Женидба Стојана Јанковића (Бован)

Извор: Викизворник


Женидба Стојана Јанковића

Скупило се тридес’ Котарана,
пију вино, а пију ракије,
но ји’ служи сердаре Стојане,
десном руком, позлаћеном купом!
Но га гледа тридес’ Котарана: 5
„О Стојане, српски господаре,
што се нећеш млади оженити,
сва се дружба твоја оженила,
а и пород јесте породила,
стасаше им ћерке за удадбу, 10
а још деца стигла за женидбу,
ти се млади некће оженити!
Ево јесмо тридес’ Котарана,
сваки има цуру у кавезу,
неко ћерку, неко сестру милу, 15
неко има милу братаницу,
бирај, Столе, коју тебе драго!“
Кад то зачу сердаре Стојане,
а још њима ти’о говорио:
„Фала вама на вашем дивану, 20
фала вама на вашој беседи,
на цуре ви не турам беану,
нити вам ја наодим ману!
Но сам ти се тврдо заклињао,
да се нећу с’ другом оженити, 25
на далеко, Лике крвавога,
но са ћерком Бегу алај-бегу!“
Кад то зачу тридес’ Котарана:
„О Стојане, српски господаре,
није лако отис у Удбину, 30
до Удбине шесет караула,
свака има по тридес’ пандура!
Да си вила те да имаш крила,
до Удбине улећи не можеш,
а нек’мо ли главу изнијети, 35
а на себе цуру лонијети!“
Но Стојану зазор до’одило,
те поскочи на ноге лагане,
а се маши шареној одаје,
примаче се златели сепета, 40
а извади све од злата руво,
навуче ми од злата кошуљу,
а обуче од чоје чакшире,
на њима су од злата ширити,
међу њима змије саплетене, 45
код кољена главе састављене,
змије залу ка’ да бију живе!
А припаса свилена појаоа,
у појасу ђегрљи силафа,
у силафу девет самокреса, 50
покрај њима крива јатагана,
у рамену бистра цевердана!
И обуче токе од три оке,
сјаје токе ка’ да сунце грије!
А на главу самур и челенка. 55
Алакнуо, Бога поменуо:
„Сбогом, каже, тридес’ Котарана!"
Оде Стојан горе уз планину,
кад је био на Стару лазину,
за два сата добра искочио 60
и ми нађе студена кладенца
и та вода јесте ми ајдучка,
У лето је ту пуно ајдука,
а зими је туна пуно вука!
Приђе Стојан те ми се умио 65
и ладне се воде напоио,
једнак га је санак уватио,
леже санак под јелу зелену,
баш под јелу у траву зелену,
те борави сана јуначкога. 70
Није много затим таирило,
ето стиже једно Туре младо
по имену Боичић Алија,
он да пије и да се омије,
и да узме турскога авдеса! 75
Кад ми виде силну јуначину,
грозница га силна уватила,
па побегло горе уз планину,
код дружине турске долазило,
приђе Бего те га уватио: 80
„О мој брате, Бојичић Алија,
јеси л болан, оћеш ли умрети?
Имаш века, да ти тражим лека?“
„О мој брате, Бего алај-бего!
Донеси ми тролетнога вина, 85
да ја пијем, душу да поврнем,
па ћу тебе нешто казивати!
Ја отидо на Стару лазину,
на онога Ајдучка кладенца,
да с’ напијем и да се омијем, 90
да узимјем турскога авдеса,
кад ту беше једна јуначина,
и, какви је, да га бог убије!
На њега су од чоје чакшире,
на чакшире од злата ширите, 95
међу њима змије саплетене,
змије цалу, не би л с’ уплашио!
На њега је од злата кошуља,
и припасо свилена појаса,
у појасу ђегрли силафе, 100
у силафе девет самокреса,
покрај њима остра јатагана,
о рамену бистра џевердана;
на њега су токе од три оке,
сјаје токе ка да сунце грије! 105
А на глави капа и челенка;
па легао под јелу зелену
те борави сана јуначкога!
Кад одише јуначина душом,
одмећеше гране под небеса, 110
кад повија јунак душу к себе
савијаше то јелово грање,
те ми бије по зелене траве!
И то му се не бих уплашио,
у зуби му галче јагње спије!“ 115
Кад то зачу Бего алај-бего:
„О чусте ме тридесет Турака,
сваке слике е добре прилике
да то јесте сердаре Стојане,
што се Стојан по Котара фали 120
да ће доћи у Удбине равне
и да ће ми ћерку заграбити!
А што ћемо саде, како ћемо?
Да идемо да га опколимо,
опколимо, крмка погубимо!" 125
Сложни Турци па се послушали,
опколише г' са четири стране,
уватише сердара Стојана!
Спава Стојан, ни абера нема.
Савезаше ноге до колени, 130
савезаше руке до рамени,
па га бију чизмом и камџијом.
Дзипи Стојан, ка да се помами,
искида ми свилене гајтане,
баш могаше јунак утекнути, 135
но не кћеше себе осрамотит',
да м’ остане свијетло оружје,
но га Турци тада потераше,
потераше Ликом каменитом,
кад су били близу при Удбини, 140
шта беседи Бего алај-бего:
„О мој брате, Бојичић Алија,
ти отиди мало понапреду,
изведи се куле на бедему,
и довати до три топа редом, 145
два крњаша и једног брњаша,
абер давај на четири стране,
нека чују паше и мишири,
нека чују лале и везири,
нека чују каде и кадије, 150
нека чују оџе и мифтије,
нек зачује царе у Стамбола
што смо данас шићар задобили,
уватили манита Стојана,
по манита нема у свијету!" 155
Када бише Лика приодили,
но ми виче Бего алај-бего:
„Те ну скинте м’ ашу са кулаша
да ја крмка покријем по глави,
оте ни га буле угледати, 160
нама те ни Влашче испуштити!"
Дружба му се на то насмијала:
„У шта ће се буле угледати,
кад је, море, Влашче завезано!"
Угледаше г' буле из одаја, 165
преломрппе џаме на пенџере,
и кроз пенџер главе протурају:
„Благо мајке што те је родила,
благо љубе што те је љубила!“
Изведоше г' највишега пода, 170
свлачише му прекрасно одело,
бацише га у зиндану тамну,
а отоше доле у кафану
муабета те ми отворише,
муабета, турска изјарета. 175
Оде Фата на тамну апсану:
„О Стојане, Бог ми те убио,
која те је беда донијела?“
„Ја сам јунак јоште неожењен,
ја сам Богу јемин учинио 180
да се оћу с тобом оженити!“
„Ћути Столе, немо ме варати,
ти ако ћеш мене и узети,
ти ћеш мене другом поклонити,
даћеш мене твоме измећару 185
да му будем лака измећарка!“
„Нећу Фато, Бога ми једнога!
но те оћу за себе узети!“
Онда му је врата отворила,
па на поду с њим искочила, 190
све одело њему донијела.
Алакнуше, Бога поменуше!
Кад су били горе у планину,
падоше ми на Ајдучку воду;
ту с' омио и воде напио, 195
одма га је санак доватио,
леже санак под јелу зелену!
Није много време потрајало,
за њим језде тридесет Турака.
Спава Стојан, ни абера нема! 200
Угледа их Фатима девојка;
да га буди, будити не смела,
па пролива сузе низ образе,
док су сузе њега покапале.
Ђипи Стојан, ко да се помами: 205
„Бог т’ убио, лијепа девојко,
брго ли си пишман ти панула!“
„Несам, каже, Бога ми једнога,
но ето језде Турци Ликовци,
сад те тебе Турци погубити, 210
и мене те много намучити!”
Онда Стојан сусрете ми Турке:
погубио тридесет Турака!
А удрили по траг капетани:
„О Стојане, камо твоја фала?“ 215
„Моја фала, под четине спава!"
Укара га Сењанин Иване:
„Ласно ти је Турце погубити,
но камо ти Фатима девојка?"
„Ајд’ ти гледај у јелово грање!“ 220
Кад то виде Сењанине Ива,
силно се је Иво уабио,
левом се је руком прекрстио:
„Лепи Боже, што си урадио,
да је лепше у свом свету није! 225
Сву је гору мрежом замрежила!“
Па извади бурме позлаћене
те дарива Фатиму девојку.
Искочише на ширу ледину,
пију вино, а пију ракију, 230
и ка Сењу здраво одјездише.



Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Татомир П. Вукановић: Српске народне епске песме, Народни музеј у Врању, Врање, 1972., стр. 191-196.
  • Народна књижевност Срба на Косову - Јуначке песме, приредио др. Владимир Бован, Јединство, Приштина, 1980, стр.: 256-262.
  • Владимир Бован: Антологија српске народне епике Косова и Метохије, Јединство, Приштина, 1974., стр. 296-303.