Женидба Соко Ризван аге
Од како је свијет постануо,
Није љепши цвијет процвјетао,
Нег' је сада Ханифа дјевојка,
Л'јепа сека дилбер-Мехагина,
Мехагина и Османагина. 5
Ја каква је, весела јој мајка:
Црна ока, а чела широка,
А узвитих на елиф обрва;
Два образа, два ђула румена,
Двије очи — црне трњинице, 10
Трепавице — крила ластавице,
Витка стаса, а умилна гласа,
Уста су јој кутија шећера,
Ситни зуби дизије бисера,
Двије дојке — два голуба б'јела. 15
Њу ми просе седмери сватови:
Једно свати старца Емин аге,
Друго свати Али-капетана,
Са Гласинца два Терзибашића.
Пето свати Бошњак Мехмед-аге, 20
Шесто свати Диздар Мустаф-аге,
Седмо свати соко Ризван аге.
Хану моли Ханифина мајка:
»О, Ханифа, драга шћери моја!
Пођи, Хано, старцу Емин аги, 25
Гдје ћеш бити рахат и мијерна«.
Хана шути, ништа не говори.
Хану моле Ханифина браћа:
»О, Ханифа, драга секо наша!
Пођи, Хано, Али-капетану, 30
Гдје ћеш бити робљу госпођица«.
Хана шути, ништа не говори.
Хану моле по двору невјесте:
»О, Ханифо, заовице наша,
Пођи, Хано, ком Терзибашићу, 35
Гдјено ћеш се надерати, Хано,
Надерати дибе и кадифе
И кумаша боје свакојаке«.
Хана шути, ништа не говори.
Хану моле по двору робиње: 40
»О, Ханифо, госпојице наша:
Пођи, Хано, Диздар Мустаф-аги,
Често ће нам Диздар долазити
И нас младо робље даровати,
А ми ћемо себи куповати: 45
Дибе, злата, танка тилиприка«.
Хана шути, ништа не говори;
Ризван агу нико не спомиње:
Ханка хоће соко Ризван агу.
Дадоше је мила браћа њена, 50
Дадоше је Али-капетану,
Дадоше је и не питаше је,
Вјенчаше је и не казаше јој.
Кад то чуо соко Ризван ага,
Он од јада иде у мејхану. 55
Кад је дошо у пјану мејхану,
Све му аге на ноге скочише,
Десну руку на прса метнуше,
Само неће један серхатлија.
Њему вели до тридесет ага: 60
»А, бога ти, незнан серхатлијо!
Што ти не хтје на ноге скочити,
Десну руку на прса метнути?
Оно није међу нама шала,
Већ је оно свој Крајини глава, 65
Оно нам је соко Ризван ага.
Он не носи чохе ни алаџе,
Веће носи махуд и кадифу.
А не јаше коња свакојаких,
Веће јаше суре бедевије. 70
А не гледа пуно дјевојака,
Веће једну Ханифу дјевојку«.
Кад то чуо Али-икапетане,
Проговара Али-капетане:
»То ли вам је соко Ризван ага! 75
Таке су ми слуге око коња;
Браћа су ми Хану поклонила,
Ономаде у младу недјељу«.
Кад то чуо соко Ризван ага,
Сједио је љетњи дан до поднц. 80
Сваки ага своме двору иде,
Ризван ага свом од јада неће.
Кад је вакат икиндији био,
Он поскочи на ноге лагане,
Па он оде свом бијелу двору. 85
Кад је дош’о у бијеле дворе,
Ал’ му сека бјеше на авлији,
Из ибрика абдест узимаше.
Ризван ага секи говорио:
»Драга секо, Нефазил кадуно! 90
Припни печу, обуци фереџу,
Зави лице у танке тулбенте,
Право хајде Ханифину двору,
Па ти реци Ханифи дјевојци:
О, Ханифо, лијепа дјевојко! 95
Селам ти је братац Ризван ага,
Кол’ко си се, бона, њему клела,
Да га, јадна, преварити нећеш,
А сад си ми брата преварила.
Кам’ ти вјера? — убила те стр'јела! 100
У својој се срећи не смјерила.
Што с’ у мајке водице попила,
То с недрагим у сузам' излила!
Што с’ у мајке руха сакупила,
То се недрагим у јаду дерала«. 105
Кад то чула Нефазил-кадуна,
Припе печу, обуче фереџу,
Зави лице у танке тулбанте,
Она оде Ханифину двору.
Кад је дошла у бијеле дворе, 110
Ал Ханифа у авлији бјеше,
Из ибрика авдест узимаше,
Више сузам' нег’ водицом хладном.
Њојзи вели Нефазли-кадунна:
»Ја Ханифо, лијепа дјевојко, 115
Што си моме брату говорила,
Да га, јадна, преварити нећеш!
А сад си га, бона, преварила;
Кам’ ти вјера? — убила те стр'јела?
У својој се срећи не смирила. 120
Што с' у мајке водице попила,
То с недрагим у сузам' излила;
Што с' у мајке руха сакупила,
То с недрагим у јаду дерала«.
Проговара Ханифа дјевојка: 125
»Заовице, Нафазли-кадуно!
Није хоће, већ тешка нехоћа,
Није воља, већ тешка невоља,
Браћа су ме силом поклонила,
Ономаде у младу недјељу. 130
Ризван ага на мом срцу рана,
Нит' те могу привит, ни пребољет,
Ни на клету срцу одољети,
Умријећу, пребољет те нећу«.
Кад то чула Нефазли-кадуна, 135
Она оде свом бијелу двору,
Каже брату што је и како је.
Кад то чуо соко Ризван ага,
Он се скочи на ноге лагане,
Опрема се што год љепше рноре: 140
Он припаса девет ћемерова,
Насипа их грошим и дукатим,
Па узјаха суру бедевију,
Право оде Ханифину двору.
Кад је дошо у мермер авлију, 145
Ал робиња бјеше на авлији,
Она пере мерџанли кашике,
Па их меће у златне сахане.
Говори јој соко Ризван ага:
»А бора ти, танана робињо, 150
Јесу ли ти твоје аге дома?«
Говори му танана робиња:
»А, бора ми, незнан серхатлијо!
Нијесу ми моје аге дома,
Отишли су у лов у планину, 155
Неће доћи ни за хефту дана«.
Још је пита соко Ризван ага:
»Гдје је теби Ханифа дјевојка?«
Њему вели танана робиња;
»Ено ми је на високој кули, 160
У бешици свог братића љуља,
Љуљајући тихо припијева:
Ризван ага на мом срцу рана!
Нит' је могу привит, ни пребољет,
Ни на клету срцу одољети: 165
Умријећу, пребољет те нећу«.
Кад то чуо соко Ризван ага,
Узе Хану по свилену пасу,
Па је носи низ бијелу кулу.
Кад је сишо на мермер авлију, 170
А1 јој мати на авлији бјеше,
Из ибрика авдест узимаше,
Стар'ја нева сеџаду стераше,
А млађа јој махраму држаше.
Када вид'ле двије невјестице, 175
Ризван ага гдје Ханифу води,
Стар'ја нева путе затвараше,
А млађа јој врата отвараше.
Која нева путе затвараше,
Ону бије троструком иканџијом! 180
Која нева врата отвараше,
Ону сипа грошим' и дукатим'.
Сад узјаха суру бедевију,
За се баци лијепу Ханифу,
Па побјеже свом бијелу двору. 185
Глас до гласа, хабер до хабера,
Хабер дође Али-капетану,
А да му је одведена драга.
Поручује Али-капетане:
»Циганине, соко Ризван ага! 190
И ја ћу се теби осветити,
Велик’ ћу ти зијан учинити:
Б'јелу ћу ти кулу запалити
И у кули Ханифу дјевојку,
По селима кмете издизати«. 195
Кад то чуо соко Ризван ага,
Одговара Али-капетану:
»Циганине, Али-капетане,
Цигани се ватром освећују!
Ако ћеш ми кулу запалити, 200
Док сам ага, начинићу кулу.
Ако ћеш ми љубу запалити,
Док сам јунак, осветићу љубу.
Ако ћеш ми кмете издизати,
Сад ће доћи ново промаљеће, 205
Родиће ми трава свакојака,
Набавићу кмете и чифлуке«.
Кад то чуо Али-капетане,
Не смједе му ништа учинити.
