Женидба дијете Јована

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Женидба дијете Јована

Подранио Краљевићу Марко
У Прилепу граду бијеломе,
Па дозива свог мила сестрића:
„Мој Јоване, мој мио сестрићу,
Ајд’ устани на ноге лагане 5
Опреми ми у подруму шара,
Док се спремим на бијелу кулу;
Оћу поћи у лов у планину,
Да ловимо лова по планини."
Одмах Јован на ноге скочио, 10
Па отиде у подруме мрачне,
Те опреми Маркова шарина
И његова вранца од мегдана.
Кад је коње тимар учинио,
Изведе их под бијелу кулу, 15
Ораћене и опусаћене.
А ни Јован не сједи залуду,
Но уљезе у шикли одају,
Па отвори попете сепете,
Он се свлачи па се преоблачи, 20
Свилу свуче кадиву обуче,
Утегну се букадем појасом,
А низ бедра сабљу прикитио,
Није дуга, није много кратка,
Од два пуна мушка растегљаја. 25
Кад се момче дивно опремило,
Па он сиде код коња гаврана.
Док ето ти Краљевића Марка
И он носи перна буздована,
На коме је седамдесет пера, 30
Марко иде и топуза вуче,
Тешко томе кога њиме туче.
Када Марко код шарина дође,
Он довати перна буздована,
Увеза га у теркије шару, 35
С друге стране једно мјешче вина
Мјешче мало седамдесет ока;
Па за гиздин довати шарина,
Па се баци сила на бијеса,
Ишћера га из Прилепа града. 40
Док се равна поља доватио,
Марко свога ужљутио шарца,
По три копља у висину скаче,
V пријеко двадест и четири,
Диг’о главу према господара, 45
Преко себе пјену претураше,
На јатове како лабудове.
Док су равно поље преиграли,
Ватише се горе и планине.
Изидоше на врх од Пролома, 50
Лов ловили три бијела дана,
По Пролому зеленој планини.
Не могоше лова ни виђети,
А камо ли лова уловити.
Кад четврто јутро освануло, 55
Марко узе за гиздин шарина,
Па га ето стрмо низ планину,
Докле дође код воде језера.
На језеру шара напојио;
Па он оде под витку јелику, 60
Под јелику привез’о шарина,
А са њиме дијете Јоване.
Ту сједоше ладно пити вино,
Вино служи дијете Јоване.
Како коју чашу насипаше, 65
Све је Марку преко руке дава.
А Марко му стаде бесједити:
„Мој Јоване, мој мио сестрићу,
Што сам тебе жао учинио,
Те ми вино преко руке служиш?“ 70
А Јован му тио одговара:
„О, мој дајко, Краљевићу Марко,
На жао си мене учинио,
Што ти мене оженити нећеш,
Врсници се моји иженише, 75
А врснице цуре разудаше,
Разудаше и пород имаше,
А ђеца им књигу научише,
А ти мене да ожениш нећеш;
Често идем по дугу мегдану, 80
Може мене суђен дан да дође,
Да погинем на дугу мегдану,
Од сокола соја не остаде."
А кад зачу Краљевићу Марко,
Па Јовану тихо проговара: 85
„Мој Јоване, мој мио сестрићу,
Ево има три године дана,
Ја обидох тридесет градова,
Све тражећи за тебе ђевојку,
А за мене добра пријатеља, 90
Ђе би мог’о ш њима починути,
Мој сестрићу, за годину дана,
Не потрошит’ паре ни динара,
Са шарином коњем од мегдана.
Ђе ја нађох пријатеља за ме, — 95
Ту не нађох за тебе ђевојку,
Ђе ја нађох за тебе ђевојку,
Ту не има пријатеља за ме.
Но сам чуо казују ми људи,
Тамо доље у Мљетке богате 100
У силнога од Мљетака краља,
Да он има лијепу ђевојку,
Така није ни у гори вила,
Ја л’ је вила ја ли је родила,
Ја је с мајком посестрима била, 105
Па се цура на тетку метнула.
Ту имаде за тебе ђевојка,
А за мене краљу пријатеље;
Но устани на ноге лагане,
Па опремај два коња витеза." 110
А кад зачу дијете Јоване,
Младо момче једва дочекало,
Па од земље на ноге скочило,
Он опрема дајкова шарина,
Притеже му на токе колане, 115
Сва четири један по другоме
И петицу и бришим каницу,
Да му седло држи у ципуну,
(Заложи га ђемом немачкијем!)
Па да видиш Краљевића Марка, 120
Он посједе на коња шарина,
Па одоше стрмо низ планину,
Дан по данак, конак по конаку,
Куд гој пође па у Мљетке дође.
Кад је био у Мљетке богате, 125
А какав је силан Краљевићу,
Он под собом ужљутио шарца,
Све му шарче попријеко скаче,
А ни Марко не сједи залуду,
Но довати перна буздована, 130
Буздована у облаке баца,
А подањга подгони шарина,
У бјеле га дочекује руке.
А са њиме дијете Јоване,
Ужљутио својега гаврана, 135
Покрај дајка Краљевића Марка,
Оштру сабљу у облаке баца,
А подању подгони гаврана,
У голе је дочекује руке,
Па је себе у каницу баца. 140
А мишљаху нико не виђаше,
Ал’ то виђе од Мљетака краље,
Са дворова и шикли одаје.
Чим их виђе одмах их познаде,
Па на слуге вику учинио: 145
„Брже слуге, низ бијелу кулу,
Па сиђите пољу у ширину
И сретите Краљевића Марка
И под њиме примите шарина,
Вод’те Марка на бијелу кулу, 150
А шарина у подруме мрачне."
Одмах слуге на ноге скочише,
А ето их низ бијелу кулу,
Па сиђоше пољу у ширину,
Сусретоше Краљевића Марка 155
И под њиме уватише шарца,
Под Јованом мамурна гаврана;
Једни воде коње у подруме,
Други Марка на бијеле дворе,
Ђе но сједи Мљенаниче краље. 160
А кад Марко на дворове дође,
Па он краљу божју помоћ викну,
Пред њим краље на ноге скочио.
Руке шире у лице се љубе,
Питају се за мир и за здравље. 165
Тад рекоше ђе су здраво били,
Па сједоше један до другога,
А спрема њих дијете Јоване.
А млађи им вино донијеше.
Ту је био Краљевићу Марко, 170
Из дан’ у дан три бијела дана,
Одморио себе и шарина.
Кад четврто јутро освануло,
Проговара Краљевићу Марко:
„О, чули ме од Мљетака краље, 175
Ни ме питаш, ни ја тебе причам,
Што сам дош’о Мљетку богатоме?
Нијесам се тебе ужелио,
Ни твојега из Мљетака вина,
Ни симита хљеба бијелога, 180
Ни дебела од овнова меса, —
Но сам чуо казују ми људи,
Да си добар бостан посадио,
А на њему цвијет процаптио,
Да ти имаш кавазли Росанду, 185
Њојзи нема но петнест година,
Бијело је одгојила лице,
Као јаблан кад огрије сунце, —
А ја имам мог мила сестрића,
Отли мене шћерку поклонити, 190
За Јована за сестрића мога,
Да питамо један за другога,
Да долази један код другога?"
А кад зачу од Мљетака краље,
Па је Марку тио говорио: 195
„О, чули ме, Краљевићу Марко,
Кад за тебе поклонити нећу,
Коме ћу је бољем поклонити,
Ког’ ли бољег пријатеља наћи?
Дајем тебе шћерцу за љубовцу, 200
За Јована за сестрића твога,
Да бидемо мили пријатељи,
Да долази један код другога
И да пита један за другога.
Али чул’ ме Краљевићу Марко, 205
Ти упитај твог мила сестрића,
Море ли се јунак поуздати,
Да отиде у Отрес планину,
Ђе но има зелено језеро
У језеру несита аждаја, 210
Затворила друме и богазе,
Пријатељу, са четири стране.
Нека оде у Отрес планину,
До онога зеленог језера,
Да погуби неситу аждају 215
И наћера коња у језеро,
Ђе но има зелена јабука,
А испод ње питома ружица,
Нек’ открши јабукову грану,
Па је себе за појасе баци, 220
А набере питому ружицу,
Да закити капу и челенку,
Нек погуби неситу аждају
И донесе од аждаје главу,
Зенђиломе Мљетку на крајину, 225
Онда ћу му шћерцу поклонити,
Поклонити шћерцу за љубовцу,
Да је љуби, да бољу не жуди.“
А кад зачу Краљевићу Марко,
Од јада га забољела глава, 230
Увати га трољетна грозница,
А на њега мртви зној нападе,
Марко ћути ништа не говори.
Ту је тамну ноћцу заноћио
И он леже у меку душеку. 235
Марко спава очи не заклапа,
Па све мисли шта ће и како ће.
Ал’ ни Јован не сједи залуду.
Чим је акшам на земљу пануо,
Он отиде у подруме мрачне, 240
Па опрема својега гаврана,
Притеже му поново колане,
Изведе га на мећет авлију,
Ораћена и опусаћена.
А мишљаше нико не виђаше, 245
А то гледа Росанда ђевојка.
Када виђе дијете Јована,
Ђе он спрема својега гаврана,
Да путује у Отрес планину,
До језера до воде студене, 250
Па је грозне сузе пропадоше,
Па пошета млада из каваза,
Докле Марку у одају дође,
Па је Марку у сан ударила:
„Устај Марко не дигнуо главе, 255
Коју ноћас ни дигнути нећеш,
Тебе оде дијете Јоване,
У Отреса високу планину,
До онога зеленог језера;
Ни ће доћи ни донијет’ главе, 260
А камо ли погубит’ аждају.
Бог убио мога мила баба,
Мога баба од Мљетака краља,—
Тамо их је девет оправио
У Отреса високу планину, 265
Па ниједан није долазио
И данас их тамо горе кажу,
Не зна им се гроба ни мрамора,
Ни Јован ти долазити неће,
Неће доћи, ни донијет’ главе, 270
А камо ли погубит’ аждају.[1]

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

  1. Одломак пјесме; остатак уништен за вријеме рата од непријатеља, са рукописима.

Извор[уреди]

Српске народне пјесме из збирке Новице Шаулића; Графички институт "Народна мисао", Београд - 1929., Књига I - свеска I, стр. 128-136.