Женидба и удадба/14

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ОДЈЕЛЕНИЈЕ ВТОРО
◄   УГЛЕД 2 УГЛЕД 3. УГЛЕД 4   ►



УГЛЕД 3.



ПРОВОДАЏИЈА, ПРЕЂАШЊИ

ПРОВОДАЏИЈА (младожењи):А, овде сте; ја знам, то јест, гди вас треба тражити.

МЛАДОЖЕЊА: Ја најрадије овде проводим време.

ПРОВОДАЏИЈА: Е, јесам ли добро, то јест, учинио, што сам вас овамо довео?

МЛАДОЖЕЊА: Никад вам нећу моћи довољно благодарити.

ПРОВОДАЏИЈА: Верујем, каква девојка, то јест.

МЛАДОЖЕЊА: Сваке ћете недеље код нас ручати.

ПРОВОДАЏИЈА: И треба, то јест, да вас обилазим. (Девојки.) А како сте ми ви задовољни? (Она га пољуби у руку.) Хе, хе! Нема без мене ништа, а? Па како сте, то јест?

ДЕВОЈКА: Благодарим на питању.

ПРОВОДАЏИЈА: Јесте ли весели?

ДЕВОЈКА: Зашто не би била весела?

ПРОВОДАЏИЈА: Хе, хе! Чекајте само, док отидете у своју кућу. (Младожењи.). Како стоји, то јест, с аљином младе невесте?

МЛАДОЖЕЊА: Ја питам фрајлицу какав јој је густ, па неће да ми каже.

ПРОВОДАЏИЈА: И! какав си ми младожења! Узми, то јест, што је најлепше и најскупље, па ето ти. (Девојки.) Није ли тако, то јест.

ДЕВОЈКА: Ја ћу бити задовољна, како ми донесу.

ПРОВОДАЏИЈА: Шта задовољна; треба да је најлепша од свију у вароши. Ја сам шездесет, то јест, усрећио; али овако добру прилику с обадве, то јест, стране, нисам никада имао. Ајде, младожења, не треба ту млого око младе невесте него гледај те узимај што је нужно, то јест.

МЛАДОЖЕЊА: Ја ћу одма свршити. (Девојки.) Препоручујем се.

ДЕВОЈКА: Службеница.

(Младожења одлази.)

ПРОВОДАЏИЈА: Заљубљен је у вас као зец. Ал’ сте и добили прилику, добру, то јест, какови мало има. ДЕВОЈКА: Мама је у другој соби, да је зовем.

ПРОВОДАЏИЈА: Није нужно, то јест. Видићете само док му у кућу уђете: свашта доста, виногради, воденице, пет стотина јутара, то јест, ораће земље, толика рана, ти Боже, знаш. Бићете прва, то јест, госпођа.

ДЕВОЈКА: Јесте ли били с татом?

ПРОВОДАЏИЈА: Он све зна, то јест. Само док видите, то јест, каруце; нема такве нико у вароши. Видићете, то јест; све се не може ни избројати. А ко би другоме могао избројати што има, то јест, по кући? Хе, хе, проводаџији о свадби лепши, то јест, дар, него о прстену.

ДЕВОЈКА: Опростите, богами нисам била спремљена; мама је мислила да ме јошт не удаје.

ПРОВОДАЏИЈА: Али кад се појави овакова, то јест, прилика! Онда би гриота била пропуштати. Но ја се надам да ћете ми, то јест, благодарити, што сам вам довео овакову, то јест, партију. (Глади је ао образу.) Хе, хе, ал’ ћеш да се шириш. (Она га пољуби у руку.) Сад морам да идем зашто имам, то јест, јошт један посао. Збогом, снао, то јест!

ДЕВОЈКА: Службеница.

(Проводаџија одлази.)

ДЕВОЈКА (сама): Ју, благо мени! док седнем на каруце, па се извалим овако (седне небрижљиво на столицу), како ће ми друге завидити! А моја кумача и Ната Мишина пући ће од једа. (ђипи, па подскакује.) Благо мени, благо мени!

(Одлази.)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 163 године.