Женидба Цмиљанић-Илије

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Кулу гради Цмиљанић Илија,
Кулу гради у Котаре равне,
А када је кулу оградио,
У кули је Србе сакупио,
Ту сакупи четири сердара
И двадесет и пет капетана;
Ту ми пише за неђељу вино.
Док неђеља пуна напуни се,
Тад бесједе четири сердара
И двадесет и пет капетана:
"Фала Богу на његову дару!
"Кад се данас овде састадосмо
"Ево овђе четири сердара
"И двадесет и пет капетана,
"Сви смо од нас данас ожењени
"До сокола Цмиљанић-сердара.
"Сваки од нас има по ђевојку,
"Бирај, Иво, коју тебе драго."
Кад Илија р’јечи саслушао,
Поклања се до земљице црне:
"Фала вама, четири сердара,
"И остала браћо капетана,
"Фала вама на вашему дару,
"Али сам се, браћо, зарекао
"Да се никад оженити нећу
"Ни Туркињом ни Српкињом младом,
"Но с Фатимом из Удбиње града."
Ријеч рече, на ноге скочио,
Па довати пуну чашу вина,
Вино попи, а чашу одбаци,
Ондар рече свој господи редом:
"Ој Богу ви, четири сердара
"И двадесет и пет капетана,
"Пијте вино, на ноге устајте,
"Е ћу ићи у Удбињу равну."
Кад господа ријеч саслушали,
Вино пише, на ноге усташе,
Сваки пође своме б’јелу двору.
Кад то виђе Цмиљанић сердаре,
Оде право у коњске одаје,
И вранца је коња изводио,
Златнијем га седлом оседлао,
Притеже му четири колана,
А зафузда једном жицом златном,
Окити му киту до китица,
А прекри га суром међедином,
Да му гора свилу не умиче.
Отлен пође у б’јеле камаре,
Ођеде се што мога наљеше;
На се меће од злата кошуље,
Нит’ је ткана нити је предена,
Већ у златни калуп слијевана;
Врх кошуље токе и јечерму,
А врх тока зелену доламу,
На којој су четрдесет пуца,
Свако пуце од по оке злата,
А што оно пуце под гроце,
У оно има пуна ока злата,
И оно се на чекмек отвара,
У њем носи за јутра ракију,
Ђе почине трудан и уморан,
Да га не би жеђа уморила;
Опаса се свиленим појасом,
За појасом двије пушке мале,
Нит’ су вите нит’ чекићем бите,
Но у златни калуп слијеване,
У њу гвожђа ни дрвета нема,
Него чарка који ватру гради;
А на раме бистра џевердана,
Још како је јадан и сиротан,
О њем висе два гајтана златна,
О гајтану два камена драга.
Пак окрочи врана коња свога,
Окроји га плетеном канџиом,
Право пође зеленом планином,
Докле дође у Удбињи граду.
Ту наоди удбињску господу,
Ђе ми чини шенлук и весеље
И велику игру и појање,
Међу њима од Удбиње Мују.
Божју им је помоћ називао,
Они њему помоћ приватише:
"Добра срећа, делијо незнана!"
Дивно су му мјесто учинили,
Дивно мјесто уз кољено Муја.
Гледа Ил’ја сву господу редом,
Сва господа Цмиљанић-Илију.
Кад већ виђе Цмиљанић сердаре,
Ондар вели од Удбине Мују:
"О Бога ти, од Удбине Мујо,
"Је ли тестир играт’ с ђевојкама?"
Одговара од Удбине Мујо:
"Јест ти тестир, а зашто ли није."
Кад то зачу Цмиљанић Илија,
На лаке је ноге устануо,
Заигра се трком јуначкијем
Пут Фатиме лијепе ђевојке,
За десну је руку уфатио.
Још како је лако насрнуо,
На руку јој прстен саломио,
Иштетио на ноге пашмаге.
Кад то виђе Фатима ђевојка,
Циче млада из грла свега:
"Јаох, рече, делијо незнана,
"Лакше мало, окаменио се!
"И пријед сам с делијом играла,
"Ал’ ми није прстен саломио,
"Ни газио ноге ни папуче.
"А ја нисам лице узгојила
"Ни за каква другога јунака
"Но за оног Цмиљанић-сердара.
"Ево има пет година дана
"Да га чекам, жељела га мајка!
"Њега мајка, а он ђевојака!"
Кад то зачу Цмиљанић Илија,
Он упита Фатиму ђевојку:
"Ој Богу ти, млада госпођице,
"Да ти видиш Цмиљанић-Илију,
"Би л’ га могла по чему познати?"
Сердар пусти, а Фата наусти:
"А како га не бих познавала?
"Кад је једном чета подизана
"Од Котара мјеста ајдучкога,
"Када чета у Удбини дође,
"Добар шићар они задобише,
"И убише града четобашу,
"И шњим бјеше мали Радоњица,
"И њега су посјекли Котарци,
"С Радоњице токе однијели,
"Те сердару старјешинство дали;
"Његове бих токе упознала."
Кад делија р’јечи саслушао,
Ондар рече Фатими ђевојци:
"Ну погледај, очи ти испале!
Јесу л’ ово токе Радоњице?"
Кад Илија распучи доламу,
Виђе Фата токе на јунаку,
Теке виђе, одма их познаде,
Пак је њему ријеч бесједила:
"Авај токе, Цмиљанић-Илија!
"Авај токе, остале ти пусте!
"Ако види од Удбине Мујо,
"Или који други од Удбине,
"Пак да имаш соколова крила,
"Не би крила месо однијела,
"Него ајде у меану винску,
"У меану крчмарице Маре.
"Када ноћи у по ноћи дође,
"Чекај мене на меанска врата,
"Ја ћу сама доћи на сокаку."
Препаде се Цмиљанић сердаре,
Он побјеже у меани винској.
Ту наоди крчмарицу Мару:
"Божја помоћ, крчмарице Маре!"
Она њему божју одговара:
"Бог дај буди, Цмиљанић-Илија!"
Срдито јој сердар проговара:
"Бре не лудуј, крчмарице Маре,
"Није овђен сердар Цмиљанићу,
"Него сам ја царева делија,
"Која купи по Босни араче."
Па уљезе у меани винској.
Ту испија вино до по ноћи,
Често гледа испреда механе,
Кад ће доћи Фатима ђевојка.
Кад је ноћи пред по ноћи било,
Ал’ ево ти Фатиме ђевојке,
Са њом иду три коњица врана:
На једнога свита некројена,
На другога блага небројена,
На трећега јахаше ђевојка.
На њојзи је чудо и зламење:
На ноге јој чизме и папуче,
На њојзи су друга чуда била,
На њојзи су гаће од велуда,
Уз кољено ђеца јаничари,
У сушјество вуци и бауци,
На ушкурук два пашина сина;
Још на Фату три кавада жута,
А на чело три дробна ђердана.
Цура дивна, а од’јело дивно,
Б’јело грло, а б’јели ђердани,
То ђевојку подносило дивно.
Колико је грло у ђевојке
Још би стала шака од јунака.
Кад је виђе Цмиљанић Илија,
Шњоме бјежи у Котаре равне,
Ошибује два коња товарна,
Здраво до’ше двору бијеломе,
Покрсти је, и вјенча је за се.