Женидба гује шаровите
0001 Бога моли љуба Иванова,
0002 Бога моли девет годин дана,
0003 Да јој даде од срца порода,
0004 Таман да би гују шаровиту.
0005 Бога моли, Бога домолила,
0006 Бог јој даде од срца порода
0007 Таман ону гују шаровиту.
0008 Стала гуја у бијелу двору,
0009 Нит недиљу, нити половину,
0010 Па је гуја бесидила мајци:
0011 „О старице, мила моја мајко!
0012 Ти ме носи на крштење, мајко,
0013 Пошкропи ме водицом крштеном,
0014 Јер ме, мајко, још крстила ниси.“
0015 Ал је мајка гуји бесидила:
0016 „Мучи, ћери, муком замукнула!
0017 Тко ће крстит гују шаровиту?“
0018 Опет гуја бесидила мајци:
0019 „О старице, мила мајко моја
0020 Ако ли ме ти крстити не ћеш,
0021 Одлисти ћу у гору зелену,
0022 Сакрит ћу се у студену стину.
0023 Ткогод буде мимо пролазити,
0024 Свакога ћу ујидати, мајко,
0025 А тебе ћу живу прождирати.“
0026 Тад се стара у невољи нађе,
0027 Она носи гују на кршење,
0028 Пошкрапа ју водицом крштеном.
0029 Кад се гуја са крштења врати,
0030 Опет она мајци бесидила:
0031 „Ој старице, моја мила мајко!
0032 Ти ме жени, а гди теби драго.“
0033 Ал је мајка гуји бесидила:
0034 „Мучи, ћери, муком замукнула,
0035 Тко ће поћи за гују шаруљу?“
0036 Опет гуја мајци бесидила:
0037 „О старице, моја мила мајко!
0038 Ти ми хајде краљу Константину,
0039 У њег кажу ћерцу јединицу,
0040 А у тебе ја синак једини,
0041 Ну ти пођи просити дивојку,
0042 Не би ли ју мени поклонио,
0043 Јал на драго јал на силен-вољу.“
0044 Тад се мајка у невољи нађе,
0045 Она иђе краљу Константину,
0046 Па му проси ћерцу јединицу,
0047 А за свога сина јединога.
0048 Она проси, а краљ јој обећа.
0049 Мало јесу рока оставили,
0050 Мало рока недиљицу дана.
0051 Тад се стара у весељу нађе,
0052 Она иђе гуји шаровитој:
0053 „Бора теби, гујо шаровита!
0054 Купи свате, хајде по дивојку,
0055 У недиљу, која прва дође.“
0056 Кад је гуја ричи разумила,
0057 Она лизе прико билог града,
0058 Она скупи липу киту свата,
0059 Од хиљаде мање ниједнога,
0060 Све јунака младих нежењених
0061 И коњица прво наседланих.
0062 Ну шта ради гуја шаровита?
0063 Савила се коњу око врата,
0064 Па одоше до краљева двора.
0065 Кад су свати обид обидвали,
0066 Па овако дивер проговара:
0067 „Наше вриме да ми путујемо.
0068 Тко је пишац, нек припне опанке,
0069 Тко је седлац, нек оседла коња.“
0070 Кад то чује краљу Константине,
0071 Хвата ћерцу за бијелу руку,
0072 Па дозивље кума и девера:
0073 „Бора вами, куме и дивере!
0074 Ево вами ћерца јединица,
0075 Ал нек видим младог ђувеглију,
0076 Нека знадем, за кога ју дајем.“
0077 Што му веле куме и дивере:
0078 „Бора теби, краљу господару!
0079 Ну ти хајде од коња до коња,
0080 Наћи хоћеш младог ђувеглију,
0081 Гди се свио коњу око врата.“
0082 Кад је краљу ричи разумио,
0083 Он отиђе од коња до коња,
0084 Налазио младог ђувеглију,
0085 Гди се свио коњу око врата.
0086 Кад то види краљу Константине,
0087 Хвата ћерцу за бијелу руку,
0088 Па ју води у бијелу кулу.
0089 Ну да видиш, мили побратиме!
0090 Спустили се велики облаци,
0091 Из облака муње и громови,
0092 Док су краљу разорили дворе.
0093 Само нису танану камару,
0094 У којој је гиздава дивојка.
0095 Тада краљ се у невољи нађе,
0096 Хвата ћерцу за бијелу руку,
0097 Па дозива кума и девера:
0098 „Бора вами, куме и дивере!
0099 Ево вами ћерца јединица,
0100 Водите ју Иванову двору,
0101 Дадите ју Ивановој љуби,
0102 На поштење, да ју њојзи дајем.“
0103 Примише се куме и дивере,
0104 Примише се гиздаве дивојке.
0105 Руковаше гиздаву дивоју,
0106 А са оном гујом шаровитом.
0107 Сво је друштво здраво и весело,
0108 Само није гиздава дивојка;
0109 Кад је било вечер за вечером,
0110 Свак вечера, мало и големо,
0111 Само не ће гиздава дивојка,
0112 Него сила и сузе пролије.
0113 Тишила ју гуја шаротива:
0114 „Не цвили ми, вирна љубо моја
0115 Ти ћеш ноћас са мном ноћевати.“
0116 Тад зацвили кићена дивојка,
0117 Како цвили и Богу је мило:
0118 „Ајмо мени, стара моја мајко!
0119 С ким ћу ноћас ноћцу ноћевати,
0120 Да би с киме, не би ни жалила,
0121 Него оном гујом шаровитом.“
0122 Кад је било вриме од лигања,
0123 Прва лига гуја шаровита.
0124 Прва лига на меке душеке,
0125 А по за њом гиздава дивојка.
0126 Кад је било ноћи од поноћи,
0127 Бесидила гуја шаровита:
0128 „Душо злато, вирна љубо моја!
0129 Кад се сване и сунашце гране,
0130 Кад с’ устане куме и дивере,
0131 Ти им кажи, вирна љубо моја,
0132 Да ј’ утекла гуја шаровита
0133 Дол низ барсу под жуту наранчу.“
0134 Кад се сване и сунашце гране
0135 Устану се куме и дивере,
0136 Па дозивљу невистицу младу:
0137 „Устани се, невистице млада!
0138 Ниси могла синоћ гујом лећи,
0139 Од мила се сад не мош устати.“
0140 Невистица тужно одговара:
0141 „Прођ’те ме се, куме и дивере!
0142 Није са мном гуја шаровита.
0143 До поноћи гуја мировала,
0144 Од поноћи на двор исходила,
0145 Овако ми гуја бесидила:
0146 Да вам кажем куме и дивере,
0147 Да ј’ отишла низ барсу зелену,
0148 Да ј’ отишла под жуту наранчу.“
0149 Кад то чују куме и дивере,
0150 Узимали дивојку за руку,
0151 Па одоше под жуту наранчу.
0152 Кад су они под наранчу дошли,
0153 Налазили незнану делију,
0154 На глави му круна савијена,
0155 На челу му звизда приходница,
0156 На прсима жарено сунашце,
0157 На руци му алем-камен драги,
0158 На костима сјајна мисечина.
0159 Кад то види млада невистица,
0160 Бесидила куму и диверу:
0161 „Погледајте, куме и дивере!
0162 Погледајте незнану делију.
0163 Благо мајци, која га родила,
0164 И дивојци, којој суђен буде!“
0165 Кад то чује млади ђувеглија,
0166 Он се скаче на ноге јуначке,
0167 Тер се хвата њојзи око врата:
0168 „Душо злато, вирна љубо моја!
0169 Синоћ била гуја шаровита,
0170 А јутрос сам млади ђувеглија.“
0171 Па он скида алем-камен драги,
0172 Натаче га дивојци на руку,
0173 Па ју љуби, весела му мајка!
