Ženidba dijete Jovana

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu


Ženidba dijete Jovana

Podranio Kraljeviću Marko
U Prilepu gradu bijelome,
Pa doziva svog mila sestrića:
„Moj Jovane, moj mio sestriću,
Ajd’ ustani na noge lagane 5
Opremi mi u podrumu šara,
Dok se spremim na bijelu kulu;
Oću poći u lov u planinu,
Da lovimo lova po planini."
Odmah Jovan na noge skočio, 10
Pa otide u podrume mračne,
Te opremi Markova šarina
I njegova vranca od megdana.
Kad je konje timar učinio,
Izvede ih pod bijelu kulu, 15
Oraćene i opusaćene.
A ni Jovan ne sjedi zaludu,
No uljeze u šikli odaju,
Pa otvori popete sepete,
On se svlači pa se preoblači, 20
Svilu svuče kadivu obuče,
Utegnu se bukadem pojasom,
A niz bedra sablju prikitio,
Nije duga, nije mnogo kratka,
Od dva puna muška rastegljaja. 25
Kad se momče divno opremilo,
Pa on side kod konja gavrana.
Dok eto ti Kraljevića Marka
I on nosi perna buzdovana,
Na kome je sedamdeset pera, 30
Marko ide i topuza vuče,
Teško tome koga njime tuče.
Kada Marko kod šarina dođe,
On dovati perna buzdovana,
Uveza ga u terkije šaru, 35
S druge strane jedno mješče vina
Mješče malo sedamdeset oka;
Pa za gizdin dovati šarina,
Pa se baci sila na bijesa,
Išćera ga iz Prilepa grada. 40
Dok se ravna polja dovatio,
Marko svoga užljutio šarca,
Po tri koplja u visinu skače,
V prijeko dvadest i četiri,
Dig’o glavu prema gospodara, 45
Preko sebe pjenu preturaše,
Na jatove kako labudove.
Dok su ravno polje preigrali,
Vatiše se gore i planine.
Izidoše na vrh od Proloma, 50
Lov lovili tri bijela dana,
Po Prolomu zelenoj planini.
Ne mogoše lova ni viđeti,
A kamo li lova uloviti.
Kad četvrto jutro osvanulo, 55
Marko uze za gizdin šarina,
Pa ga eto strmo niz planinu,
Dokle dođe kod vode jezera.
Na jezeru šara napojio;
Pa on ode pod vitku jeliku, 60
Pod jeliku privez’o šarina,
A sa njime dijete Jovane.
Tu sjedoše ladno piti vino,
Vino služi dijete Jovane.
Kako koju čašu nasipaše, 65
Sve je Marku preko ruke dava.
A Marko mu stade besjediti:
„Moj Jovane, moj mio sestriću,
Što sam tebe žao učinio,
Te mi vino preko ruke služiš?“ 70
A Jovan mu tio odgovara:
„O, moj dajko, Kraljeviću Marko,
Na žao si mene učinio,
Što ti mene oženiti nećeš,
Vrsnici se moji iženiše, 75
A vrsnice cure razudaše,
Razudaše i porod imaše,
A đeca im knjigu naučiše,
A ti mene da oženiš nećeš;
Često idem po dugu megdanu, 80
Može mene suđen dan da dođe,
Da poginem na dugu megdanu,
Od sokola soja ne ostade."
A kad začu Kraljeviću Marko,
Pa Jovanu tiho progovara: 85
„Moj Jovane, moj mio sestriću,
Evo ima tri godine dana,
Ja obidoh trideset gradova,
Sve tražeći za tebe đevojku,
A za mene dobra prijatelja, 90
Đe bi mog’o š njima počinuti,
Moj sestriću, za godinu dana,
Ne potrošit’ pare ni dinara,
Sa šarinom konjem od megdana.
Đe ja nađoh prijatelja za me, — 95
Tu ne nađoh za tebe đevojku,
Đe ja nađoh za tebe đevojku,
Tu ne ima prijatelja za me.
No sam čuo kazuju mi ljudi,
Tamo dolje u Mljetke bogate 100
U silnoga od Mljetaka kralja,
Da on ima lijepu đevojku,
Taka nije ni u gori vila,
Ja l’ je vila ja li je rodila,
Ja je s majkom posestrima bila, 105
Pa se cura na tetku metnula.
Tu imade za tebe đevojka,
A za mene kralju prijatelje;
No ustani na noge lagane,
Pa opremaj dva konja viteza." 110
A kad začu dijete Jovane,
Mlado momče jedva dočekalo,
Pa od zemlje na noge skočilo,
On oprema dajkova šarina,
Priteže mu na toke kolane, 115
Sva četiri jedan po drugome
I peticu i brišim kanicu,
Da mu sedlo drži u cipunu,
(Založi ga đemom nemačkijem!)
Pa da vidiš Kraljevića Marka, 120
On posjede na konja šarina,
Pa odoše strmo niz planinu,
Dan po danak, konak po konaku,
Kud goj pođe pa u Mljetke dođe.
Kad je bio u Mljetke bogate, 125
A kakav je silan Kraljeviću,
On pod sobom užljutio šarca,
Sve mu šarče poprijeko skače,
A ni Marko ne sjedi zaludu,
No dovati perna buzdovana, 130
Buzdovana u oblake baca,
A podanjga podgoni šarina,
U bjele ga dočekuje ruke.
A sa njime dijete Jovane,
Užljutio svojega gavrana, 135
Pokraj dajka Kraljevića Marka,
Oštru sablju u oblake baca,
A podanju podgoni gavrana,
U gole je dočekuje ruke,
Pa je sebe u kanicu baca. 140
A mišljahu niko ne viđaše,
Al’ to viđe od Mljetaka kralje,
Sa dvorova i šikli odaje.
Čim ih viđe odmah ih poznade,
Pa na sluge viku učinio: 145
„Brže sluge, niz bijelu kulu,
Pa siđite polju u širinu
I sretite Kraljevića Marka
I pod njime primite šarina,
Vod’te Marka na bijelu kulu, 150
A šarina u podrume mračne."
Odmah sluge na noge skočiše,
A eto ih niz bijelu kulu,
Pa siđoše polju u širinu,
Susretoše Kraljevića Marka 155
I pod njime uvatiše šarca,
Pod Jovanom mamurna gavrana;
Jedni vode konje u podrume,
Drugi Marka na bijele dvore,
Đe no sjedi Mljenaniče kralje. 160
A kad Marko na dvorove dođe,
Pa on kralju božju pomoć viknu,
Pred njim kralje na noge skočio.
Ruke šire u lice se ljube,
Pitaju se za mir i za zdravlje. 165
Tad rekoše đe su zdravo bili,
Pa sjedoše jedan do drugoga,
A sprema njih dijete Jovane.
A mlađi im vino doniješe.
Tu je bio Kraljeviću Marko, 170
Iz dan’ u dan tri bijela dana,
Odmorio sebe i šarina.
Kad četvrto jutro osvanulo,
Progovara Kraljeviću Marko:
„O, čuli me od Mljetaka kralje, 175
Ni me pitaš, ni ja tebe pričam,
Što sam doš’o Mljetku bogatome?
Nijesam se tebe uželio,
Ni tvojega iz Mljetaka vina,
Ni simita hljeba bijeloga, 180
Ni debela od ovnova mesa, —
No sam čuo kazuju mi ljudi,
Da si dobar bostan posadio,
A na njemu cvijet procaptio,
Da ti imaš kavazli Rosandu, 185
Njojzi nema no petnest godina,
Bijelo je odgojila lice,
Kao jablan kad ogrije sunce, —
A ja imam mog mila sestrića,
Otli mene šćerku pokloniti, 190
Za Jovana za sestrića moga,
Da pitamo jedan za drugoga,
Da dolazi jedan kod drugoga?"
A kad začu od Mljetaka kralje,
Pa je Marku tio govorio: 195
„O, čuli me, Kraljeviću Marko,
Kad za tebe pokloniti neću,
Kome ću je boljem pokloniti,
Kog’ li boljeg prijatelja naći?
Dajem tebe šćercu za ljubovcu, 200
Za Jovana za sestrića tvoga,
Da bidemo mili prijatelji,
Da dolazi jedan kod drugoga
I da pita jedan za drugoga.
Ali čul’ me Kraljeviću Marko, 205
Ti upitaj tvog mila sestrića,
More li se junak pouzdati,
Da otide u Otres planinu,
Đe no ima zeleno jezero
U jezeru nesita aždaja, 210
Zatvorila drume i bogaze,
Prijatelju, sa četiri strane.
Neka ode u Otres planinu,
Do onoga zelenog jezera,
Da pogubi nesitu aždaju 215
I naćera konja u jezero,
Đe no ima zelena jabuka,
A ispod nje pitoma ružica,
Nek’ otkrši jabukovu granu,
Pa je sebe za pojase baci, 220
A nabere pitomu ružicu,
Da zakiti kapu i čelenku,
Nek pogubi nesitu aždaju
I donese od aždaje glavu,
Zenđilome Mljetku na krajinu, 225
Onda ću mu šćercu pokloniti,
Pokloniti šćercu za ljubovcu,
Da je ljubi, da bolju ne žudi.“
A kad začu Kraljeviću Marko,
Od jada ga zaboljela glava, 230
Uvati ga troljetna groznica,
A na njega mrtvi znoj napade,
Marko ćuti ništa ne govori.
Tu je tamnu noćcu zanoćio
I on leže u meku dušeku. 235
Marko spava oči ne zaklapa,
Pa sve misli šta će i kako će.
Al’ ni Jovan ne sjedi zaludu.
Čim je akšam na zemlju panuo,
On otide u podrume mračne, 240
Pa oprema svojega gavrana,
Priteže mu ponovo kolane,
Izvede ga na mećet avliju,
Oraćena i opusaćena.
A mišljaše niko ne viđaše, 245
A to gleda Rosanda đevojka.
Kada viđe dijete Jovana,
Đe on sprema svojega gavrana,
Da putuje u Otres planinu,
Do jezera do vode studene, 250
Pa je grozne suze propadoše,
Pa pošeta mlada iz kavaza,
Dokle Marku u odaju dođe,
Pa je Marku u san udarila:
„Ustaj Marko ne dignuo glave, 255
Koju noćas ni dignuti nećeš,
Tebe ode dijete Jovane,
U Otresa visoku planinu,
Do onoga zelenog jezera;
Ni će doći ni donijet’ glave, 260
A kamo li pogubit’ aždaju.
Bog ubio moga mila baba,
Moga baba od Mljetaka kralja,—
Tamo ih je devet opravio
U Otresa visoku planinu, 265
Pa nijedan nije dolazio
I danas ih tamo gore kažu,
Ne zna im se groba ni mramora,
Ni Jovan ti dolaziti neće,
Neće doći, ni donijet’ glave, 270
A kamo li pogubit’ aždaju.[1]

Murat Sipan vinjeta.jpg



Reference[uredi]

  1. Odlomak pjesme; ostatak uništen za vrijeme rata od neprijatelja, sa rukopisima.

Izvor[uredi]

Srpske narodne pjesme iz zbirke Novice Šaulića; Grafički institut "Narodna misao", Beograd - 1929., Knjiga I - sveska I, str. 128-136.