Женидба Хрњице Халила са Јелом Смиљанића
0001 Прогласи се на гласу дивојка
0002 Тамо доле на равне Котаре,
0003 Добро добра, а по том лијепа,
0004 Липоте јој у Принципу нема.
0005 Боже драги, чија је дивојка?
0006 То је Јеле Смиљанић-Илије,
0007 Узмамила обедва Котара,
0008 Просци је просе са четири стране,
0009 Дванајст је проси котарских сердара,
0010 Па је проси Вуче капетане
0011 С Лопатника изнад Шибеника,
0012 Па је проси Гале капетане
0013 Од Полојца пониже Карловца,
0014 Па је просе два Сорића млада,
0015 Сорић Нико и Сорић Илија,
0016 Најзад проси Дуждевић Тадија,
0017 Од Шпањура преко сињег мора,
0018 Три пута је Тадија просио.
0019 Јеле просцу ни једноме не ће,
0020 Илија је не да на срамоту.
0021 Тако било три пуне године,
0022 Већ Илији просци додијали.
0023 Једно јутро рано подранио,
0024 Па се мрким бучом загрнуо,
0025 Златну стриху над очи турио,
0026 И он тришњов камиш запалио,
0027 И на ноге натури кундуре,
0028 Па окрену кроз кулу камену,
0029 Сестри Јели у одају уђе.
0030 Ал му Јеле рано подранила,
0031 Двор помела, ватру наложила,
0032 Сила Јеле код џаме пенџера,
0033 Па прид собом ђерђеф изхерила,
0034 По ђерђефу платно разавила,
0035 Боде иглом, а провлачи златом.
0036 Кад Илија врата отворио,
0037 Он Јелици добро јутро викну.
0038 Кад је Јеле брата угледала,
0039 Од себе је ђерђеф одхитила,
0040 Пред Илију на ноге скочила,
0041 Илијиној руци полетила,
0042 Па му десну руку пољубила,
0043 Под Илију столац подмакнула.
0044 Готову му кахву наточила,
0045 А Јелица подвиш стоји руке,
0046 А Илија чибук запалио,
0047 На чибуку лулу разјарио,
0048 Сав у диму Иле огризнуо,
0049 Па у Јелу оком погледао:
0050 „Сестро Јеле у наске једина!
0051 Деде сиди брату до колина,
0052 Имам ричи с тобом диванити.“
0053 Јеле му се ближе прикучила:
0054 „Мој Илија, мој брате рођени,
0055 Ти дивани, што ћеш диванити!“
0056 Тад Илија поче говорити:
0057 „О Јелице, моја сестро драга!
0058 Ево има три године дана,
0059 Ти како си на ћемал подрасла
0060 И пуно се, сестро, прогласила.
0061 Ишћу т’ просци са четири стране,
0062 Већ ми твоји просци додијали:
0063 Што ми лито донесе година,
0064 Сестро Јеле, јечма и шенице,
0065 Што доспива вина и ракије,
0066 То просачки коњи позобаше,
0067 А шеницу просци похараше,
0068 А попише вино и ракију,
0069 Просећи те, од мене ишћући.
0070 Јутрос сам ти рано подранио:
0071 Да ми кажеш, за кога ћеш поћи,
0072 Што чекасмо, више не могосмо.“
0073 Све се Јеле у рамених слиже,
0074 Илија се да окани не ће:
0075 „Јеле сестро, од тог фајде нема,
0076 Казуј мени, за кога ћеш поћи!“
0077 Опет с’ Јеле у рамених слиже,
0078 Па говори свом брату Илији:
0079 „Мој Илија, мој брате рођени!
0080 Зар сам теби тако додијала
0081 Двор метући, а ватру ложећи?
0082 Зар ти волиш, мој брате Илија,
0083 Сестру Јелу другом поклонити,
0084 Нег да будем теби на хизмету?
0085 Од тог вакта ни вримена нема.“
0086 На Или се длака исправила:
0087 „Сестро Јеле у брата једина!
0088 Ја ти ваља јутрос одабрати,
0089 Ја ћу те дати на љуту срамоту
0090 За Сужњица, најмржег сердара.“
0091 Када Јеле ричи разабрала,
0092 Тад Илији брату говорила:
0093 „Мој Илија, мој брате рођени!
0094 Кад си сестру накан удавати,
0095 Па код тебе не могу остати,
0096 Хоћеш мени тврду вјеру дати,
0097 Да ме не ћеш бити ни карати
0098 И да ћеш ме, брате, поклонити,
0099 Ком је моје срце поискало.“
0100 „ „Хоћу, сестро, вјеру ти задајем!
0101 Нит ћу тебе бити ни карати,
0102 А ја ћу те, сестро, поклонити,
0103 Гдје је твоје срце поискало.“ “
0104 Кад му Јеле виру ујагмила,
0105 Илији се слеже по рамену,
0106 У ливи га образ пољубила:
0107 „Мој Илија, мој брате рођени!
0108 Ако ’ш сестру Јелу удавати,
0109 Души својој мјесто уватити,
0110 Јели сестри вољу напунити,
0111 Подај мене, брате, на Крајину,
0112 На Крајину, Хрњици Халилу,
0113 Туди ми је срце поискало.
0114 Па Илија, мој брате рођени,
0115 Вољ’ ти бити вољ’ ти миловати!“
0116 Кад Илија те разуми ричи,
0117 Баш се смрче ка и помрчина,
0118 Наоблачи ка и облачина,
0119 Диже му се круна над очима,
0120 Накумбара лулу на камишу,
0121 Сав у диму Иле огризнуо,
0122 Из дима јој поче говорити:
0123 „Сестро Јеле, змија те цопила,
0124 Кратка репа, а крунасте главе,
0125 Од које се змије не пребаља!
0126 Зар ти ј’ турска вјера омилила,
0127 Што ће теби Турци Крајишници,
0128 Што ће теби Хрњица Халилу?
0129 У Халила нигди ништа нема,
0130 Нема мала, а нема ирада,
0131 Посље њешто старе кућетине,
0132 Седам има браће Хрњичића,
0133 И имају котилицу маму,
0134 Преко себе дојке пребацила,
0135 О рамену торбу обисила,
0136 Од оџака иде до оџака,
0137 Она проси, на Кладушу носи,
0138 Тако дјецу Хрњичиће храни,
0139 То је храна Хрњице Халила!“
0140 Кад му Јеле ричи разумила,
0141 Колико је вјера утврдила,
0142 Не кће му се Јеле покорити,
0143 Вен Илији поче говорити:
0144 „Мој Илија, мој брате рођени!
0145 Ако Халил нигди ништа нема,
0146 Ал је Халил соја јуначкога,
0147 Јуначкога соја Козличина,
0148 Уватит ће таког господара,
0149 Уцинити у готове новце,
0150 Ето добра мени и Халилу!“
0151 Кад Илија те разуми ричи,
0152 Већ не може срцу одолити,
0153 Вен на ноге у одаји клиси.
0154 А побаци тришњовца чибука,
0155 Он ујагми перали канџију
0156 Од двадесет и четири пера,
0157 На свакоме пуце од олова,
0158 Ујагми јој витку плетеницу,
0159 Седам пута преви око руке,
0160 Па ошину кићену дивојку,
0161 Како је бије, сам га Бог убио!
0162 На Јели је свилена кошуља,
0163 По кошуљи била антерија,
0164 Кроз кошуљу у тело сагони,
0165 Сву исципа билу антерију.
0166 Од Јеле се крвца отиснула,
0167 Илија се да окани не ће,
0168 А никога у одаји нема,
0169 Да опрости Јелу од Илије.
0170 Преврће је Иле по одаји,
0171 Сва у крви Јеле огризнула,
0172 Већ јој глава пада брез узглавља,
0173 А Илија побаци канџију,
0174 Па се мрким бучом загрнуо,
0175 А на ноге набио кундуре.
0176 Оста Јеле болна у одаји,
0177 А Илија кроз кулу камену.
0178 Кад униђе у своју одају,
0179 За готову присиде столицу,
0180 По столици цакле помећате.
0181 Он обори чаше николике,
0182 Па Илија на ноге скочио,
0183 Дофатио пера и артије,
0184 Сједе Иле у плетену стоцу,
0185 Па он књигу на колину пише.
0186 На кога ће књигу направити?
0187 На Тадију преко сињег мора:
0188 „Ето књига, Дуждевић-Тадија!
0189 Три пута си море прилазио,
0190 А на Котар мени долазио,
0191 Сестру Јелу иско од менека,
0192 Ти је иско, а ја дао нисам,
0193 Није ми сестра била на удају.
0194 Сад је сестра Јеле на удају,
0195 Купи свате, ходи на Котаре,
0196 Дат ћу теби своју сестру Јелу.“
0197 Таку му је књигу направио,
0198 А одаји врата полетише,
0199 А на врата стара Смиљанићка,
0200 Свом Илији добро јутро викну,
0201 А Илија на ноге скочио,
0202 Старој мајци Бога отпримио,
0203 Под њу Иле столац подмакнуо,
0204 Готовом је чашом понудио,
0205 Узе Јања, па је сали у се.
0206 На столу му књигу угледала
0207 Написату и запечатиту.
0208 Тад Илији Јања говорила:
0209 „Мој Илија, мој рођени сине!
0210 Каква ти је ово књига била?“
0211 „ „Моја мајо, да ти право кажем,
0212 Та ће књига ићи преко мора,
0213 Преко мора Дуждевић-Тадији,
0214 Дао сам му своју сестру Јелу.“ “
0215 Кад му мати ричи разумила,
0216 Иза стола на ноге скочила,
0217 Од одаје врата отворила,
0218 Она Јели иде у одају,
0219 Да обиђе своју јединицу.
0220 Кад одаји врата отворила,
0221 Дошла на крв, у крв угазила,
0222 Сва у крви Јеле огризнула,
0223 А крваве на Јели хаљине.
0224 Кад је види Јања Смиљанићка,
0225 Забугари, а по Јели паде:
0226 „Ћери моја, што ј’ од тебе било?“
0227 Јеле мучи, ништа не говори.
0228 Стара Јања на ноге скочила,
0229 Па донесе воде у маштрафи,
0230 Умива је по бијелу лишцу,
0231 По очима и по обрвама,
0232 Кад се Јеле мало разабрала,
0233 Од јастука главу подигнула,
0234 Тад јој мама стара говорила:
0235 „Ћери Јеле, што ј’ од тебе било,
0236 Ко ј’ од тебе крвцу отиснуо,
0237 Ко л’ те је био јутрос у одаји?“
0238 „ „Брат Илија, пушка га убила,
0239 Он не лихно сабље Халилове!“ “
0240 Кад јој мама ричи разумила,
0241 Од Јелице на ноге скочила,
0242 Испод Јеле миндер подигнула,
0243 А донесе воде у тестији,
0244 Сапира јој крвцу са миндера,
0245 Сву одају у воду узела.
0246 На столове Јелу подигнула,
0247 И на Јели промину хаљине,
0248 Па Јелици сиде говорити:
0249 „Јеле, ћери у мајке једина!
0250 Илија је тебе поклонио
0251 Преко мора Дуждевић-Тадији.“
0252 То јој рече, из одаје оде.
0253 Оста Јеле у стоцу сједећи,
0254 Премаче се до џамне пенџера,
0255 Па од џаме чекму отворила,
0256 А пролива сузе низ образе
0257 И од срца Јеле уздихује,
0258 Све погледа сенту и Крајини,
0259 А спомиње, Хрњицу Халила:
0260 „Гдје с’, Халилу, по свиту гледање!
0261 Има пуне три године дана,
0262 Како смо се, драги, загледали,
0263 Миловали и ашиковали.
0264 Ево има за пола године,
0265 Тебе нема мени на Приморје.
0266 Да сад мореш на Котаре доћи,
0267 Па да видиш Јелу Смиљанића,
0268 У какву је халу и белају,
0269 Ти жалио не би погинути,
0270 А драгуну своју осветити.“
0271 Тако гледа, од срца уздише,
0272 А погледа по равном Котару.
0273 Кога ће Јеле најпри угледати?
0274 Угледала слугу Милована,
0275 Гдје он воду носи у авлију,
0276 А пред собом гони катурина.
0277 Тада Јеле са пенџера викну:
0278 „Миловане, вирна наша слуго!
0279 Ти остави воду у авлији,
0280 Оди мени до одаје дођи,
0281 Имам с тобом ричи диванити.“
0282 Када Миле ричи разумио,
0283 У авлији воду оставио,
0284 Па окрену кули уз мостове,
0285 Миле дође одаји на врата,
0286 Од одаје врата отворио,
0287 Шкрљак диже, па јој Бога назва:
0288 „О госпојо, Јеле Смиљанића,
0289 Де говори, што ћеш говорити!“
0290 „ „Хоћу, Миле, док амо униђеш,
0291 Ти поступи мени у одају,
0292 А затвори од одаје врата!“ “
0293 Хоће Миле, у одају уђе,
0294 Па затвори од одаје врата,
0295 Плећ’ма својим врата подбочио,
0296 А Јеле му поче говорити:
0297 „Миловане, вирна наша слуго!
0298 Би ли мени тврде вјере био,
0299 Миловане, да одати не ћеш,
0300 Ја би ништо теби говорила.“
0301 Милован се Јели поклонио:
0302 „Говори, Јеле, што ћеш говорити!
0303 Вјера моја, одати те не ћу.“
0304 Тад му Јеле поче говорити:
0305 „Миловане, вирна наша слуго!
0306 Кад би мени тврде вјере био,
0307 Би л’ ми сишо, Миле, на Кладушу.
0308 Однио ми књигу на Кладушу
0309 На Турчина, Хрњицу Халила,
0310 Па му је дао из руке у руку,
0311 Да другоме књигу дати не ћеш,
0312 Док не нађеш Хрњицу Халила?“
0313 „ „Мучи, Јеле, немој будалити!
0314 Мучно је, Јеле, на Крајину сићи.
0315 Да ја, Јеле, на Крајину сиђем,
0316 А какви су Турци Крајишници,
0317 Могла би ме моја глава проћи.“ “
0318 А Јелица на ноге скочила,
0319 Поближе се Мили прикучила:
0320 „Миловане, да с’ брате по Богу!
0321 Немој мени рана задавати,
0322 Вен ти хајде на турску Кладушу!“
0323 Па се фати грла и гердана,
0324 Испод грла гердан одапела,
0325 На гердану стотину цекина,
0326 Па га слуги пружи Миловану:
0327 „На ти, Миле, гердан испод врата,
0328 Ти послушај сестре Смиљанића,
0329 Па однеси књигу на Крајину,
0330 Па је подај Хрњици Халилу!
0331 А ево ти вјера од менека,
0332 Ни у томе теби бити не ће,
0333 Боље ће те сестра даровати.“
0334 Када Миле ричи разумио:
0335 „Сестро Јеле Смиљанић-Илије!
0336 Ја ти врата оголити не ћу,
0337 Да б’ се никад вина не напио.
0338 Ти направи књигу на колину,
0339 А ја одох у хизмет Илији.“
0340 То јој рече, па се натраг врну,
0341 Оде Миле кули низ мостове,
0342 А Јелица на ноге скочила.
0343 Учовна се Јеле догодила,
0344 Дофатила перо и артију,
0345 Она књигу на колину пише:
0346 „Ето т’ књига, Хрњица Халилу!
0347 Ево има три године дана,
0348 Како смо се, драги, загледали.
0349 Често си ме, драги, находио,
0350 На Котаре мени доходио,
0351 Миловали с’ и ашиковали.
0352 Мој Халилу, по свиту гледање!
0353 Ми смо били вјере потврдили:
0354 Ти однио од злата кутију,
0355 У кутији стотину дуката,
0356 Мени дао уру позлаћену.
0357 Ево има за пола године,
0358 Тебе мени на Котаре нејма.
0359 Ја одбијам своје муштерије,
0360 Тебе чекам на равном Котару:
0361 Ал је тебе друга премамила,
0362 Ал си с’, драги, другом оженио,
0363 Ал ти Мујо не да на Котаре?
0364 Ако си се другом оженио,
0365 Ја ћу искати од Бога вишњега,
0366 Да т’ не буде срићна ни честита,
0367 Да ти љуба буде маловика,
0368 Маловика, до прве суботе,
0369 Не би л’ своју Јело потражио.
0370 Сад Халилу, виду и погледу!
0371 Дви сам ти јоштер књиге оправила,
0372 Јесу ли ти књиге долазиле?
0373 Ако т’ нису књиге долазиле,
0374 Трећу сам ти сада начинила:
0375 Ход’ ми сада на Котаре сиђи,
0376 Носи своју вјеру од менека,
0377 А остави моју у менека!
0378 Сад Илија мене поклонио
0379 Неприлици, Дуждевић-Тадији.
0380 Ако, драги, одох преко мора,
0381 Боловат ћу тебе спомињући,
0382 У мени ће срце увенути,
0383 Мој Халилу, до еџела мога!“
0384 Таку му је књигу направила,
0385 Направила, под јастук метнула,
0386 Па с’ примаче до џаме пенџера,
0387 Она гледа слугу Милована.
0388 Кад угледа слугу Милована,
0389 Слугу Милу са џаме повика:
0390 „Ходи, Миле, у одају уђи!“
0391 Кад јој Миле у одају уђе,
0392 А Јеле му поче говорити:
0393 „Миловане, да с’ брате по Богу!
0394 Јеси л’ накан иди на Крајину?“
0395 „ „Јесам, Јеле, јер бити не море.“ “
0396 „Миловане, да с’ брате по Богу!
0397 Ти дочекај ноћи каранлука,
0398 Па ти спреми четвртака врана,
0399 Додат ћу ти књигу од себека,
0400 Па ти, брате, хајде уз Котаре,
0401 Па ћеш, Миле, конак учинити
0402 У ујака, Јанка капетана,
0403 Ту ноћити, рано подранити,
0404 Мореш сићи на турску Крајину.“
0405 „ „Ја Јелице, моја посестримо!
0406 Кад ја, сестро, одем на Крајину,
0407 Ко ће с’ брату за ме одлагати?“ “
0408 „Миловане, не брини се с тиме!
0409 Јеле ће се за те одлагати.“
0410 То јој рече, натраг се поврати.
0411 Већ дан прође, а каранлук дође.
0412 Кад им било у првом акшаму,
0413 Слуга Миле у шталу униђе,
0414 Па удари такум на гаврана.
0415 Кад спремио себе и гаврана,
0416 Изведе га Миле из призида.
0417 Јеле њему књигу изнијела,
0418 Узе ј’ Миле, у нидра је спусти,
0419 Па окрену четвртака врана,
0420 Оде Миле уз равне Котаре.
0421 Када Миле Котар пригазио,
0422 Котар приђе, па на Жегар дође
0423 Билој кули Јанка капетана,
0424 Ту је Миле конак учинио.
0425 Ноћ ноћио, рано подранио,
0426 У сабаху врана поклопио,
0427 Па отишо Миле на Крајину.
0428 Кад изишо на Вучјак-планину,
0429 Вучјак пришо, Плишивици сишо,
0430 Прику Миле стазу ујагмио.
0431 Кад је путу био на растанку,
0432 Гдје се до три стазе ударају,
0433 Окриће се Миле на Крајину,
0434 Он окрену сенту и Крајини,
0435 Па Глиници дође под Кладушу
0436 А у јутру рано на уранку.
0437 Да видимо Хрњице Халила!
0438 У том јутру рано подранио,
0439 Сабах клањо, сио код пенџера,
0440 Па он гледа до воде бунара.
0441 Он големо чудо угледао,
0442 Код бунара дванест дивојака,
0443 Под фискије подмакле тестије,
0444 Па дивојке коло уфатиле.
0445 Коло води Ајка Карајкова,
0446 Јауклија Мује кладушкога,
0447 Коло води, а писму изводи.
0448 У Халила хора чатисала,
0449 Гојен Халил на ноге скочио,
0450 Па с’ утеже пасом ујвеником,
0451 Око паса кајсар-бенсилаха,
0452 За пас тури до два џехведара,
0453 А пониже палу позлаћену,
0454 Он препиње ковче на тозлуке,
0455 А на ноге назу јемелије,
0456 У руку узе шарену шешану,
0457 А у другу седефли шаргију,
0458 Па поступа кули низ мостове,
0459 Па окрену до воде бунара.
0460 Када Халил до бунара дође,
0461 Дивојкама турски салам викну,
0462 Дивојке му липше отпримише.
0463 Не кће Халил у то коло дивно,
0464 Вен он сиде на софи леденој,
0465 Уза софу преслони шешану,
0466 Преко крила он метну шаргију,
0467 Ситно куцну, а јасно запива,
0468 А погледа коло и дивојке.
0469 Мало вриме, дуго не потеже.
0470 А подвикну Ајка Карајкова:
0471 „О Халилу, цвиће дивојачко!
0472 Де погледај Глини у бродове,
0473 Ето нами крањца на гаврану,
0474 Биж’, Халилу, кули и авлији!
0475 Душманин је зухур учинио.“
0476 То му рече, коло растргнула,
0477 Појагмише везене тестије,
0478 Побигоше свака двору своме.
0479 Обзире се Ајка на Халила,
0480 Халил гледа Глини у бродове,
0481 Гледа врана, на њем официра,
0482 Не кће Халил кули ни авлији,
0483 Вен побаци седефли шаргију,
0484 А ујагми везену шешану.
0485 Он поскака од воде бунара,
0486 Миле иде, а гони гаврана,
0487 Не кћеде га близо дочекати,
0488 Вен подиже везену шешану,
0489 Златну касу пренесе образу,
0490 Па шешани паде по нишану,
0491 А подвикну из грла јуначког:
0492 „Каурине на коњу гаврану!
0493 Устав’ врана, даље не преходи!
0494 Сад ћу т’ мртвом главом говорити.“
0495 Када Миле ричи разумио,
0496 Он устави великог гаврана,
0497 Па одсиде великог гаврана:
0498 „О Турчине, турски бајрактару,
0499 Немој мени пута претицати!
0500 Боја нејма, а мејдана нејма,
0501 Вен ја имам књигу при себика,
0502 Пошти никад завиђања нејма.“
0503 Кад му Халил ричи разумио,
0504 Он низа се отишће шешану,
0505 Па поскака скока николика,
0506 Миле иде, а води гаврана.
0507 Када један до другога дође,
0508 Тад му Халил поче говорити:
0509 „Каурине, дај ми право кажи,
0510 Какву књигу имаш при себика,
0511 На ког ли ће књига на Крајину?“
0512 Све се Миле црној земљи слиже:
0513 „О Турчине, турски бајрактару!
0514 Ја те молим ка и старијега,
0515 Немој мени пута претицати,
0516 Ни од мене књиге отимати!
0517 Три пута сам вјеру учинио,
0518 Да другоме књиге дати не ћу,
0519 Док не нађем Хрњицу Халила,
0520 Ова књига иде на Халила.
0521 Вен ми кажи, тако т’ твога дина,
0522 Које ј’ кула Хрњице Халила,
0523 Је ли дома Хрњица Халилу?“
0524 На њега се Халил насмијао:
0525 „Каурине, немој будалити!
0526 Ово ј’ Халил, што с тобом говори,
0527 Дај меника књигу од себека,
0528 Да видимо, што та књига каже!“
0529 Опе му се Миле замолио:
0530 „О Турчине, тако т’ турковања,
0531 И тако ти Бога великога,
0532 Немој мени излал учинити!
0533 Ако ниси Хрњица Халилу,
0534 Ја се вјери својој завјерио,
0535 Док не нађем Хрњицу Халила,
0536 Да ја књиге другом дати не ћу,
0537 Тражит ћу га за пун мисец дана.“
0538 На Милу се Халил насмијао:
0539 „Каурине, немој будалити!
0540 Да га тражиш седамнајст година,
0541 Другог нејма Хрњице Халила
0542 Посли овог, што с тобом говори.“
0543 Кад му Миле вјеру ујагмио,
0544 Из нидара књигу извадио,
0545 Па је даде Хрњици Халилу.
0546 Халил билу књигу ујагмио,
0547 А на књизи печат разломио,
0548 На стојећи књигу разавио,
0549 Књигу штије, а на њу се смије.
0550 Кад видио, што му књига каже,
0551 Смота књигу, у нидра је тури,
0552 Па отишће руку под илику,
0553 Извадио двајест маџарија,
0554 Па их даде слуги Миловану:
0555 „На дер, Миле, па се напиј вина!
0556 То се јутрос код мене згодило;
0557 А да се је и више згодило,
0558 Ја од тебе не би зажалио;
0559 Ал ако ми жива буде глава,
0560 Боље ће те Халил даровати.“
0561 Узе Миле, па му се посеже,
0562 Халилову руку пољубио:
0563 „Фала теби, господине драги!
0564 Поштен био, ко те је родио,
0565 А живио, ко те је хранио,
0566 Бог ти дао, што би најволио,
0567 Ти се с нашом Јелом оженио,
0568 Што ти мило, суђено ти било!“
0569 Руковаше, па се растадоше.
0570 Окрену се Миле до гаврана,
0571 Посиде га, са Кладуше пође.
0572 Оде Халил до воде бунара,
0573 Он са софе узео шаргију,
0574 Па окрену кули и авлији.
0575 Када Халил билој кули дође,
0576 Он окрену кули уз мостове.
0577 Када дође Мујиној одаји,
0578 Од одаје врата отворио,
0579 Ал на веће чудо ударио,
0580 Ту му сједе браћа Хрњичићи,
0581 Међу њима трмпез поставити,
0582 На трмпезу чаше и маштрафе.
0583 Мујо сједи код џаме пенџера,
0584 Нејак Омер Муји уз колино,
0585 А остали један до другога.
0586 Халил стоји одаји на вратих,
0587 У том њему Мујо говорио:
0588 „Мој Халилу, мој брате рођени!
0589 Куд си ишо, куд си проходио,
0590 Куд си јутрос тако подранио?
0591 Ходи сиди, да се напијемо!
0592 Немам с киме чаша испијати,
0593 Немам, брате, коме наздравити.
0594 Нејака се браћа прегодила.“
0595 А Халил се на Мују осиче:
0596 „Не ћу, Мујо, с тобом пити вина,
0597 Јер од тебе невјера постала,
0598 Од тебе већег невирника нејма,
0599 Кад с’ невјеру мени учинио,
0600 Како је другим учинити не ћеш!?“
0601 „ „Мој Халилу, мој брате рођени!
0602 Какву сам ти невјеру чинио?“ “
0603 „Чуј ме, Мујо, кад ме за то питаш:
0604 Дви си моје књиге ујагмио,
0605 Мујо брате, од мене сакрио.
0606 Ево мени трећа књига дође
0607 А од Јеле, сестре Смиљанића,
0608 Ове, Мујо, ти сакрити не ћеш.“
0609 То му рече, врата затворио,
0610 Оде Халил у своју одају.
0611 Мујо пије, чаше искапљује,
0612 На Омера он чашу нагони.
0613 Мало вриме, дуго не потеже,
0614 У Халила не би мировања,
0615 Вен облачи котарско одило,
0616 Под котарску себе направио:
0617 Он се мрким бучом огрнуо,
0618 А на главу тури котаркињу,
0619 Препртио упртицу торбу,
0620 А за торбу сави кабаницу,
0621 Преко себе везену шешану,
0622 А притеже на каиш опанке,
0623 Па окрену кули низ мостове.
0624 Кад из куле у авлију сиђе,
0625 Од авлије канат отворио.
0626 Кад шкринуше на авлији врата,
0627 То не чује Хрњетина Мујо,
0628 Вен то чује нејачак Омере,
0629 Нејак Омер на ноге скочио,
0630 Па полети на џаму пенџера,
0631 А погледа Омер у авлију.
0632 Кад угледа свог брата Халила
0633 У тевдилу, каурском одилу,
0634 Муји брату паде по рамену:
0635 „Давор Мујо, брате по рођењу!
0636 Ено брата нашега Халила,
0637 Халил се је тевдил учинио,
0638 Оде, Мујо, Халил на Котаре,
0639 Хоћемо ли ићи за Халилом?“
0640 Мујо мучи, ништа не говори,
0641 Опе Омер Муји говорио:
0642 „Давор Мујо, брате најстарији!
0643 Зар ћеш брата упушћати сама,
0644 Мујо брате, тамо на Котаре,
0645 Да га крањци на мачеве диле?“
0646 Кад му Мујо ричи разумио,
0647 На Омера очи изврнуо:
0648 „Муч’, Омере, муком замукнуо,
0649 Мујо за њим на Котаре не ће,
0650 Кад не пита брата старијега,
0651 Да би тамо намах погинуо,
0652 Он је Муји хатор ишчетио.“
0653 Кад му Омер ричи разумио,
0654 Он зацвили кано женска глава:
0655 „Куку Мујо, брате по рођењу!
0656 Кад ћеш брата упушћати сама,
0657 Па кад мореш срцу одолити
0658 И невиру брату учинити,
0659 Да Бог даде и срећа од Бога,
0660 Ти Омера брата пожелио,
0661 Мујо брате, до сутрашњег дана,
0662 А погледо у моје парњаке!“
0663 Милостив се Мујо прегодио,
0664 У одаји на ноге скочио:
0665 „Мој Омере, мој брате рођени!
0666 Кад сам с’ брату био завјерио,
0667 Да ја за њим на Котаре не ћу,
0668 Ти наћера мене преко вјере.
0669 Устај, брате, да се опремамо!“
0670 Оде Омер унутра у кулу,
0671 Оста Мујо у својој одаји,
0672 Мујо се је тевдил учинио.
0673 Док се Мујо тевдил учинио,
0674 Офинцирско обуко одило,
0675 Првље Омер на авлију сиђе,
0676 Упртио торбу пртилицу,
0677 За њу смото сињу кабаницу,
0678 У руци му дуга граналија.
0679 Кад га види Хрњетина Мујо,
0680 Узе Мујо токмакли шешану
0681 И окрену кули низ мостове,
0682 За Омером из авлије пође,
0683 Мујо скаче, а низ поље гледа,
0684 Не би л’ гдјегод видио Халила,
0685 Не мере га Мујо угледати.
0686 Кад с’ прикучи на глинске бродове,
0687 Он угледа гојена Халила,
0688 Гдје Глиници сиди на обали,
0689 А притеже на кајиш опанке,
0690 Тад га Мујо из грла подвикну:
0691 „Мој Халилу, мој брате рођени!
0692 Де пречекај Мује и Омера,
0693 Брез Мује ти нема четовања.“
0694 Халил мучи, главу обисио.
0695 У том Мујо до Глинице дође,
0696 Ударише, Глину пригазише.
0697 Када Мујо до Халила дође,
0698 Па Халилу турски салам викну.
0699 Колико се срдит прегодио,
0700 Не шће Муји салам прифатити,
0701 Вен он сиди, главу обисио,
0702 Уза се је прислоно шешану.
0703 Мујо сиде Глини на обали,
0704 Па обува на кајиш опанке.
0705 Кад с’ обуче, па се сигураше,
0706 Онда Мујо поче говорити:
0707 „Мој Халилу, мој брате рођени!
0708 У тебе је, брате, луда глава;
0709 Јер ти, брате, не знаш четовати,
0710 Нами вакта није четовати.“
0711 Халил мучи, ништа не говори,
0712 Вен од Мује он окреће главу.
0713 Опет Мујо њему говорио:
0714 „Мој Халилу, мој брате рођени!
0715 Јесам теби хилу учинио,
0716 Од тебе сам дви књиге сакрио
0717 А од Јеле сестре Смиљанића;
0718 Јер, Халилу, јеси луда глава,
0719 Ти се, брате, ниси научио.
0720 Научио тамо четовати;
0721 Ја сам тамо чудо саходио
0722 С Мустајбегом и брез Мустајбега,
0723 Сви ме знаду, брате, Котарани,
0724 А знаду ме котарске дивојке,
0725 Све ме бабе знаду по Котарих
0726 Ходајући, брате, по служидбах.
0727 Сад су, брате, пути сакресати,
0728 Оборите сјече по стазама,
0729 Исправљени дрвени чардаци,
0730 Па је мучно на Котаре сићи.“
0731 То му рече, на ноге скочио,
0732 Запртише торбе упртице,
0733 А за торбе сиње кабанице,
0734 Дуге пушке у руку узеше.
0735 Наприд пође Хрњетина Мујо,
0736 Мујо стазе знаде и богазе.
0737 А за њиме Хрњица Халилу,
0738 Според с њиме нејачак Омере.
0739 Већ Крајину худут оставили,
0740 А у Вучјак-гору угазили.
0741 Вавик наприд Хрњетина Мујо,
0742 Прике стазе по Вучјаку знаде,
0743 И прискаче стазе и богазе.
0744 Кад изиђе на шљеме планини,
0745 Па с’ обори низ Вучјак-планину,
0746 Он угледа дрвена чардака
0747 Под слименом, у студених стинах,
0748 Тада Мујо говори Халилу:
0749 „Мој Халилу, мој брате рођени!
0750 Кад с’ овуда, брате, проходио,
0751 Је си с’ онај чардак находио?“
0752 „ „Нисам, Мујо, мој брате рођени.“ “
0753 „Мој Халилу, мој брате рођени!
0754 Ево нема ни пуна година,
0755 Како ј’ ова стаза затворита
0756 Од Турака, љутих Крајишника.
0757 Бан је овај чардак исправио,
0758 У њега је метно харамбашу,
0759 Мој Халилу, Паука хајдука,
0760 Кога грђег у римлуку нема,
0761 И код њега Вида заставника,
0762 Ни тог грђег у римлуку нема.
0763 Код њих двају тридесет хајдука:
0764 Сваки се је, брате, потписао.
0765 Мој Халилу, на седам Турака,
0766 Њих двојица на дваест Турака.
0767 Да ти знадеш Вида заставника,
0768 Како му је дуга граналија!
0769 На што пуца, ништа не промеће,
0770 Јер он бије тицу на летећи,
0771 Мој Халилу, од ока нишана,
0772 Ништа Виду утећи не мере,
0773 Мучно ј’ овај чардак промашити:
0774 Како ћемо чардак опсочити?“
0775 „ „Не знам, Мујо, вјера ти је тврда.“ “
0776 Тад му Мујо поче говорити:
0777 „Мој Халилу, мој брате рођени!
0778 Ти с’ се, брате, хитар догодио,
0779 Узми, брате, ти пушку у руку,
0780 Па ти скочи цилца у планини,
0781 Премичи се од јеле до јеле,
0782 А доскакуј од стине до стине.
0783 Из лива су у чардака врата,
0784 Када будеш ти според чардаком,
0785 Чувај јеле ја студене стине,
0786 Не измаљај иза јеле главе,
0787 Па погледај чардаку у врата.
0788 Каранлук се, брате, уфатио.
0789 Ако буду врата отворита,
0790 Угледат ћеш стражу пред чардаком,
0791 Хајдуци су, брате, у чардаку.
0792 Ако буду врата затворита,
0793 И не видиш страже под чардаком,
0794 Отишли су крањци по стазама.“
0795 Кад те Халил ричи разумио,
0796 Пушку узе, скочи у планину,
0797 Све се вуче од јеле до јеле,
0798 Доскакује од стине до стине.
0799 Кад је био а според чардаком,
0800 За јелу је главу заклонио,
0801 Па погледа чардаку у врата,
0802 Ал чардаку врата отворита.
0803 Он још више чудо угледао,
0804 Он угледа стражу под чардаком,
0805 Сједи стража на студеној стини,
0806 А уза се пушку прислонио,
0807 На ливу се руку подбочио.
0808 Кад угледа Хрњица Халилу,
0809 Окрену се од јеле зелене,
0810 Све се вуче ка и мрки вуче,
0811 Назад Халил на стазу искака,
0812 Па погледа свога брата Мују,
0813 Мују руком зове и рукавом.
0814 Кад допаде Мујо до Халила
0815 А доскака за њим Омерица,
0816 Халил каже, што је и како је.
0817 Кад му Мујо ричи разумио,
0818 Паде Муји по балчаку рука,
0819 А готова има у Халила,
0820 Омер држи руку на пушкама.
0821 Поскакаше дрвену чардаку,
0822 Хитрији се Халил пригодио,
0823 Прије Халил до страже допаде.
0824 Докле Мујо стражу угледао,
0825 Голо перо сијну од Халила,
0826 А са страже полетила глава.
0827 Појагмише с’ чардаку на врата,
0828 Па чардаку врата ујагмили,
0829 Мујо гледа уз чардак дрвени.
0830 Чује ли се граја у чардаку,
0831 Ништа Мујо дочути не мере.
0832 Тад Омеру брату говорио:
0833 „Мој Омере, мој брате нејаки!
0834 Ти остани чардаку на вратих,
0835 Ми одосмо чардак уходити.“
0836 То рекоше па и окренуше,
0837 Гола пера носе у рукама.
0838 Кад упали у горње бојеве,
0839 Допадоше одаји до врата,
0840 Ал одаји врата затворита.
0841 Мујо мало врата отурио,
0842 А чује се хрка у чардаку.
0843 Кад погледа Мујо по одаји,
0844 Он големо чудо угледао:
0845 Ал одаја пуна шережана,
0846 По чивијах пушке повишали,
0847 Шережани толу поставили,
0848 По столици трмпез поставили,
0849 Па се они вина натрошили,
0850 Па им пале главе брез узглавља.
0851 Уврх стола Паук харамбаша,
0852 Пали њему по рамених брци,
0853 До њега је Виде заставниче.
0854 Пили вино, па се опојили,
0855 За столицом они с’ изваљали.
0856 Кад угледа Хрњетина Мујо,
0857 Насмија се Мујо на Халила:
0858 „Вид’ Халилу, мој брате рођени,
0859 Види, брате, бахта Хрњичина!
0860 Бољег бахта ни у кога нејма,
0861 Гдје нађосмо у чардаку крањце,
0862 Затекосмо ко у тору овце.
0863 Сад Халилу, мој брате рођени!
0864 Ал ћеш мусти, ал ћеш нагонити?“
0865 На њега се Халил насмијао:
0866 „Мој Мујага, мој брате рођени!
0867 Ти дочекуј, ја ћу нагонити.“
0868 Мујо тихо говори Халилу:
0869 „Муч’, Халилу, немој будалити!
0870 Ја сам, брате, јачи нагонити,
0871 Ти хитрији, брате, дочекати;
0872 Ал чуј, брате, што ћу говорити:
0873 Ако кога пропушћаш хајдука,
0874 Па однесе неначето тело,
0875 Дат ћеш ми своју главу за његову.“
0876 Халил вели: „Не брини се с тиме!“
0877 Потеже Мујо уз руке рукаве,
0878 Голо перо у руку узео,
0879 Па ускочи Мујо у одају:
0880 Њеког свада, њеког не дофаћа.
0881 У том Мујо до Паука дође,
0882 Не хтиде га пером ошинути,
0883 Вен га здупи за јаку од врата,
0884 Другом руком за тур од чакшира,
0885 Подиже га себи до пушака,
0886 Понесе га до брата Халила,
0887 А Халилу тихо проговара:
0888 „Мој Халилу, мој брате рођени!
0889 Ето теби Паука хајдука,
0890 Ради њему главу ујагмити,
0891 Не крвави на њему одила,
0892 Јер ће оно мени требовати.“
0893 То му рече, грухну пред Халила;
0894 А Халил га палом дофатио
0895 И с Паука главу ујагмио,
0896 Лешина му оде низ мостове.
0897 Од тога се Омер поплашио,
0898 Јер се томе није научио.
0899 У том Мујо Вида ујагмио,
0900 Мујо с Вида главу одвалио,
0901 Све хајдуке главом раставио,
0902 Па повика нејака Омера:
0903 „Мој Омере, брже у одају!“
0904 Кад упаде Омерица мали,
0905 Ал крндија лежи по одаји.
0906 За готову сидоше столицу,
0907 Мујо миху тегли на ножицу,
0908 Халил не ће вина руменога.
0909 Њему вели Хрњетина Мујо:
0910 „Ход’, Халилу, да се напијемо!“
0911 „ „Мујо брате, не ћу пити вина,
0912 Вен да ове крањце уклањамо!
0913 Море каква чета ударити,
0914 Море наске овде заколити,
0915 Па би лудо могли изгинути.
0916 Вен да ове крањце извлачимо!"
0917 Тада Мујо на ноге скочио,
0918 Повукоше крањце из чардака,
0919 Бацају их у студене стине,
0920 Оставише Паука хајдука
0921 И код њега Вида заставника.
0922 Онда рече Хрњетина Мујо:
0923 „Де Халилу, мој брате рођени,
0924 Ти са Вида снимај одијело,
0925 С Вида свлачи, а на се облачи!
0926 Ја ћу свући с Паук-харамбаше.
0927 Ако, брате, тако не прођемо,
0928 Ми друкчије проћи не моремо.
0929 Име ћемо себи проминити:
0930 Ти ш’ се звати Виде заставниче,
0931 Ја ћу с’ звати Паук харамбаша.
0932 А Омера нико и не знаде,
0933 Тамо Омер није четовао.“
0934 То рекоше, скинуше одило,
0935 Обадва се тевдил учинише.
0936 По чардаку шићар покупише,
0937 Све оружље у долаф стрпаше.
0938 Побацали мртве шережане
0939 У мегара пониже чардака,
0940 Покрише их јеловим гранама.
0941 У чардак се они повратили,
0942 По чардаку новце покупише,
0943 Па сидоше хладно пити вино,
0944 Ту су пили до прве данице.
0945 Кад им зора шину од истока,
0946 Онда рече Хрњетина Мујо:
0947 „Мој Халилу, мој брате рођени!
0948 Сад је нами вакат походити.“
0949 То рекоше, на ноге скочише,
0950 Упртише торбе пртилице,
0951 А за торбе сиње кабанице,
0952 Дуге пушке у руке узеше,
0953 А чардаку врата затворише.
0954 Од чардака Мујо окренуо,
0955 Уливи му Хрњица Халиле,
0956 А удесни мали Омерица.
0957 Тад су дрвен чардак оставили,
0958 Окренуше низ равне пољане
0959 И путују на равне Котаре.
0960 Кад изишли повише Котара,
0961 Погледаше низ равне Котаре.
0962 Чудна журба стоји у Котарих.
0963 Бубњи бију, а цврче свирале,
0964 А пуцају пушке беглучкиње,
0965 Котар канда у абез пропаде,
0966 Мујо иде, нигди не успире.
0967 Кад се кули близу прикучише,
0968 Ал још више чудо угледаше,
0969 Јер се силна сила савијала,
0970 Дошли свати Дуждевић-Тадије,
0971 А савила с’ обадва Котара,
0972 Испод куле толе положили.
0973 Кад с’ поближе они прикучише,
0974 Јоштер чудо више угледаше,
0975 Јандал једна тола начињена
0976 Пониже куле, код воде бунара,
0977 У тој толи извишна господа,
0978 Дванест сјело извишних сердара
0979 И четири обор-капетана:
0980 Тог се Мујо није поплашио.
0981 Кад угледа бана задарскога,
0982 Гдје у столцу сједи за столицом,
0983 Онда Мујо Халилу говори:
0984 „Мој Халилу, мој брате рођени!
0985 Сваком је лако џевап учинити,
0986 Ал је мучно пред бана изићи,
0987 Јер је онај чардак исправио.“
0988 Халил мучи, ништа не дивани.
0989 Мујо њему опет проговара:
0990 „Мој Халилу, мој брате рођени!
0991 Сад ћемо се, брате, растајати:
0992 Ја ћу ићи с баном говорити,
0993 А ти хајде, брате у авлију!
0994 Ено коло игра у авлији,
0995 Немој, брате, кавге заметнути.
0996 Не дај Боже, да заметнеш кавгу.
0997 Ми би лудо могли изгинути.“
0998 „ „Мујо брате, не старај се с тиме!“ “
0999 То рекоше, па се растадоше.
1000 Оде Мујо бану и бунару,
1001 Халил оде кули у авлију,
1002 За њим иде мали Омерица.
1003 Мујо бану дође и бунару,
1004 Капу дрмну, божју помоћ назва,
1005 А бановој руци полетио,
1006 Па банову руку пољубио,
1007 Љуби руку, јер је за потрибу,
1008 Па с’ окрену осталој господи,
1009 Сваког Мујо за руку префати,
1010 Па иступи, ниже стола стаде.
1011 Бан господин Мују погледао,
1012 Па он Муји поче говорити:
1013 „Ну пандуру, ко си и оклен си,
1014 Од којег си дрвена чардака,
1015 Које л’ чуваш стазе и богазе?“
1016 Тад му Мујо поче говорити:
1017 „Господине бане Задранине!
1018 Из Сурјене, велике планине,
1019 Господине, од чардака твога,
1020 Зар ти не знаш Паук-харамбаше?
1021 Ово ј’ глава Паук харамбаша.“
1022 Кад му бане ричи разамио:
1023 „Ну пандуру, то није истина!“
1024 Опе му се Мујо поклонио:
1025 „Господине, истина је права!“
1026 „ „Мој пандуру, кад ј’ истина права,
1027 Што си дрвен чардак оставио,
1028 Што си дошо на равне Котаре.
1029 Што не чуваш стазе и чардака?
1030 Хоће л’ Турци чардак ујагмити,
1031 На чардаку ватру наложити!
1032 Зар с’ не бојиш змије из камења.
1033 Љуте гује, Хрњетине Мује
1034 И његова Хрњице Халила,
1035 Могу ли ти чардак ујагмити?“ “
1036 Тад му Мујо поче говорити:
1037 „Господине, бане Задранине!
1038 Ја сам своје друштво наредио
1039 По стазама и по богазима,
1040 Да чувају стазе и чардака.
1041 Ја сам чуо за ово весеље,
1042 А добар сам хабер ујагмио
1043 Од Турчина, Хрњетине Мује:
1044 Мујо себи друштво покупио,
1045 Господине, тријест Крајишника,
1046 И повео свог брата Халила,
1047 Па отишо плацу и Карловцу,
1048 Да он тражи ћара и шицара.
1049 Бог помого Карловић-Матију,
1050 Узо својих триста Огулинца,
1051 Па потиско Мују од Карловца,
1052 Гонио га до горе Петрове,
1053 А од горе до воде Коране,
1054 Тридесет му друга погубио
1055 И Халила главом раставио,
1056 Седам Муји дагми ударио,
1057 Утекао Мујо на Кладушу.
1058 Халилову главу повратили
1059 И тридесет Мујиних другова,
1060 Низали их граду по бедену,
1061 Халилова глава над капијом,
1062 Вихар пуше, а перчином нише,
1063 Мујо рањен лежи на Кладуши,
1064 Он удара на ране мехлеме.“
1065 Сва господа у њег погледала,
1066 А погледа млад задарски бане,
1067 Што му рече бане Задранине:
1068 „Мој Пауче, то није истина!“
1069 А Мујо се до земље пресеже:
1070 „Господине, млад задарски бане!
1071 Мог ми поста и свију оклетви,
1072 Господине, то ј’ истина права!“
1073 Бан га даље не кће ни питати,
1074 Вен отишће руке у џепове,
1075 Извади му десет маџарија:
1076 „На Пауче, па се напиј вина!
1077 Ако буде то истина права,
1078 Ја ћу тебе боље даровати.“
1079 Узе Мујо, сједе у столицу,
1080 А код себе јарца повалио,
1081 Мујо јарцу тегли на ножицу.
1082 Да видимо Хрњице Халила!
1083 Халил хода по авлији билој
1084 Око кола, око дивојака.
1085 На троје се коло уфатило,
1086 Коло с’ води, а писма с’ изводи.
1087 Бира Халил, у које ће коло,
1088 Најглавније коло угледао
1089 И Јелицу своју драгуницу,
1090 То је коло било најглавније.
1091 У том колу тријест дјевојака,
1092 Све сестара котарских сердара.
1093 Коло води Јеле Смиљанића,
1094 Све је коло главом натфатила,
1095 А липотом коло зачинила,
1096 До ње дјевер игра Ђурајица,
1097 С друге стране Штетић капетане,
1098 Оба брата Дуждевић-Тадије,
1099 Два Тадића, два дјевера млада.
1100 Када Халил до тог кола дође,
1101 Све им Халил око кола хода,
1102 А он мисли, што ће и како ће:
1103 „Боже драги, на свему ти фала!
1104 Би л с’ у ово коло уфатио?
1105 Да с’ уфатим до друге дивојке,
1106 Ако позна Јеле Смиљанића,
1107 То ће она мени замирити.
1108 Тврда јој је вјера од менека,
1109 До Јеле се хоћу уфатити,
1110 Прифатити за руку дивојку,
1111 Па да би ме моја прошла глава.“
1112 Па поступи до кола дивнога,
1113 На Штетића руку наслонио,
1114 Не би л’ руку Јели попуштио.
1115 Штетић пушћа Јеличину руку,
1116 Халилове не кћи прифатити,
1117 Вен то коло растргнуто пође,
1118 А Халил се до Јеле уфати,
1119 Па дивојку префати за руку,
1120 Па окрену коло на около.
1121 Он од Јеле да мирује не ће,
1122 Префаћа је руком за ручицу,
1123 А чепа је ногом на ножицу,
1124 А наслања главу на оглавље,
1125 А гледају у њег Котарани,
1126 Погледају и китли дивојке.
1127 Кад то види Штетић капетане,
1128 Он искочи насрид кола дивна,
1129 Па с’ заскочи и два и три пута.
1130 А подиже ногу и цокулу,
1131 Па удари у прса Халила.
1132 Како га је Штетић ударио,
1133 Четири му токе опорио,
1134 Ћаше Халил пасти на колина,
1135 Ал не даде Јеле Смиљанића,
1136 Уфати га мали Омерица,
1137 Изгули га из кола дивнога.
1138 Препиваше Халила дивојке:
1139 „Цоке, цоке, падоше ти токе!
1140 Мјеста теби није код госпоје.
1141 Што с’ не фаћаш код друге дивојке,
1142 Која није прошена дивојка?
1143 А наша је Јеле испрошена,
1144 Свилу дала, јабуку узела,
1145 Дошли свати, а дошли дјевери.“
1146 Уз Халила боја ударила,
1147 Он на балчак руку наслонио,
1148 Омер руке држи на пушкама.
1149 У мисли је Халил ударио:
1150 „Рабум Боже, ја чудна белаја,
1151 Гдје ме крањци резил учинише!
1152 Ја ћу њега јоште понудити,
1153 Није ли се пишман учинио,
1154 Не би л’ мене у коло пуштио.“
1155 То смислио, па је поступио,
1156 Окрену се коло на около,
1157 Он дочека Јеле Смиљанића
1158 И дјевера Штетић-капетана,
1159 На Штетића руку ливу баци,
1160 Па га руком плесну по рамену.
1161 Кад га види Штетић капетане,
1162 Колико се аси учинио,
1163 Пушћа руку, а пушку извади,
1164 Па уквоча под грло Халилу.
1165 Истом ћаше плаху ватру дати,
1166 Паметна се Јеле пригодила,
1167 Па под пушку руком ударила.
1168 Пуче пушка, пуста му остала!
1169 А из пушке зрње излетило,
1170 Халилово грло промашило,
1171 У авлијнски дирек ударило,
1172 А подвикну Хрњица Халилу:
1173 „О копиле Штетић-капетане!
1174 Већ је доста асилука твога.“
1175 Па га здупи за јаку од врата,
1176 Другом руком за тур од чакшира,
1177 Из дивна га кола изгулио,
1178 Подиже га повише себека,
1179 мерају траву ударио.
1180 Како га је Халил ударио,
1181 Цетири му ребра опорио,
1182 А крај њега голо перо сијну,
1183 Ћаше г’ Омер пером ошинути,
1184 Ал се на њем крањци састадоше,
1185 Испод њега Штетића дигоше.
1186 Ту се ћаше заметнути кавга,
1187 Сваком паде рука по пушкама.
1188 Допадоше велики госпуни
1189 Посли сама бана задарскога,
1190 А допаде Смиљанић Илија,
1191 И ту они кавгу удефише,
1192 Ишћераше крањце из авлије,
1193 Само осташе коло и дивојке.
1194 Мало вриме, дуго не потеже,
1195 Допадоше два млада солдата:
1196 „О пандуру, Виде заставниче!
1197 Господин те на правицу зове.“
1198 Хоће Халил, јер бити не мере.
1199 Он окрену од куле камене,
1200 Све уз њега Омер прискакује,
1201 А све руку држи на балчаку.
1202 Кад он дође бану и бунару,
1203 Паметан се Халил прегодио,
1204 Бога назва, капу скиде с главе,
1205 И себи је турну под пазухо
1206 И бановој погрмио руци,
1207 Па банову руку пољубио,
1208 Па иступи, подвиш стаде руке.
1209 Бан задарски у њег погледао:
1210 „Мој пандуру, Виде заставниче!
1211 Зар си моју стазу оставио,
1212 Па си дошо замећати кавгу
1213 На весељу нашем и поштењу,
1214 Што замећеш у авлији кавгу?“
1215 Паметно му Халил проговара:
1216 „Господине, бане Задранине!
1217 Заметно сам, јер је за невољу,
1218 А при глави и оца по глави.
1219 Господине, бане Задранине!
1220 Има пуне три године дана,
1221 Како, бане, чувам чардакова
1222 И принципа нашега Котара
1223 Од Личана и од Удбињана.
1224 Ја сам кола жељан поиграти
1225 И видити липих дјевојака.
1226 Сад је мене мира намирила,
1227 Нашо коло, а нашо дивојке,
1228 Ја сам пошо, да с’ у коло фатам,
1229 А не кћеде Штетић мировати,
1230 Вен м’ у прса ногом ударио,
1231 Четири ми токе опорио,
1232 Из кола је мене истурио,
1233 Ја не кћедох замећати кавге
1234 На поштењу и овом весељу,
1235 Вен сам ћио њега понудити,
1236 Није ли се пишман учинио,
1237 Што је моје токе опорио;
1238 Ал се није пишман учинио,
1239 Не кћеде ме ногом ударати,
1240 Вен се фати пушке од појаса,
1241 Уквоча је мени под гр’оце,
1242 Да не било Јеле Смиљанића,
1243 Мене би ме моја прошла глава.
1244 Ако нами, бане, не вирајеш,
1245 Зовни Јелу, сестру Смиљанића,
1246 И све тријест зовни дивојака.“
1247 Хоће бане, њему не вирује,
1248 Он позовну Јелу Смиљанића
1249 И још с њоме четири дивојке,
1250 Више њему не ће ни трибати.
1251 Кад до бана и бунара дође,
1252 Паметна се Јеле догодила,
1253 Најпри бана у руку пољуби,
1254 Па осталу господу изљуби,
1255 Па иступи, подвиш стаде руке.
1256 Бан задарски стаде говорити:
1257 „Липа Јеле, сестро Смиљанића
1258 И четири од више дивојке!
1259 Што ми каже Виде заставниче,
1260 Је л’ истина, што ми Виде каже?“
1261 Све му Јеле по истини каже
1262 И четири кићене дивојке:
1263 „Господине, истина је права!“
1264 Њему вели бане Задранине:
1265 „Мој пандуру, Виде заставниче!
1266 Кад си кола жељан поиграти,
1267 Хајде играј, колико ти драго,
1268 Играј коло. гледај дивојака,
1269 Нико теби замирити не ће.“
1270 Ту Халила сунце огријало.
1271 А Халил се од бунара врати,
1272 За њим иде Омерица мали.
1273 Мујо пије, ни мукает није.
1274 Халил дође под кулу камену,
1275 А коло се опет заметнуло,
1276 Коло води Јеле Смиљанића,
1277 До Јеле се Халил уфатио,
1278 Па окрену коло на около.
1279 Пивајући, коло играјући
1280 Често Јеле погледа Халила,
1281 Не може га Јеле да познаде,
1282 Вен се фати слике из нидара,
1283 Слику гледа, а коло окреће,
1284 Ал се Халил сликом ударио.
1285 Кад видила Јеле Смиљанића,
1286 Побоље је коло заиграла,
1287 Окренула њеколико пута.
1288 Како га је Јеле окренула,
1289 Које су им полоше дивојке,
1290 Све посрћу у колу дивноме.
1291 У игрању и у миловању
1292 Халилу је Јеле говорила:
1293 „Гдје с’ Халилу, један невирниче!
1294 Камо т’ вира, стигла те невира,
1295 Камо оно наше миловање?
1296 Кад ми годиц на Котаре сиђеш,
1297 Какво нам је миловање било:
1298 Ти униђеш у нашу авлију,
1299 А прислониш стубу јасенову,
1300 Па се припнеш кули на џамове,
1301 Жуберкамо до првих хороза,
1302 Вавик, драги, мени вјеру дајеш,
1303 Да ти друга љуба бити не ће
1304 Посли Јеле, сестре Смиљанића;
1305 Кад је било на сјајну мисецу,
1306 Вавик сам ти перчин ишчешљала:
1307 Сад ти дражу имаш од менека.“
1308 Халил Јели поче говорити:
1309 „Давор Јеле, драга душо моја!
1310 Ево теби вјера од менека,
1311 Ја је драже нејмам од тебека,
1312 А ја знадем, наше миловање,
1313 Да су моје књиге поткривене.“
1314 Истом они у еглену били,
1315 Котарани тому мани били,
1316 Гдје је Виду опрошћење било
1317 Код прве дуке, бана задарскога:
1318 Ни томе се не би зачудили,
1319 Ал повика телал испод куле:
1320 „Господа је игру заметнула.
1321 Један се је нишан начинио:
1322 Бацати се од ока нишана.
1323 Ко се море у се поуздати,
1324 Да разбије на копљу јабуку,
1325 Нишана је десет маџарија.“
1326 Далеко су копље однијели,
1327 Ударили на копље јабуку,
1328 Бацају се млади Котарани.
1329 Тад Халилу Јеле говорила:
1330 „Мој Халилу, по свиту гледање!
1331 Би л’ се мого у се поуздати
1332 И у своју дугу граналију,
1333 Не би ли им муну ујагмио?
1334 Теби ће бити десет маџарија.“
1335 „ „Могу, Јеле, драга душо моја!“ “
1336 То јој рече, из кола се пушћа,
1337 Па он узе своју граналију,
1338 Реда дође Хрњице Халила,
1339 Он подиже дугу граналију,
1340 Граналији паде по нишану,
1341 Пушка пуче, а јабука прсну.
1342 Томе Халил ни мукает није,
1343 Вен се врати до кола дивнога,
1344 У коло се Халил уфатио,
1345 Па окрену коло на около.
1346 Котарани томе мани били:
1347 „Види црног из горе хајдука!
1348 Гдје ујагми нишан на Котару
1349 А намика свима Котараном!“
1350 Па и другу игру заметнуше:
1351 Бацати се камена с рамена.
1352 Онда Јеле рече Смиљанића:
1353 „Мој Халилу, по свиту гледање!
1354 Би л’ се мого поуздати у се,
1355 Да се бациш камена с рамена,
1356 Не би л’ и ту муну ујагмио?“
1357 „ „А би, Јеле, не брини се с тиме!“ “
1358 То јој рече, од кола поскака,
1359 Све за њиме Омер поскакује.
1360 Бацају се млади Котарани,
1361 Реда дође Хрњице Халила,
1362 Он отишће камена с рамена,
1363 Мало њима Халил одбацио,
1364 Најдуљег би влаха утрапио:
1365 Толико им Халил одбацио.
1366 И ту они игру оставише,
1367 А Халил се у коло поврати,
1368 Коло води на трави мераји,
1369 Све око њег нејак Омер хода,
1370 Држи десну руку на балчаку.
1371 Мујо пије, никад не доходи.
1372 Мало вриме, дуго не потеже,
1373 А један се солдат помолио
1374 Утегнутих крака до колина,
1375 Ништа му више од одила нејма.
1376 Док искака, из грла повика:
1377 „Није л’ мама родила јунака,
1378 А сестрица брата отхранила?
1379 Метнута је пјешачка обдуља,
1380 Да ми данас пјеше полетимо!“
1381 Онда Халил Јели говорио:
1382 „Давор Јеле, драга душо моја!
1383 Који ј’ оно крањац са Котара?“
1384 Њему Јеле тихо говорила:
1385 „Мој драгане, Хрњица Халилу!
1386 Оно нам је Кривогуза Раде.
1387 Кад су у нас овака весеља,
1388 Кад се меће пјешачка обдуља,
1389 Нико Ради утећи не море.
1390 Мој драгићу, Хрњица Халилу!
1391 Да се мореш у се поуздати,
1392 Да потечеш с Радом уз пољане,
1393 Не би л’ Бог до и срећа од Бога,
1394 Не би л’ и ту муну ујагмио,
1395 Затворио обадва Котара,
1396 Мој Халилу, и равно Приморје.“
1397 Њојзи вели Хрњица Халилу:
1398 „Могу, Јеле, драга душо моја!“
1399 То јој рече, па из кола пође,
1400 За њим пође нејачак Омере,
1401 Онда Халил Раду повикао:
1402 „Ево, Раде, теби заступника!
1403 Ја ћу с тобом данас полетити.“
1404 Кад га види Кривогуза Раде,
1405 Тад га Раде из грла повикну:
1406 „О копиле, Виде заставниче!
1407 Ако утечеш Кривогузи Ради,
1408 Утеко си свима Котараном.
1409 Ако мислиш, Виде заставниче,
1410 Да ’ш потећи једну итимицу:
1411 За пун ћемо сахат полетити.“
1412 Њему вели Хрњица Халилу:
1413 „Хајде, Раде, понеси гузицу,
1414 Па ако ћеш четири сахата,
1415 Ја се тога поплашити не ћу.“
1416 Раде узе дринову тољагу,
1417 А Хрњица ништа не узео,
1418 Вен Омеру даде граналију,
1419 Нит он скида са себе хаљина.
1420 Нит он вади малих џехведара.
1421 За њим иде нејачак Омере,
1422 Па Халилу тихо проговара:
1423 „Мој Халилу, мој брате рођени!
1424 Ти си лудо пошо полетити.
1425 Вади пушке, а снимај хаљине!“
1426 „ „Муч’ Омере, немој будалити!
1427 Нису тешка у сокола крила,
1428 Њему нигда крила не сметају.“ “
1429 И одоше низ равне пољане,
1430 Пуну уру што се заведоше.
1431 Кад рекоше, па и потекоше.
1432 Истрже се Кривогуза Раде,
1433 Наџаком га не би дохитио,
1434 А за њиме Халил поскакује,
1435 Раде скаче, вавик подвикује,
1436 Пола уре што су прелетили.
1437 Кад од пола уре полетили,
1438 А видио Хрњица Халилу,
1439 Да су с’ они ближе прикучили,
1440 Он поскака скока јелинова
1441 И пристиже Кривогузу Раду,
1442 Па говори Кривогузи Ради:
1443 „Копилане, Кривогуза Раде!
1444 Хоћемо ли, Раде, полетити?“
1445 На њег Раде очи испричио:
1446 „Копилане, Виде заставниче!
1447 Још се Раде није ни загријо,
1448 Јал камо ли, Виде, полетио.“
1449 Њему вели Хрњица Халилу:
1450 „Немој рећи, Кривогуза Раде,
1451 Да ми није мушка ни јуначка.“
1452 Па подвикну из грла јуначког,
1453 За два боја што се је извио,
1454 У том зору Раду прескочио
1455 И утече Кривогузи Ради.
1456 А то ником драго не бијаше
1457 Посли брата малог Омерице
1458 И Јелице, сестре Смиљанића.
1459 Уфати га нејачак Омере,
1460 Прико њега руку пребацио,
1461 Међу очи пољуби Халила,
1462 Окренуше под кулу камену.
1463 Мујо томе ни мукает не би,
1464 Чак до краја за то и не мари.
1465 Халил дође, у коло с’ уфати,
1466 Па окрену коло наоколо,
1467 Њему вели Јеле Смиљанића:
1468 „Мој Халилу, виду из очију!
1469 Јеси ли се, драги, заморио,
1470 Како мореш коло окрећати?“
1471 „ „Нисам Јеле, не брини се с тиме,
1472 Ја сам, Јеле, соја јуначкога.“ “
1473 Мало вриме за врименом било,
1474 А један се сердар помолио,
1475 По народу,око куле хода,
1476 Све он буче као волусина,
1477 А све риче, а из грла виче:
1478 „Није л’ маја родила јунака,
1479 Ко це мени у плећа јуначка,
1480 Под јуначку да се окушамо?“
1481 Онда Халил Јели говорио:
1482 „Давор Јеле, драга душо моја!
1483 Ко је оно, што из грла виче,
1484 Ко ће њему у плећа јуначка?“
1485 „ „Оно ј’, драги, Комљанине Јанко
1486 Са Жегара, извише Котара,
1487 Јачег влаха у Котару нејма.
1488 Би л’ се мого поуздати у се,
1489 Би л’ се с Јанком смио похрвати?
1490 Не би л’ Бог до и срећа од Бога,
1491 Не би л’ и ту муну ујагмио.“ “
1492 Тада Халил Јели говорио:
1493 „Давор Јеле, драга душо моја!
1494 Ја би с’ у се мого поуздати.“
1495 Сва господа на ноге скочила,
1496 Савише се око њих јунаци.
1497 Халил пође од авлије биле,
1498 Па он Јанка из грла повика:
1499 „Ево, Јанко, такова јунака!
1500 Ја ћу теби у плећа јуначка.
1501 Какав ћемо каул поставити?“
1502 А повика Комљанине Јанко:
1503 „О копиле, Виде заставниче!
1504 Вољ т’ о ране, вољ о мртве главе.“
1505 То му рече, а из кола пође,
1506 А повика Мујо од бунара:
1507 „Стан’ пандуру, Виде заставниче!
1508 Моја ј’ реда у плећа јуначка.“
1509 То повика, од бунара пође,
1510 Иза паса вади џехведаре,
1511 А од себе отпаса силахе,
1512 А извади палу позлаћену,
1513 А заврну уз руке рукаве.
1514 У плећа се с Јанком уфатио,
1515 Око њих се халка начинила.
1516 Јачи се је Јанко пригодио,
1517 Вавик носа Хрњетину Мују,
1518 Нигди с’ Мујо земље не додива,
1519 Ван што се је виштији пригодио,
1520 Он се Јанку не да приварити.
1521 Пола уре што су се носили,
1522 Мутна Јанку пиња ударила,
1523 А Хрњици мутна и крвава.
1524 Кад видио Комљанине Јанко,
1525 Да је Муји леђа ужидао,
1526 А говори Комљанине Јанко:
1527 „Копилане, Паук-харамбаша!
1528 Гдје најволиш, да те земљи свалим,
1529 Да ти твоју ја одсјецам главу?“
1530 Њему вели Хрњетина Мујо:
1531 „Ти обаљуј, гдје је теби драго,
1532 А одсјецај, како теби драго!
1533 Ал чуј Јанко, што ћу говорити:
1534 Бити не ће, како говоримо,
1535 Вен онако, како Бог нареди.“
1536 Истом они у ричи бијаху,
1537 Долетише три тице голуба,
1538 Па падоше на кулу Илијну.
1539 То не била три тице голуба,
1540 Вен то биле три бијеле виле,
1541 А Мујине све три посестриме,
1542 Слепршташе с’, па прожуберкаше.
1543 Најстарија вила говорила:
1544 „Вид’те, сестре, нашег брата Мује,
1545 Каква му је мука додијала,
1546 Каква му је пиња ударила!
1547 Да ми Муји јардум учинимо!“
1548 А најмлађа вила говорила:
1549 „Да му, сестре, јардум учинимо:
1550 Ја ћу Јанку очи засмолити,
1551 Ти ћеш средња киком затегнути,
1552 Ти испод њег ноге измакнути.“
1553 То рекоше, па се слепршташе:
1554 Најмлађа му очи засмолила,
1555 Сридња вила киком затегнула,
1556 Најстарија ноге измакнула.
1557 Кад су Муји јардум учиниле,
1558 А подвикну Хрњетина Мујо,
1559 Он омахну Комљанина Јанка,
1560 Зеленом га саставио травом,
1561 На прсих се Јанку уставио,
1562 А крај Мује голо перо сијну,
1563 А на Јанку русе неста главе.
1564 Ко је с Јанка главу ујагмио?
1565 Ујагми је Хрњица Халилу,
1566 Јер је тако у каулу било.
1567 Нико за то не заврже кавге,
1568 Однесоше Јанка низ Котаре,
1569 Сав се народ за то порушио.
1570 Већ дан прође, а каранлук дође,
1571 Котарани сајам расипали,
1572 Вакат њима био од конака,
1573 Сваки конак себи уфатио.
1574 Нико Муји ни мукает није,
1575 Нико Мује на конак не зове,
1576 Свак од Мује главу закренуо,
1577 Ни ко вели: „хајмо у механу,“
1578 Ни ко вели: „хајмо моме двору“
1579 Посли Јеле, сестре Смиљанића.
1580 Јеле хода испод биле куле,
1581 Мујо хода крај воде бунара,
1582 А код Мује оба брата била.
1583 Кад их Јела оком угледала,
1584 На њих маше руком и алуком.
1585 Халил Јелу оком угледао,
1586 Код бунара Мују оставио,
1587 До авлије и до Јеле дође,
1588 Он Јелици добар вече викну.
1589 А Јеле му помоћ отпримила:
1590 „Мој Халилу, виду из очију!
1591 Видиш наших младих Котарана
1592 И мог брата, Смиљанић-Илије:
1593 Сваки вами томе мани био.
1594 Вен Халилу, по свиту гледање ,
1595 Гдје ће Мујо конак уфатити?“
1596 Њојзи вели Хрњица Халилу:
1597 „Не знам, Јеле, драга душо моја!“
1598 Тад му Јеле тихо говорила:
1599 „Хај Халилу, своме брату Муји,
1600 Понеси му поздрав од менека,
1601 Нек униђе у башчу под кулу,
1602 Гдје смо свако грожђе посадили,
1603 А највише смиља и босиља,
1604 На башчи смо врата начинили,
1605 Ту је добра згода од конака.
1606 Нека Мујо у башчу униде,
1607 Нек разапне диван-кабаницу,
1608 Ја ћу њему дати вечерати.
1609 Бит ће Муји вина изобила
1610 И дебела меса овновине
1611 И пребила хлиба латинскога.“
1612 То му рече, па с’ у кулу врати,
1613 А Халил се од авлије врати,
1614 До бунара и до Мује дође,
1615 Халил Муји поче говорити:
1616 „А мој Мујо, мој брате рођени!
1617 Тебе Јеле на конак позива
1618 Ниже куле, у виноград-башчу,
1619 Јеле це ти дати вечерати."
1620 То је Мујо једва дочекао,
1621 Подиже се од воде бунара,
1622 Па он иде у виноград-башчу,
1623 За њим иду оба Хрњичића.
1624 Када Мујо у виноград уђе,
1625 Испртише торбе пртилице,
1626 Подигоше диван-кабанице,
1627 Обисише дуге граналије.
1628 Сиде Мујо, мезу повадио,
1629 Повадио слатке брашљенице,
1630 И код њега два брата сидоше,
1631 Ту сидоше хладно пити вино.
1632 Кад је ноћи по вечери било,
1633 Од башче се врата отворише,
1634 На врата се Јеле помолила,
1635 У свилен се фистан омотала,
1636 У руци јој фењер-видилица,
1637 А у другој зеленика вина,
1638 Носи меса, а носи погаче.
1639 Када Јеле у башчу униде,
1640 Паметна се Јеле пригодила,
1641 Бога назва, спусти зеленику,
1642 Три пута се Јеле поклонила,
1643 А Мујиној руци полетила,
1644 У оби га руке пољубила:
1645 „Мој дјевере, са Кладуше Мујо!
1646 Хоћеш мене за снаху примити,
1647 А Халила са мном оженити?“
1648 Мујо је ливом руком прегрлио:
1649 „Липа Јеле, сестро Смиљанића!
1650 Брат је тебе дао за другога.
1651 Ево твоји дошли и сватови.
1652 По конаку пали по Котару,
1653 Ти не мореш запасти Халила.
1654 Кад би, Јеле, моја воља била,
1655 Ја би с тобом женио Халила,
1656 Била би ми дража од очију.“
1657 Кад му Јеле ричи разумила,
1658 Она Муји тихо говорила:
1659 „Мој дјевере, са Кладуше Мујо!
1660 Ја Халилу волим бити љуба,
1661 У Халила на главњах сидити,
1662 Нег у Таде на свили лежати.
1663 Мој дјевере, Хрњетина Мујо,
1664 Би л’ ми дао на конак Халила
1665 И Омера, брата нејакога,
1666 Да их водим у ћошак у кулу,
1667 Мој дјевере, у своју одају?“
1668 Мучно с’ Муји с браћом раставити.
1669 Три пут му се Јеле замолила,
1670 Па говори Хрњетини Муји:
1671 „Мој дјевере, Хрњетина Мујо!
1672 Ако Бог да и срећа од Бога,
1673 Ноћас ћемо Котар оставити,
1674 А бижати у вашу Крајину.“
1675 Баш то Муји драго не бијаше,
1676 Ал му друга бити не могаше,
1677 Даде Јели свог брата Халила
1678 И Омера, брата нејакога:
1679 „Хајде Јеле, сестро Смиљанића,
1680 Води браћу у кулу камену,
1681 Немој, Јеле, за шалу држати!
1682 А Халилу, мој брате рођени!
1683 У тебе је, брате, луда глава,
1684 На злу смо се мисту потрефили,
1685 Да ми, брате, дана дочекамо,
1686 Могли бисмо главе погубити
1687 И тешкога сужањства допасти.“
1688 „ „Мујо брате, не брини се с тиме.
1689 Ја се, брате, забављати не ћу.“ “
1690 Окренуше из виноград-башче,
1691 Напред Јеле иде Смиљанића,
1692 А за Јелом дви младе Хрњице,
1693 Уведе их на авлијнска врата,
1694 Поведе их кули уз мостове,
1695 Јеле дође до своје одаје,
1696 Од одаје врата отворила,
1697 Уведе их у своју одају,
1698 На мехка их шиљта посадила,
1699 Не од вуне, већ од перушина.
1700 Кад сидоше они на шиљтетих,
1701 Упадоше до малих пушака.
1702 Липа Јеле никад мира нејма,
1703 Пред њих Јеле столицу метнула,
1704 По столици цакле пометала,
1705 По столици мезу поставила,
1706 Па сидоше хладно пити вино.
1707 Онда Јеле дође до Халила,
1708 Сиде њему на ливо колино,
1709 Преко њега руку пребацила,
1710 А ливом му чашу доналива.
1711 Милујући и жуберкајући
1712 Подруг сахат по акшаму прође.
1713 Тад Халилу Јеле говорила:
1714 „О Халилу, по свиту гледање!
1715 Би л’ ми вјеру дао од себека,
1716 Па да теби Бог и срића даде,
1717 Да ме сведеш на вашу Крајину,
1718 Да ме не би другом поклонио,
1719 Да би мене за љубу узео?“
1720 Халил с’ куне дином и кураном:
1721 „Душо Јеле, дража од очију!
1722 Да сам те ћио другом поклонити,
1723 Не би Халил дошо на Котаре.
1724 Нег ако ми мислиш бити љуба,
1725 Овој ноћи није до расипа.“
1726 Да видимо Хрњетине Мује!
1727 Ту му с’ браћа чудо забавила,
1728 Мујо никад жива мира нејма,
1729 Усто Мујо, па по башчи хода,
1730 А погледа уз кулу камену,
1731 Гдје се цакла и пенџери сјаје,
1732 Мујо мисли, што ће и како ће,
1733 Мисли Мујо, а куне Халила:
1734 „Мој Халилу, будаласта главо!
1735 Како си се, брате, забавио
1736 Милујући Јелу у одаји!“
1737 Мујо хуче, дугу пушку вуче,
1738 Па се сагну у грожђе у башчи,
1739 Па он нађе шкрљу од камена,
1740 Отишће је у џаму пенџера.
1741 Добро Мујо џаму погодио,
1742 Кроз џаму је шкрља пролетила
1743 Крај обрве малога Омера.
1744 Да је шкрља мало потфатила,
1745 Омеру би очи ископала,
1746 У оџак је шкрља ударила.
1747 Уз Халила боја ударила,
1748 Плесну липу Јелу по плећима:
1749 „Давор Јеле, драга душо моја!
1750 Ко ће сада пред Мују изићи,
1751 Ко ће с Мујом сада диванити?“
1752 Тада Јеле на ноге скочила,
1753 На се Јеле такум ударила,
1754 Око себе ћемер опасала,
1755 Ћемер стеже око била тила,
1756 У ћемеру мекахни цекини.
1757 Кад се Јеле такум учинила,
1758 Окренуше низ кулу камену.
1759 Кад сиђоше под кулу у башчу,
1760 Ал их чека Хрњетина Мујо.
1761 Тада Јеле Муји полетила:
1762 „Мој дјевере, Хрњетина Мујо!
1763 Јеси ли се, Мујо, расрдио?“
1764 Насмија се Хрњетина Мујо,
1765 А с Халилом да говори не ће,
1766 Вен он узе торбу пртилицу,
1767 Из ње вади мушко одијело:
1768 „Липа Јеле, сестро Смиљанића!
1769 Мучно ј’, Јеле, уз Котаре поћи.
1770 Ја ћу тебе тевдил учинити,
1771 Мрка буча и шкрљак од злата.“
1772 Кад је Јелу тевдил учинио,
1773 Запртише торбе пртилице,
1774 А за торбе сиње кабанице,
1775 Дуге пушке у руке узеше,
1776 И виноград-башчу оставише,
1777 Уз Котаре они побигоше.
1778 Кад Котара. пола прегазили,
1779 Заврже се журба на Котарих
1780 А код куле Смиљанић-Илије,
1781 Јер на кули пукоше топови,
1782 Стркују се млади Котарани
1783 Низ Котаре кули Смиљанића.
1784 Кога Мујо срите на Котарих,
1785 Питају га власи Котарани:
1786 „О Пауче, вридан харамбаша!
1787 Какав с’ оно силан огањ слама
1788 Код камене куле Смиљанића?“
1789 Мујо лаже, бижи уз Котаре,
1790 Котараном Мујо прокажује:
1791 „Котарани, сиви соколови!
1792 Ја на ону ларму гледајући,
1793 Оно су Турци Котар населили,
1794 На бијелу кулу ударили,
1795 А на кулу Смиљанић-Илије:
1796 Хајте, браћо, кули Смиљанића!
1797 А ја одох дрвену чардаку,
1798 Не би л’ дрвен чардак ујагмио,
1799 Не би л’ Турком стазе затворио,
1800 Док ми чардак ујагмили нису;
1801 А Бог не до, да чардак ујагме,
1802 Бан би мене главом раставио.“
1803 Тако Мујо вара Котаране.
1804 Тавном ноћи биже уз Котаре.
1805 Док се небо зором потпасало
1806 И даница пером ошинула,
1807 Здраво они Котар пригазили,
1808 Уз пољане ритке окренули.
1809 Кад изишли а на врх пољана,
1810 По Котарих запиваше п’јетли,
1811 А по црквах куцнуше звоници,
1812 А на кули пукоше топови,
1813 Заврже се ларма по Котару,
1814 Мујо бижи уз ритке пољане.
1815 Док пољане они пригазили,
1816 За њима се навргла потира.
1817 Док за Мујом путе опсочила,
1818 Мујо стазе прике ујагмио,
1819 Мујо тежи дрвену чардаку.
1820 Док је Мујо чардак ујагмио,
1821 Потира је стигла до пољана;
1822 Ал залуду, кад јој фајде нејма,
1823 Јер у Мује има побратима.
1824 Док ујагми дрвену чардаку,
1825 На више је чудо нагазио:
1826 Његов побро Ковачевић Рамо,
1827 Диго Рамо тријест Кладушчана,
1828 Па изишо врху на планину,
1829 Да он чека побратима свога.
1830 У том му се Мујо помолио,
1831 Састаше се повише чардака,
1832 Запуцаше из малих пушака,
1833 На чардаку ватру наложише.
1834 Кад видише власи Котарани,
1835 Да се думан диже из чардака,
1836 А код њег се ситан огањ слама:
1837 Што за Мујом поћерника било,
1838 Што говоре власи Котарани,
1839 Да удари чета огњевита:
1840 „Ено дрвен чардак запалили!“
1841 Потира се натраг заузбила,
1842 Нико не сми у кланац унићи.
1843 А Хрњице чардак оставише,
1844 У Вучијак-гору ударише.
1845 Кад су хунку царску превалили,
1846 Вучјак пришли, а на Лику сишли,
1847 Онда рече Хрњетина Мујо:
1848 „Побратиме, Ковачевић-Рамо!
1849 Сад се не бој котарске потире,
1850 Сад пивајте, колико вам драго!“
1851 Када Рамо ричи разумио,
1852 Ту сватовску писму запиваше:
1853 Два пивају, а два отпивају,
1854 По четири огањ обарају.
1855 Тако они сишли на Крајину
1856 Билу двору Хрњетине Мује,
1857 На Кладуши завргли весеље,
1858 Пир чинили за недиљу дана,
1859 И Јелицу липу потурчили,
1860 И Халила Јелом оженили
1861 Свем Котару на љуту срамоту,
1862 А највећма Дуждевић-Тадији.
