5
Женидба Радул-Бега
(Из Сарајева)
Кад се жени беже Радул-беже,
На далеко испроси ђевојку,
Преко Босне и Херцеговине
Са сред Чева са сред Горе Црне
Од Србина и српског племена,
Од јунака Свилојевић Иве,
А Јелицу лијепу ђевојку;
Бег је проси, Иво му је даје.
Док је беже цуру испросио,
Своје много потрошио благо,
Цијел товар блага потрошио,
Док на цуру адет ударио,
И даде јој девет прстенова
И у њима девет каменова,
Сваки жарком одсјаује сунцу.
На прстену свадбу уговара:
„Ова свадба до мало земана,
„Док ја двору бијеломе сиђем
„И покупим пет стотин' сватова;
„Готови ми до три ста конака
„За мојијех пет стотин' сватова.
„А мој тасте, Свилојевић Иво!
„Јеси л' рази пет стотин сватова?“
„Рази сам ти, да мој зете мио;
„Већ само ћу тебе замолити,
„Не води ми јабане ђевера,
„Веће брата јали братучеда,
„Јабана ће образ опалити.“
А вели му беже Радул-беже:
„И да велиш, довести их не ћу,
„Јер ја имам два брата рођена:
„А Мирчету и Николу свога,
„Оба ћу их у сватове спремит"
„И ђогата коња по ђевојку,
„По избору спремити сватове,
„Мила кума од Сријема Јања,
„А прикумка од Сријема Вука,
„Два првјенца два Јакшића млада,
„Барјактара Рељу од Пазара,
„Старог свата Југ-Богдана старог,
„А чауша Обилић Милоша,
„А војводу Љутицу Богдана,
„А остале како које могнем.“
Кад то рече на ноге скочио,
Хабер паде слугам' у конаке,
Те му слуге коња изведоше,
Приведоше бињеку камену.
Таман беже на авлију сиђе,
Док ево ти коло ђевојака,
У авлији коло ухватише,
Припјеваше зета и ђевојку.
А кад беже до путаља дође,
Он се хваћа рукам у џепове,
Па им баца ситне маџарлије,
Позлати им коло и авлију,
Па се сједе на путаља свога,
Испрати га пунац и пуница:
„Пођи с Богом да наш зете мио!“
Оде беже пољем пјевајући.
Куд год иде своме двору сиђе,
Оба њега брата дочекаше.
У лице се с њиме пољубише,
Питаше се за мир и за здравље,
Док ево ти мајке Радулове:
„Добро дош'о, Радул-беже сине!
„Јеси ли се, сине, уморио?
„Јеси л', сине, злато испросио,
„Себи злато мени замјеника,
„Који ће ме вјерно послужити,
„Дочекати наше пријатеље?“
„Јесам, мати, здраво и весело,
„Нијесам се уморио, мајко,
„Већ сам теби цуру испросио,
„Себи злато, теби замјеника,
„Хоће тебе вјерно послужити,
„Дочекати твоје пријатеље.“
Узеше се по бијеле руке
И одоше уз високу кулу,
Млађа браћа соФру поставише.
Сједе беже за пуну синију,
Мирчета му хладно вино служи,
А Никола сједе уз кољено.
Братац њима по истини каже,
Да не води јабане ђевера,
То му браћи врло мило било,
Своме брату руку пољубише:
„Хвала теби, наш брате рођени!
„Сретно теби, и честито било.“
Кад се беже мало одморио,
Стаде беже ситне књиге писат'
По јунацим и по војводама,
Да му иђу у киту сватове,
Све онаке свате покупио,
Како но је пунцу говорио.
Кад се сила сва код двора збила,
Свијем беже јафте износио,
Разредио свате на конаке,
Ђе тројицу, ђе и четворицу,
Нека им је љепше на конаку,
Сваком доста пива и једива,
А коњима траве ђетелине.
Ту придржа киту и сватове,
Док одмори коње и јунаке,
Неђељицу саставио дана;
Неђељица кад се навршила,
Чауш викну дабулана рикну:
„Азурала, кита и сватови!
„Сватови смо, за стајање нисмо.“
Сватови се одмах опремили,
Витезове коње појахали,
Поврвјеше први барјактари,
Развише се крсташи барјаци,
Ударише свирке различите,
Запјеваше пјесме племените.
Војводе се накитиле вина,
Шестопeрцe у небо бацају,
На голе их прси дочекују.
Отолен се свати подигоше,
Мили Боже, чуда великога!
Да је коме стати, погледати
Те лијепе ките и сватова:
Млади момци а добри коњици,
Зелено се поље замаглило,
Пала тама од неба до тала,
Није тама та од Бога дата,
Већ од паре коњске и јуначке.
И сватови пољем пријездише,
Те одоше брдом и планином.
Куд год ишли Црној Гори сишли,
Право здраво у Свилојевиће,
Танкој кули Свилојевић Иве.
Добро Иво дочека сватове,
Све сватове на тврде ахаре,
А првјенце на високу кулу,
Сваком доста пива и једива,
А ђевери к лијепој ђевојци,
Добро снаха дочека ђевере,
Изула их и ноге опрала,
У меко их шиљте посадила,
Донесе им у шиши ракије,
Замеђене па зашећерене,
Мезета им снаха донијела,
Слатке урме од града Мисиpa.
Док се ђеца мало одморише
И јуначки живот повратише
Иза тога изиђе вечера;
Вечераше два ђевера млада.
Кад господску вечер вечераше,
Снаха њима на руке полила,
Бојали им припали чибука
И шећерли кафу изнијела.
И ту вакат од ложнице био,
А ђевојка на ноге скочила,
Па им стере душек по душеку
И златали јастук по јастуку
А кумашли јорган по јоргану,
Па скинула обадва ђевера,
Све им свлачи до кошуље танке,
Па легоше два ђевера млада,
А међу ње снаха милосница,
Преко њихе претурила руке.
Ту су тавну ноћцу преноћили.
Рано рани Свилојевић Иво,
Па ето га шћери у одају,
Да обиђе шћерку и ђевере,
Али шћерка боље уранила,
Пробудила два ђевера млада,
Умили се и Богу молили.
Док ево ти Свилојевић Иве,
Па он њима добро јутро виче,
Пријатељи на ноге скочише
И добро му јутро одазваше,
Руке шире у лице се љубе,
Па сједоше за пуну трпезу,
Отпочеше хладно пити вино.
Вино пише еглен затурише,
А вели им Свилојевић Иво:
„Чујете л' ме, пријатељи драги!
„Не мојте ми одмах полазити,
„Док опремим рухо ђевојачко.“
То им рече, па на ноге скочи,
Оде Иво у своју одају,
Сву родбину своју саставио,
Разређује господске дарове,
Што ће коме свату даровати,
Разредише и све пописаше.
У то стаде три бијела дана
И четврто јутро освануло.
Док повика чауш до чауша:
„Азурала, господо сватови!
„Ко је коњик притежи колане,
„А пјешаци за ноге опанке;
„Азурала госпоја ђевојка!
„Сватови смо, за стајање нисмо,
„О нама ће побринут се амо.“
Спремна била кита и сватови,
Развише се крсташи барјаци,
Поврвљеше први барјактари,
А првјенци коње појахаше,
Ђеверови цуру изведоше,
Док ево ти Свилојевић Иве
И за њиме господски дарови.
Пет стотина свата дароваше,
Првјенцима коње не јахане,
Барјактарим џиде позлаћене
И на џиде од злата јабуке;
Чаушима од злата чугеле,
Војводама бошчалуке златне;
Старом свaту од злата синију,
На којој су оплетене гује,
На сриједи саставиле главе,
У главама драги камен сјева;
Милу куму од злата колајну,
У којој су три камена драга,
Ваљају му једног Цариграда;
А прикумку од злата јабуку
Накићену дробнијем бисером;
А остале како кога може,
Неком јаглук а неком бошчалук,
Ђеверима лијепу ђевојку.
Чауш викну дабулана рикну,
Поврвјеше кита и сватови,
А прати их Свилојевић Иво
Са својијех стотину Брђана,
Пратио их до конака првог,
Па се Иво натраг повратио.
Ту сватови ноћцу преноћили,
Па у јутру рано полазили,
И тај бијел данак путовали,
Па и трећи данак полазили.
Трећи бјеху конак направили
У лијепој Пиви поточљивој,
Код бијела Пивског намастира,
Код сокола Гоговић хаџије,
Игумана Пивског намастира,
И ту они ноћцу преноћише.
Па ето их до Новог Пазара,
Из Призрена на Рогозно равно
До Вардара до воде студене,
Хватили се Бањске племените;
Кад су били испод Бањске равне,
Док се пољем јунак помолио,
Вас у црну и на коњу врану,
Циба му се копље на рамену,
Око коња облијеће ћорда,
Сјаје му се како мјесечина,
Па сусрете у пољу сватове
И он стаде украј друма пута,
На балчак је наслонио руку.
Ту наљегла два првјенца млада,
Оба брата оба Јакшевића;
Говори им јунак са вранина:
„Два првјенца! баците дарове
„Да на миру не водимо кавге.“
Шћаху ђеца кавгу заметнути,
А то гледа сватски старјешина,
Старјешина Југ-Богдане стари,
Па завика два Јакшића млада:
„Ђецо моја, не замећ те кавге!
„Подајте ви од себе дарове;
„Кад дођемо Радул-бега двору,
„Он ће наске боље даровати.“
Док Јакшићи бацише дарове
Хабер паде у киту сватове,
До ђевојке хабер долазио.
А да видиш јунака ђевојке,
Она моли два ђевера своја:
„Поћерајте коње, ђеверови,
„Да ја видим, ко је пред сватима,
„Ко ли ће ми срећу заставити?“
Црногорка мудра и разумна,
Одјахала од коња путаља,
Она лети млада кроз сватове,
Док долeће ономе јунаку,
Поклони се, пољуби му руку:
„О јуначе, на коњу вранчићу,
„Братим тебе Богом истинијем!
„Не по једном, већ стотину пута,
„Не мој моје среће застављати,
„Ни сватове моје резилити;
„Ако кога ти на страни имаш,
„Једа Бог да, да га скоро видиш.“
Турчин бјеше, за Бога хајаше,
Па ђевојци 'вако говораше:
„Црногорко, лијепа ђевојко!
„Ев имаде цијел мјесец дана,
„Да је беже тебе испросио,
„Све ја клањам и Богу се молим,
„Да дочекам тебе и сватове,
„Да му шалу за срамоту вратим.
„Ев имају четири године,
„Од кад ми је браћу осужњио;
„Братио сам бега Радул-бега,
„Да ми браћу пушти из тавнице,
„Даво сам му на товаре благо,
„А он ми их испушћати не ће,
„Веће мени књигу отписује,
„Из тавнице да их пуштит' не ће,
„Док с' њихово не распане тјело,
„Кости каже брати по тавници,
„Па им кости у авану тући
„И пунити баљемез-топове,
„Разбијати брда и долине;
„Сад ћу шалу за срамоту вратит“,
„Од сватова узети дарове
„И његову браћу повезати,
„С њима тебе хоћу повратити,
„Тебе узет за вјерену љубу,
„Бацити му браћу у тавницу,
„Нек тавнују к'о и браћа моја.“
А кад чула госпоја ђевојка,
Вранцу му се око грла вија,
А јунаку око мукадема:
„Богом брате, незнан јунак добар!
„Пушћи мене и моје сватове, 315
„А и моја два ђевера млада,
„Тврду теби божју вјеру дајем,
„Док ја кули Радул-бега дођем,
„Од коња му одјахати не ћу,
„Док ми не да од тавнице кључе, 320
„Онда хоћу с коња одјахати,
„Од тавнице врата отворити,
„Пуштићу ти браћу из тавнице
„И твоме их двору опремити;
„Већ те молим и руку ти љубим, 325
„Кажи ми се, ко си и како си
„И како се по имену вичеш?“
Стаде јој се Турчин казивати:
„Ја сам главом Ђерза Бањанине.“
А кад чула лијепа ђевојка,
На ђевера оком намигнула,
Донесоше златна бошчалука,
Па га даје Ђерзи Бањанину:
„Нај то теби, мој по Богу брате!
„Ако Бог да, те ја двору дођем 335
„Господара бега Радул-бега,
„И твоју ћу браћу даровати.“
Онда Ђерза тихо говорио:
„Хајде секо, у сто добрих часа,
„Не мој своје вјере погазити 340
„А ни моје браће оставити
„У тавници кући необичној.“
И Јакшићим даре повратио.
Отален се свати подигоше,
Оде Ђерза двору бијеломе,
А сватови пољем широкијем.
Да не бјеше јунака ђевојке,
Оста сватим руго и срамота.
А кад били пољем одмакнули,
Цура моли два ђевера своја:
„Два ђевера! два златна прстена!
„Окренте ми свате на Дечане,
„Да ја видим високе Дечане,
„У Дечани пребијелу цркву,
„Да је видим и прилог оставим.“
А ђевери снаху послушаше,
Окренуше свате на Дечане.
Док дођоше пребијелој цркви,
Калуђери цркву отворише,
И у цркву уљезе ђевојка,
Цјеливала крсте и иконе
И ћивота краља Дечанскога,
На олтару прилог оставила,
Оставила на трапези часној,
Све у жуто стотину дуката.
Пак отален свати појездише,
Све пјевали и веселили се,
Док дођоше двору Радул-бега.
Добро их је беже дочекао,
Сви сватови коње одјахаше,
Ал' ђевојка одјахати не ће.
Молише је два ђевера мила:
„Сјаши коња, наша снахо драга!
„Сpдит јесте беже Радул-беже,
„Бојати се да те не окара.“
А ђевојка одјахати не ће,
Јер је своју вјеру оставила
А у Бањској крај Косова равна,
И одоше два ђевера млада.
Док ево ти Радул-бега мајке,
Па невјести својој говорила:
„Сјахуј, снашо, од коња путаља!“
Цура шути ништа не говори.
Старица јој опет говорила:
„Сјахуј, снашо, са коња путаља,
„Доста си га веће уморила.“
Цура шути ништа не говори.
Ражљути се Радул-бега мајка,
Па говори Радул-бегу сину:
„А мој сине, беже Радул-беже!
„Јер испроси нијему ђевојку?“
Кад дочуо беже Радул-беже,
С чивилука сабљу дохватио,
Па удари низ бијелу кулу,
Голу сабљу носи у рукама,
Па ђевојци тихо говорио:
„Орјаткињо, не моја ђевојко!
„Што ми коња одјахати не ћеш?
„Сјаши коња, а не губи главе!“
Ђевојка се са коња преклања,
Радул-бегу тихо говорила:
„Господаре, беже Радул-беже!
„Ја ти коња одјахати не ћу,
„Док ми не даш од тавнице кључе,
„Да ја пуштим два брата Ђерзина
„И остале сужње, што их буде.“
Радул-бегу мило не бијаше,
Али веће бити не могаше,
Већ дозива Ђура тавничара:
„Хајде Ђуро, и понеси кључе.“
Дође Ђуро и донесе кључе,
А ђевојка одјаха с путаља,
Сави скуте и златне рукаве,
Па за Ђуром оде до тавнице.
Како Ђуро отворио врата,
Она викну два брата Ђерзина:
„Изиђите на тавничка врата.“
Изиђоше два брата Ђерзина,
За руку их прихвати дјевојка:
„Хајте, браћо, ви сте опроштени.“
А док писну тридесет сужања:
„Јадни ти смо од сад до вијека!
„Овђе ће нам кости останути!“
Ражали се лијепој ђевојци,
Па све сужње пушта из тавнице:
„Бјеж'те, сужњи, куда који знаде.“
Она узе два Ђерзина брата,
Одведе их двору бијеломе,
Па доведе два хитра бербера,
Измише их и обричише их
И њихове нокте одрезаше.
Ђевојка им рухо покројила
И обукла што год љепше може,
Па им купи два коња витеза
И даде им за ашлука блага:
„Хајте, браћо, у сто добрих часа,
„Поздравите побратима мога.“
Пак се врати на танану кулу,
Свекрвицу у руку пољуби,
Онда своје двије заовице
И у двору ко пречи бијаше.
Скочила се два ђевера млада,
Они иђу своме брату милу:
„О наш брате, беже Радул-беже!
„Да хришћански закон савршимо,
„Да вјенчамо тебе и ђевојку,
„Да се и ми мало одморимо.“
Радул-бег је браћу послушао,
Доведоше и попа и кума,
Па вјенчаше бега и ђевојку.
И ту једну свадбу направише,
Свадбоваше за петнаест дана,
Свадбари се многи разиђоше,
Оста беже љубећи ђевојку.
Љубише се и миловаше се,
Лијеп пород изродио с њоме:
Двије шћери и четири сина,
Шћери ране а позне синове,
Шћер удаје а жени синове,
Нек невјесте заов не застају,
Нек с' у двору два зла на састају.
