Женидба Супликара па оца му Романа

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Женидба Супликара па оца му Романа

(Кате Мурат)

Сан засњела љуби Романова,
сан засњела, у санку виђела,
да је иж ње двора бијелога
голубово јато отправила
а пред њима сивога сокола, 5
сви да су се на двор повратили,
ма да није соко тица сива,
нег' да ј' ост'о у гори зеленој.
Тога санка никому не каже
нег' Роману, свому господару, 10
господару свому говорила:
»О Романе, драги господаре!
У ноћас сам мало санка спала,
мало спала, чудан ми се снио:
да сам б'јело из нашега двора 15
голубово јато отправила
а пред њима сивога сокола,
сви да су се у двор повратили,
ма да није соко тица сива:
То 'е Супликар, драго д'јете наше, 20
Супликара не води у свате
да нам д'јете не би погинуо.«
Роман својој говори љубовци:
»Што си луда, драга љуби моја!
У сан, љуби, вјероват’ не ваља: 25
сан је клапа, а Бог је истина.«
Па се Роман на ноге скочио
и он стане купити сватове
и он води сина Супликара;
отолен се свати отправили. 30
Кад су дошли горе у зелене,
Супликара забољела глава,
Супликар је бабу говорио:
»О Романе, бабо, добро моје!
Тешко ме је глава забољела, 35
умр’јећу ти, бабо, добро моје,
од болести русе главе моје;
мене спусти са коња на траве
да ми се је с душом разд'јелити.« 
Роман свому сину говорио: 40
»Супликаре, драго д’јете моје!
На ти, синко, везене махраме,
вежи твоје у махраме главе
једа би ти боље глави било
док дођемо твоје у пунице, 45
у пунице, мајке девојчине:
пуница је твоја видајница,
она ће ти извидати главе.«
Кад Супликар свога бабу чује,
он ми узме везене махраме, 50
веже своје у мехраме главе,
ончас му је боље глави било.
Кад су дошли на двор у девојке,
Супликара и не боли глава;
худа га је срећа научила: 55
он пуници не говори ништа.
А кадар је по обједу било,
шетала се девојчина мајка,
све је свате даровала редом,
сваком свату што је за којега, 60
барјактару на барјак јабуку
а деверу на коња невјесту.
Отолц се свати отправили.
Кад су дошли гору у зелену,
Супликара забољела глава, 65
он је бабу свому говорио:
»О Романе, бабо, добро моје!
Тешко ме је забољела глава,
умр’јет ћу ти, нећу ти пребољет'.
Спушти мене са коња на траве 70
да ми се је с душом разд'јелити.« 
Роман свому сину говорио:
»Супликаре, драго д’јете моје!
Узми, синко, везене махраме,
вежи твоје у махраме главе 75
да би теби боље глави било.
Док дођемо Будиму б'јелому,
зазваћу ти бабо медикаре,
хоће теби извидати главе.«
Кад то чуо д’јете Супликаре, 80
веже своје у махраме главе,
Супликара горе боли глава,
он је бабу своме говорио:
»О Романе, бабо, добро моје!
Спусти мене са коња на траве 85
да ми се је с душом разд'јелити.«
Кад је Роман свога чуо сина,
он га спушти са коња на траву,
сједа јадан на студену ст'јену,
вас у б’јелу лишцу побл'једио, 90
упро очи у својега сина,
невоља му говорит' не дала.
Да ко види кићене невјесте!
Она гори иде по зеленој,
она бере вида свакојега, 95
Супликару облагала главе,
ма то њему ништа боље није,
него њега горе боли глава;
ђевојци је л'јепој говорио:
»Драга моја, не мучи се, душо! 100
Од ове ти пребољет’ не могу.«
Па је свому бабу говорио:
»О Романе, бабо, добро моје!
Умр’јет ћу ти, нећу ти пребољет'.
Кад преминем, укопај ме л'јепо: 105
наметни ме од горе шеваром,
да м’ не једу од горе звјериња,
привежи ми добра коња мога,
ти га вежи јеле за високе
нека добро жали господара. 110
Ма те молим, бабо, добро моје,
ти не враћај вјеренице моје,
не враћај је на двор своје мајке,
нег’ је води б’јелу двору моме;
а ја имам жутијех цекина, 115
да их жут’јех зобље до живота,
још их не би млада позобала.
Кад будете на поглед од двора,
виђеће вас јадна моја мајка,
виђет’ хоће, бабо, добро моје, 120
да јој нема сина Супликара;
супро’ вама ишетати хоће,
р’јече теби мила моја мајка:
'О Романц, драги господаре!
Де 'е Супликар, драго д’јете моје? 125
Оли ми је јадној погинуо?'
Р'јет јој немој да сам погинуо,
нег' да су ми, бабо, добро моје,
останули кључи од ризнице
у пунице б'јелој у камари, 130
у камари на меку душеку;
ја да сам се из горе вратио
двор на б’јели моје у пунице
за узети кључе <xл ризнице,
од ризнице ђе ми стоји благо.« 135
Још би јунак био говорио,
ма се с грешном душом разд’јелио.
Кад је Роман сина сагледао,
цмили Роман, жали сина свога.
А кад се је био наплакао, 140
он је мало гребље ископао,
Супликара сина укопао,
наметне га од горе шеваром
да г' не једу од горе звјерења;
при јелу му коња привезао, 145
па с' отоле свати отправили.
Кад су дошли Будиму б'јелому,
кад су били б'јела преко града,
гледала их љуби Романова
са висока од двора прозора; 150
све сватове очим' пребројила,
не набраја сина Супликара.
Сузе проли лице низ румено,
па потрча кули низ скалине.
Супроћ сватим’ млада ишетала, 155
господару свому говорила:
»О Романе, драги господаре!
Ђе 'е Супликар, драго д’јете моје?
Оли ми је јадној погинуо?«
Роман својој љуби лаговао: 160
»Ти не цмили, драга љуби моја,
Супликар нам није погинуо:
остали му кључи од ризнице
у пунице меку на душеку;
вратио се горе из зелене 165
за узети кључе од ризнице,
од ризнице де му стоји благо.«
Кад то чула љуби Романова,
она млада и не хаје за то,
него горе иде у зелене, 170
иде искат’ сина Супликара
и завија како кукавица;
говори јој кићена невјеста:
»О госпођо мила моја мајко
нерођена, колик’ и рођена. 175
А што ћу ти јадна лаговати,
него ћу ти казат' по истини.
Супиикар је нама преминуо
у планини гори у зелцној;
ми смо ти га укопали л'јепо 180
а у горе јеле под зелене.«
Кад то чула љуби Романова,
ничице је црној земљи пала,
сви је свати редом одизали,
н'једному се одићи не могла, 185
у њоме је живо срце пукло.
Кад љубовце Роман сагледао,
љубовце је л'јепо укопао;
Роман своје жалује љубовце,
жалује је три бијела дана; 190
кад четврти данак освануо,
он ми се је Роман оженио
за његове кићене невјесте;
нева му је породила сина,
л'јепо му је име износила, 195
име л'јепо млади Супликаре.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Narodne pjesme iz Luke na Šipanu, zapisao Andro Murat, Matica Hrvatska, Zagreb 1996, Hrvatske narodne pjesme, rukopisna baština, knjiga 1, str. 289-293