Ženidba i udadba/20

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

ODJELENIJE TREĆE
◄   УГЛЕД 1 UGLED 2. УГЛЕД 3   ►



UGLED 2.

ŽENA, PREĐAŠNjI

ŽENA: Šta mi pomaže sediti u kujni kad mije sve ovde pamet? (Mužu.) Kaži mi, molim te, zašto si tako neveseo? (Metne mu ruku na rame.)

MUŽ: Ostavi me da radim.

ŽENA: Ja znam, tebi nije do radnje, nego samo tek tako.

MUŽ: Ajde zbogom!

ŽENA: Ti se srdiš nešto.

MUŽ: E, srdim da!

ŽENA (mazeći se): Tako si ružan kad si srdit! Nisi lep, znaš. (Dira ga prstom po obrazu.)

MUŽ: Idi, molim te, od mene.

ŽENA: Kaži mi šta je.

MUŽ: Ništa.

ŽENA: Jesam li ti ja što kriva?

MUŽ: Nisi.

ŽENA: Pa zašto si srdit?

MUŽ: Ta nisam srdit, razumeš li?

ŽENA: Dosad si mi svašta kazivao, a sad nećeš.

MUŽ: Idi jedanput od mene.

ŽENA (mazeći se): Neću da idem, znaš.

MUŽ (ustane): Ti si beda na moju glavu.

ŽENA: Šta ti je, molim te, zar tako treba?

MUŽ: Šta?

ŽENA: Dok si bio mladoženja: „Gospodična, ja ću vama ovo, ja ću s vama ovako,“ a sad nećeš ni da me poglediš.

MUŽ: Valjda ću sve u tebe da piljim.

ŽENA: Ti kad si mislio tako, da se nisi ni ženio.

MUŽ: Gle jako! A kako bi se ti udala?

ŽENA: O, misliš ti da tebe nije bilo, ja bi plela sede kose? Moj dragi, imala sam ja prosioca, te još kakvi!

MUŽ: Pa si opet volila mene.

ŽENA: Dabome da sam te volila. Tako mi treba, kad sam bila luda, te sam probirala.

MUŽ: Od teškoga probiranja najposle spade da te ja uzmem.

ŽENA: Ko te je zvao? Šta si oblećao toliko oko tate?

MUŽ: A šta su oni letili oko mene? Ima devojka ovo, ima ono. Gdi su ti oni mlogi novci?

ŽENA: A gdi su tebi oni mlogi vinogradi, one vodenice, karuce, i šta tu nema? Najmio čoveka da laže za njega.

MUŽ: Lagali su oni koji su kazivali: „Sve je njeno i Božije, novci su gotovi“, dokle nisu prevarili, pa posle ni čestite postelje. Ajde, kaži, čim su te opravili, šta si donela?

ŽENA: A šta si mi ti kupio otkad sam dovedena? Vidiš, moram da ti kažem, sramota je, ni kapu mi nisi jošt naručio.

MUŽ: Velika stvar! Zato pametno čine oni koji neće da se venčadu dok se ne polože novci. Kakvi su to poslovi? Čoveku obećati, pa posle „što ti drago“.

ŽENA: Koj je jošt taj muž na svetu, koji svojoj ženi kape ne kupuje? Muž ženi kapu! Ta da ti je stid da se na svet pokažeš!

MUŽ: Kako more, ti to govoriš?

ŽENA: A kako ti sa mnom postupaš? „Gospodična, molim za jedan poljubac; ja ću umreti, ako vas ne poljubim,“ a sad, kad ga žena ljubi, a on se tuđi. Sram da te bude!

MUŽ: Znaš li ti da sam ja muž u kući?

ŽENA: A znaš li ti da sam ja žena u kući, a ne sluškinja?

MUŽ: Ti si, ti si - luda!

ŽENA: Znam da sam luda. Druga bi ti se uplela za to u kose.

MUŽ: Oćemo li i dalje ovako?

ŽENA: Šta dalje! Malo što si me prevario nego da držiš ženu kao skota, da mi ni ono ne kupiš što i poslednja ima. Kaži mi kako mi možeš u oči pogledati?

MUŽ: Da ga đavo nosi, i koji te je doneo na moj vrat!

ŽENA: Bog ubio, koji me je vezao s tobom!

MUŽ (trese glavom): Bolje da sam vrat slomio, kad sam po tebe pošo.

ŽENA: Kamo sreće da te nisam ni poznala. Muž, pak ni kapu ženi! O, je li vidio ko na svetu ovo čudo? Pak jošt uzeo on tu da se buri; misliš, ne znam ja muško lukavstvo? Kako je što kriv, a on, da ga ne bi žena pitala, jošt s vrati počne vikati. - Gdi si bio sinoć, a? Jesi li imao u džepu osam cvandika, gdi su ti novci?

MUŽ: Vidiš, mlogo si mi donela, pa treba da ti dam računa.

ŽENA: Misliš ne znam ja kud ti tumaraš! Pa onda čovek je srdit, čovek ima posla, samo da ga ne pitam!

MUŽ: Ti sve znaš.

ŽENA: Kad mi da cvancik, a njega stane dreka: Kud si tolike novce dala; raširila si se, trošiš nemilice; a kad on troši po osam cvancika, to je ništa.

MUŽ: Nisam li dao za drva?

ŽENA: O, drva! Izmisli još štogod.

MUŽ: S tobom može đavo na kraj izići. (Uzme šešir.) ŽENA (smeši se pakosno): Vidiš, kako on zna! Sad imaš najbolju priliku da možeš na drugu stranu.

MUŽ: O ženidbo, ženidbo!

ŽENA: Dabogme, i drugi se ljudi žene, ali kupuju ženi što joj treba. - Šta si uzeo šešir? Idi, idi, da ne izdangubiš.

MUŽ: Dabogme, bolje je sediti na pendžeru.

ŽENA: Pak, ako sedim, kod mog pendžera sedim. Da šta bi ti hteo, da se zatvorim kao ropkinja, i da vek moj izem? Gledaj, i to mu je protivno!

MUŽ (sleže ramenima).

ŽENA: Ti kad si hteo da imaš sluškinju, da si tražio devojku prostu, a ne vospitanu.

MUŽ: Vidim kako si vospitana.

ŽENA: Već, kakvom sam mužu pala u ruke, zaboraviću i ono malo što sam znala.

MUŽ: Kamo sreće.

ŽENA: Dabogme, ti bi jošt želio da umrem. Al ja neću da umrem, oću da se gojim tebi u inat.

MUŽ: Dobro, dobro!

ŽENA: Otišla sam u crkvu, zloudno mlada nevesta, kad tamo, svaka, svaka bolja od mene. Tek vidim kako se podmiguju. Pravo imaju: ko se neće podsmevati nesreći.

MUŽ: Verujem.

ŽENA: Veruješ, šta veruješ, da sam nesreća, je li? Pravo imaš. - Krasan muž, lep muž, blago meni kako sam se usrećila!

MUŽ: Idi dovraga!

ŽENA: To bi ti želio, ali ja neću, znaš more, ja neću!


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 165 godina.