Женидба Титор-барјактара

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Женидба Титор-барјактара

0001 Мала се је чета подигнула
0002 Окле се је и приђе дизала,
0003 А од Сења, града бијелога;
0004 Пред четом је Иво Сењанине,
0005 А за Ивом Титор-барјактаре,
0006 За Титором тридесет Сењана,
0007 Чета тамо планинама пође.
0008 Доклен тамо у планину до’ше.
0009 А бесједи Иво Сењанине:
0010 „Који ће се добар јунак наћи
0011 Да довати срчали дурбина,
0012 Да изиде јели у гранове
0013 И погледа брда и ливаде,
0014 Оће л’ каквог угледат’ шићара?“
0015 Ко слушаше, у земљи погледа,
0016 А ко чује, чут’ се не оћаше,
0017 Неко броји пуца на доламу.
0018 Ма не гледа Титор-барјактаре,
0019 Но ујака медју очи црне:
0020 „Ја ћу поћи, мој ујаче Иво!“
0021 Па довати срчали дурбина,
0022 Па се припе јели у гранове,
0023 Па погледа брда и ливаде,
0024 Па угледа чудо и знамење
0025 Под Олашом, градом бијелијем ─
0026 Угледао пред бијелом кулом,
0027 А пред кулом старца Брадараге,
0028 Угледао хоро ђевојака,
0029 Међу њима лијепу ђевојку,
0030 Исту шћерцу старца Брадараге;
0031 У руке јој од злата канџија,
0032 Па по гувну удара ђевојке.
0033 Па ми сиде низ јелу зелену,
0034 Сердар њима тако проговара:
0035 „О Сењани, моја браћо драга,
0036 Ево пођох пу[т] Олаша града,
0037 Е угледах лијепу ђевојку,
0038 Е да бих је како уграбио;
0039 Но, за Бога тридесет Сењана,
0040 Ако бисте чули џевердана,
0041 Џевердана Титор-барјактара,
0042 Притегните мене у помоћи!“
0043 Ријеч рече, коња приватио,
0044 Па одлеће гором и планином.
0045 А кад дође под Олашом градом,
0046 Пред бијелом кулом Брадараге,
0047 Ђевојкама божју помоћ зваше:
0048 „Божја помоћ, лијепе ђевојке!“
0049 Па му цуре божју примоваху:
0050 „Бог ми с тобом, незнана делијо!“
0051 Пак је бојно копље побусао,
0052 При копљу је коња привезао,
0053 Па уљезе у бијело гувно,
0054 Па погледа оком по ђевојке:
0055 Докле око до ђевојке дође,
0056 Деснијем јој оком намигнуо,
0057 А лијевим насмијао брком.
0058 Па поигра у бијело гувно,
0059 Поиграше тамо и овамо;
0060 Но кад су се били наиграли,
0061 Приступили један пут другога,
0062 Пак је руком за руку стиснуо,
0063 А ногом јој на ногу стануо,
0064 На руке јој бурме поломио,
0065 А на ноге погази папуче,
0066 Но говори лијепа ђевојка:
0067 „К себе руке, незнана делијо,
0068 К себе руке, змија те удрила;
0069 Кад би знао чија сам ђевојка,
0070 Ни оком ме не би погледао,
0071 А камоли руком доватио ─
0072 Ја сам шћерца старца Брадараге,
0073 А сестрица Муја и Алије,
0074 Вјереница од Олаша Муја!“
0075 Али јој се барјактар мољаше,
0076 Пак заједно опет поиграше;
0077 Уфати је опет за ручицу.
0078 Она њем опет проговара:
0079 „Лакше играј, незнана делијо,
0080 Немој лудо изгубити главу!“
0081 Ал’ се момче игром запотило,
0082 Пак распучи токе позлаћене,
0083 Те указа прси од јунака,
0084 Синуше му ка’ на гору сунце.
0085 Ал’ то виђе лијепа ђевојка,
0086 Па му млада оком намигнула,
0087 Па играју у бијело гувно.
0088 Ал’ бесједи лијиепа ђевојка:
0089 „О, Богу ти, незнана делијо,
0090 Каквога си рода ал’ племена?
0091 Диван ли си, три те били јада,
0092 Ја бих с тобом вијек вјековала
0093 Без икаква пића и јестива!“
0094 А неколи, побре, да ти кажем!
0095 Нокад виђе Титор-барјактаре,
0096 Па довати зелена дорина,
0097 Па се дору бача на рамена,
0098 Заигра га друмом зеленијем,
0099 Отпаде му са главе челенка.
0100 Ал’ бесједи Титор-барјактаре:
0101 „Богу вама, тридест ђевојака,
0102 Дајте мене са земље челенке!“
0103 Кад то чула лијепа ђевојка,
0104 Бјеше млада рода господскога,
0105 Додаде му са земље челенку.
0106 Но да видиш Титор-барјактара,
0107 Не довата злаћену челенку,
0108 Но ђевојку за бијеле руке,
0109 Исту шћерцу старца Брадараге,
0110 Пак је баци за се на кулаша,
0111 Три пута је опасао пасом
0112 И четвртом од сабље каишом,
0113 Пак побјеже друмом зеленијем.
0114 Кад то виђе стари Брадарага,
0115 Виком виче, а покличе Турке.
0116 Фала Богу да је великоме,
0117 Чуда ли је адет у Турака ─
0118 Седлани им коњи у подруме,
0119 Пак се скочи на коња бијесна,
0120 За Титором у поћеру пође,
0121 Лако иде, пристиже га брзо.
0122 А кад виђе Титор барјактаре,
0123 Одиста га изгубити ћаше,
0124 Но му не да лијепа ђевојка:
0125 „Не, за Бога српски барјактаре,
0126 Не погуби старца, баба мога!“
0127 Пак се старац натрагове врати
0128 И уљезе у Олашу граду,
0129 Опет кличе Турке витезове:
0130 „Авај, Турци, ниђе вас не били,
0131 Што чините, кога ли чекате ─
0132 Ево дође каурска делија,
0133 Одведе ми шћерцу најмилију!“
0134 То зачуо Мујо и Алија
0135 И зачуо од Олаша Мујо.
0136 А кад виђе гојени Алија,
0137 Дорину се тиште у рамена,
0138 Шиба коња троструком канџијом,
0139 Те достиже Титор-барјактара,
0140 Овако му ријеч проговара:
0141 „Стани, курво, Титор-барјактаре,
0142 Моју сестру мислиш однијети!“
0143 А кад виђе Титор-барјактаре,
0144 Пак извади једну пушку малу,
0145 Криво гађе, ма право погађе,
0146 Погоди га у свилен-појасу,
0147 Посред паса, ђе му не да гласа ─
0148 Паде Туре на трави зеленој,
0149 Ни земља га жива не дочека.
0150 Титор мјаше да је побјегао,
0151 Али игра Грличић Мустафа
0152 На зелена коња као трава;
0153 Када је Турчин пристигао,
0154 Барјактару ријеч проговара:
0155 „Стани, курво, Титор-барјактаре,
0156 Да си јучер бјежати зачео,
0157 Данас бих те јунак пристигнуо!“
0158 Пак извади другу пушку малу,
0159 Криво гађе, погоди Турчина,
0160 Погоди га у срце јуначко ─
0161 Паде Туре окле с’ дигнут’ неће.
0162 Мисли Титор да је одбјегнуо,
0163 Али игра од Олаша Мујо
0164 На претилу суру бедевију,
0165 Овако је њему бесједио:
0166 „Стани, курво, Титор-барјактаре,
0167 Чију л’ мислиш водит’ вјереницу?
0168 Ласно ти је с ђецом бој чинити,
0169 Ема није са Олаша Мујом,
0170 Е је Мујо многе осушио,
0171 И тебе ћу данас усмртити!“
0172 Ма не рече Туре „Ако Бог да“,
0173 Па му никад ни помоћи неће!
0174 Но кад виђе Титор барјактаре
0175 Да је оно од Олаша Мујо,
0176 Не бјеше му мило николико,
0177 Но му мило за невољу било,
0178 Па довати бистра џевердана,
0179 Џевердану живи огањ дава
0180 И Погоди од Олаша Муја
0181 На прси му прозор учинио,
0182 А на плећи свиту оштетио;
0183 Јошт му више чудо оградио ─
0184 Оштети му суру бедевију
0185 Од крај репа до врх кукотреса
0186 Да не ваља седлу ни самару.
0187 Титор мјаше да је побјегнуо,
0188 Али игра стари Брадарага
0189 На бијесна коња као вила,
0190 А за њиме пет стотин’ Турака,
0191 Околише Титор-барјактара.
0192 Кад се Титор на невољу нађе
0193 И кад виђе да је погинуо,
0194 Он опали свога џевердана,
0195 Те глас даде чети од Удбиње.
0196 Одиста га ту погубит’ ћаху.
0197 Ал’ Титору Бог и срећа дала,
0198 Јере чуше котарски сердари,
0199 Пак је Титор сердару викнуо:
0200 „О сердари, за Бога једнога,
0201 Али данас али већ икада!“
0202 Кад то чуше тридесет сердара,
0203 Пламените сабље повадише
0204 И у Турке јуриш учинише.
0205 Ал’ да ти се нагледати, побре,
0206 Како српске сабље сијеваху,
0207 А турачке главе зијеваху.
0208 Ниједнога жива не пуштише,
0209 До курвића старца Брадараге,
0210 Он утече старац уз планину;
0211 Ни он, курва, утећи не ћаше,
0212 Но имаше коња големога,
0213 Таквога га под Турчином нема.
0214 У то дође Иво Сењанине
0215 Су тридесет својије Сењана
0216 И овако ријеч бесједио:
0217 „Ајме мене, Титор-барјактаре,
0218 Јеси ли ми, брате, обранио?“
0219 Одговара Титор барјактаре:
0220 „Нијесам ти, Иво, погинуо,
0221 Него сам се данас породио,
0222 Све у здравље котарски сердара!“
0223 Отлен ми се здраво подигоше,
0224 Здраво по’ше Сењу бијеломе;
0225 И поведе Туркињу ђевојку,
0226 Покрсти је, те је вјенча за се,
0227 А сердари по’ше у Котаре.



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности. Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа, Београд, 1974.