na svetu ovo čudo? Pak jošt uzeo on tu da se buri; misliš, ne znam ja muško lukavstvo? Kako je što kriv, a on, da ga ne bi žena pitala, jošt s vrati počne vikati. - Gdi si bio sinoć, a? Jesi li imao u džepu osam cvandika, gdi su ti novci?
MUŽ: Vidiš, mlogo si mi donela, pa treba da ti dam računa.
ŽENA: Misliš ne znam ja kud ti tumaraš! Pa onda čovek je srdit, čovek ima posla, samo da ga ne pitam!
MUŽ: Ti sve znaš.
ŽENA: Kad mi da cvancik, a njega stane dreka: Kud si tolike novce dala; raširila si se, trošiš nemilice; a kad on troši po osam cvancika, to je ništa.
MUŽ: Nisam li dao za drva?
ŽENA: O, drva! Izmisli još štogod.
MUŽ: S tobom može đavo na kraj izići. (Uzme šešir.) ŽENA (smeši se pakosno): Vidiš, kako on zna! Sad imaš najbolju priliku da možeš na drugu stranu.
MUŽ: O ženidbo, ženidbo!
ŽENA: Dabogme, i drugi se ljudi žene, ali kupuju ženi što joj treba. - Šta si uzeo šešir? Idi, idi, da ne izdangubiš.
MUŽ: Dabogme, bolje je sediti na pendžeru.
ŽENA: Pak, ako sedim, kod mog pendžera sedim. Da šta bi ti hteo, da se zatvorim kao ropkinja, i da vek moj izem? Gledaj, i to mu je protivno!
MUŽ (sleže ramenima).
ŽENA: Ti kad si hteo da imaš sluškinju, da si tražio devojku prostu, a ne vospitanu.
MUŽ: Vidim kako si vospitana.
ŽENA: Već, kakvom sam mužu pala u ruke, zaboraviću i ono malo što sam znala.
MUŽ: Kamo sreće.
ŽENA: Dabogme, ti bi jošt želio da umrem. Al ja neću da umrem, oću da se gojim tebi u inat.
MUŽ: Dobro, dobro!
ŽENA: Otišla sam u crkvu, zloudno mlada nevesta, kad tamo, svaka, svaka bolja od mene. Tek vidim kako se podmiguju. Pravo imaju: ko se neće podsmevati nesreći.
MUŽ: Verujem.
ŽENA: Veruješ, šta veruješ, da sam nesreća, je li? Pravo imaš. - Krasan muž, lep muž, blago meni kako sam se usrećila!
MUŽ: Idi dovraga!
ŽENA: To bi ti želio, ali ja neću, znaš more, ja neću!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|