Женидба Сењанина Ива

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Запросио Сењанину Иво
На далеко љепоту ђевојку
У приморју покрај мора сињег
У некога дужда млетачкога,
Иван проси, и дужде је даје.
Докле Иво испроси ђевојку,
И пореза чеиг на ђевојку,
Три товара потрошио блага,
Кака блага све жута дуката.
Па се Иво Сењу повратио
Да покупи кићене сватове.
У путу га књига сустигнула
Од пунице и од зарочнице,
Да се љута натурила гуја,
Љута гуја од Бишћа Алија
Препросити љепоту ђевојку:
"Већ ако си јунак од мегдана,
"Ти сакупи од Сења Сењане,
"Па их води у Кунар-планину,
"Отми, Иво, љепоту ђевојку."
Кад Ивану така књига дође,
Би вољео да је погинуо.
Оде Иво Сењу бијеломе,
Све казује шта је и како је,
Па по Сењу покупи Сењане
Ђе гођ кога побољега знаде,
Мало много пет стотин’ јунака,
И пред њима Комнен-барјактаре.
Право иду у Кунар-планину,
Те чекају од Бишћа Алију.
Докле дану било око подне,
Стаде јека горе и планине
Од турскије силније сватова.
Ал’ бесједи Иван-капетану:
"О Гавране, мили побратиме,
"Дед се пењи јели у врове,
"Сад ће Турци у Дугу Пољану.
"Ти си често био у Удбину,
"Млоге знадеш и познајеш, побро,
"Уводићеш силу и сватове,
"Да видимо, мили побратиме,
"Смијемо ли њима ударити."
А да видиш Гавран-барјактара,
Он се пење уз јелу зелену,
Гледа јунак на Дугу Пољану.
Прва сила изби у Пољану,
Кад сагледа силу и ордију,
Одиста се јунак препануо,
Па ето га на земљицу црну,
Те казује Иван-капетану:
"О Иване, сењски капетане,
"Најпрви је од Бишћа Алија,
"За Алијом Танковић Османе,
"За Османом будалина Тале,
"А за Талом Ковачина Рамо,
"А за Рамом оџа на каћуну,
"А за оџом Дрнда на путаљу,
"За Дрндом је Рњавина Мујо,
"Мујо води ђога под ђевојком,
"Според њега гојени Алиле,
"И остали кићени сватови.
"О Иване, сењски капетану,
"Шта ћу теби лакрдију дуљит’,
"Што је силе у четири града,
"Све Алији пошло у сватове,
"Данас ће нас погазити Турци."
Кад то зачу Иван капетане,
Скочи Иво, узе џевердара,
Па окрете бјежат’ уз планину.
Сењанима Иво бесједио:
"Бјеж’те, браћо, од Сења Сењани,
"Ми оћемо лудо изгинути
"Око једне љепоте ђевојке."
Сви Сењани пушке доватише,
За Иваном пошли уз планину,
Ал’ не оће Комнен барјактару,
Но срдито бесједи Комнене:
"О Иване, једна страшивицо,
"Зашто пушта љепоту ђевојку,
"Осрамоти Сење и Котаре?
"А да чудна Сењу капетана!
"Ни си јунак, ни си од јунака,
"А нијеси ни за капетана.
"Бјеж’те, браћо, црн вам образ био!
"А тако ми мооје вјере тврде,
"Оћу засјест’ у друма широка,
"И убити данас најпрвога,
"Па утећи здраво и весело.
"Куд ће ваша покор и срамота?"
Па узима пушку џевердара,
А засједа на друма широка,
Па је јели одсјекао грану,
Поби грану усред друма пута.
А наслони пушку џевердара.
Кад то виђе Иван-капетане,
Капетана изједе срамота,
Натраг себе и дружину врати,
Па засједе и нареди друштво
Око друма с обадвије стране.
Док ето ти силе и сватова:
Напријед су аге и бегови,
Пред свима је од Бишћа Алија
На дорату коњу од мејдана,
За Алијом Танковић Османе,
За Османом будалина Тале,
За Талом је Ковачина Рамо,
А за Рамом оџа на каћуну,
А за оџом Дрнда на путаљу,
За Дрндом је Рњавина Мујо,
Мујо води ђога под ђевојком,
Поред Муја гојени Алиле,
За њим сила иде и сватови.
Кад се Турци примакоше близу,
Под Алијом дорат се помами,
Напријед му ни крочити неће.
Гурака га од Бишћа Алија:
"Дур, дорате, пуст ми остануо!
"Ил’ за мојом ил’ за твојом главом!"
Говори му Кариман ћехаја:
"Немој тако, од Бишћа Алија,
"Ја се бојим данас од Сењана."
Бесједи му Бишћанин Алија:
"А да Бог да и Мухамед светац!
"Да изиду од Сења Сењани,
"Да их ћерам на дорату моме,
"Каримане, уз Кунар-планину."
А Кариман бесједи Алији:
"Још ти не знаш Сењане јунаке,
"То нијесу од Сења Сењани,
"Него мрки од горице вуци."
А то Комнен и слуша и гледа,
Па зарати пушку џевердара,
И погоди од Бишћа Алију,
Кроз Алију Кариман-ћехају,
Кроз ћехају будалину Тала,
А кроз Тала оџу на каћуна,
А кроз оџу Дрнду на путаљу,
У Дрнди се куршум уставио.
Тад остале пушке запуцаше,
Нека бије, а нека рањава,
Тек ни једна не пуца залуду.
Кад Сењани пушке изметоше,
За голо се гвожђе уфатише,
У сватове јуриш учинише.
Мили Боже, на свему ти хвала!
Паде тама од неба до земље,
Ту брат брата познат’ не могаше,
А камо ли Турчин каурина.
Бога моли Иван капетане:
"Дај ми, Боже, вијар са планине,
"Те оћерај маглу по Кунари,
"Да ја виђу ко је задобио."
Бог му даде вјетар од облака,
Па му разби маглу по Кунари.
Виђе Иван ко је задобио:
Од Турака жива ока нема
Ни да каже каконо је било,
Леш до леша, Турчин до Турчина.
Нешто му се даде погледати
Низ Кунару високу планину,
Ал’ угледа Мујова ђогина,
На ђогату љепота ђевојка,
Бјежи ђогат у турску Удбину,
А гони га Комнен барјактару.
Виче Комнен Латинку ђевојку:
"Ој Бога ти, Латинка ђевојко,
"Ал’ не можеш уставит’ ђогата,
"Или ти је мило у Удбину?"
А ђевојка бесједи Комнену:
"Није мени мило у Удбину,
"Но не могу уставит’ ђогата."
Онда Комнен пушку напунио,
Па га пушком џевердаром гађа,
Прес’јече му четири колана,
Паде ђогат у зелену траву,
И притиште Латинку ђевојку.
Док дотрча Комнен барјактару,
Па извади љепоту ђевојку,
У та доба Иван капетану,
Па га десном загрлио руком:
"О Комнене, сењски барјактару,
"Ти освјетла образ Сењанима,
"Твоје име погинути неће
"Док је сунца и овије људи."
Па искупи од Сења Сењане.
Задобише руо и оружје,
А сувише љепоту ђевојку,
Па одоше Сењу бијеломе,
Певајући и пушке мећући.