Женидба Поповић Стојана

Запросио Поповић Стојане
надалеко лијепу ђевојку,
у питомом Млетку латинскоме,
у млетачког краља Мијаила;
прстен ставља, свадбу уговара:
док отиде двору бијеломе
и покупи кићене сватове.
Док он даде прстен и јабуку,
потрошио три товара блага;
док дарива свасти и пунице,
даде Стојан хиљаду дуката.
Краљ Стојану тихо говораше:
„О мој зете, Поповић Стојане,
купи свата колико ти драго,
по ђевојку кад гођ тебе драго;
ал' чујеш ме, Поповић Стојане!
Немој водит Срба у сватове,
јер су Срби тешке пијанице,
а у кавзи кавгаџије љуте,
опиће се, заметнуће кавгу,
па је тешко кавзи џевап дати
у латинском Млетку плетеноме;
већ поведи Грке и Бугаре".
А то слуша госпоја краљица,
погледала мало на Стојана,
погледала, па се насмјенула.
Опреми се Поповић Стојане,
па он оде двору бијеломе,
у путу га књига достигнула
од пунице, ђевојачке мајке:
„О мој зете, Поповић Стојане,
ти не води Грка ни Бугара,
већ све зови Србе у сватове:
Латини су старе варалице,
бојати се какве пријеваре".
Кад Стојану така књига дође,
замисли се Поповић Стојане,
у тој мисли своме двору дође.
Пред њег стара ишетала мајка,
руке шире, у лица се љубе,
Стојан мајку у бијелу руку.
Пита мајка Поповић. Стојана:
„Да мој синко, Поповић Стојане,
јеси л' мене путовао мирно?
Јеси л' мене снаху испросио,
мене снаху, себе вјерну љубу?"
Лроговори Поповић Стојане:
„Мирно сам ти, мати, путовао,
и тебе сам снаху испросио,
тебе снаху, мене вјерну љубу,
три товара блага потрошио,
осим тога хиљаду дуката
док даривах свасти и пунице.
Јоште краљу мене говорио
да не водим Срба у сватове,
већ да водим Грке и Бугаре.
У путу ме, мати, књига стиже
од пунице, ђевојачке мајке,
да поведем Србе у сватове.
Сјетуј мене, моја стара мајко!
Које сада боље послушати?"
Стара мајка бесједи Стојану:
,,Боље, синко, ђевојачку мајку:
Латини су варалице старе.
Кума куми од Будима краља,
старог свата Мандушића Вука,
а војводу од Сибиња Јанка,
а чауша Рељу Крилатицу,
барјактара Милош-Обилића,
а ђевера Краљевића Марка,
а остале кога тебе драго,
па се не бој пријеваре, синко".
Стојан своју послушао мајку:
гради књиге на четири стране,
те сакупи кићене сватове,
скупи Стојан хиљаду сватова;
кума куми од Будима краља,
старог свата Мандушића Вука,
а војводу од Сибиња Јанка,
а чауша Рељу Крилатицу,
барјактара Милош Обилића,
а ђевера Краљевића Марка;
па одоше Млетку латинскоме.
Кад су дошли Млетку латинскоме,
лијепо их краљу дочекао:
коње воде у подруме доње,
а јунаке на бијеле куле;
придржа их три-четири дана
док с' одморе коњи и јунаци.
Кад четврто јутро освануло,
повикаше кићени чауши:
„Хазурала, кићени сватови!
Кратки данци, а дуги конаци,
земан дође, треба путовати".
Тад изиђе краљу од Млетака
и изнесе господске дарове:
куму даје од злата кошуљу,
старом свату од злата синију,
а војводи од злата јабуку,
а чаушу копље коштуницу,
а Милошу сабљу оковану,
Краљевићу тешку топузину,
још му даше коња и ђевојку:
„Ето, Марко, коња и ђевојке
до бијела двора Стојанова,
предај њему лијепу ђевојку".
Дигоше се кићени сватови,
лијепо их краљу испратио,
све сватове редом даривао:
ког јаглуком, кога бошчалуком.
Отидоше здраво и весело,
лримише се брду на планину.
Кад. изишли брду на планину,
сједи јунак крај друма широка,
на њему је чудно одијело:
вас у срми и у чистом злату,
тешко га је поклопило перје,
побратиме, до зелене траве,
нешто му се прни преко зуба
колик' јагње од пола године,
сјаје му се токе кроз бркове
као јарко кроз горицу сунце,
жуте му се ноге до кољена,
побратиме, у чистоме злату,
покрај њега лежи топузина,
преко крила копље убојито,
а о бедри сабља окована;
пије јунак црвенику вино,
служи му га из горице вила
десном руком и чашом од злата,
а лијевом мезе му додаје.
Кад наљезе кита и сватови,
скочи јунак на ноге лагане,
па говори краљу од Будима:
„Дајде море, од Будима краљу!
Баци, куме, од злата кошуљу,
што су тебе тамо даривали".
Даде краљу, ријеч не учини.
Краљу прође, а наљезе Вуче,
заиска му синију од злата,
даде Вуче, ријеч не учини.
Тад наљезе од Сибиња Јанко,
заиска му од злата јабуку,
даде Јанко, ријеч не учини
Ал' ето ти Реље Крилатице,
заиска му копље коштуницу,
даде Реља, ријеч не учини.
Тад наљезе Милош од Поцерја,
заиска му сабљу оковану;
шћаше Милош извадити кавгу,
ал' дружина викну на Милоша:
„Подај сабљу, не замећи кавге!"
Даде Милош сабљу оковану.
Ал' ето ти Краљевића Марка
и он води коња под ђевојком;
стаде јунак њему бесједити:
„Дајде, море, Краљевићу Марко!
Дајде, море, коња и ђевојку,
што су тебе тамо даривали".
Вели њему Краљевићу Марко:
„Побратиме, џине од Латина,
коњ мој није, а ђевојка туђа,
а мене су, брате, даривали,
даривали тешком топузином,
и ја ћу је тебе поклонити".
Више џине упитати не шће,
већ он пође коња да ухвати,
да ухвати коња под ђевојком.
Марко скиде тешку топузину,
а завара очи Латинину,
па он ману тешком топузином
Латинина међу очи чарне;
оба ока њему искочише,
а допаде Краљевићу Марко,
па од џина одсијече главу,
скиде с њега ђузел-одијело,
па узима господске дарове,
сватовима даре повратио:
куму даде кошуљу од злата,
старом свату од злата синију,
војеводи од злата јабуку,
а чаушу копље коштуницу,
а Милошу сабљу оковану,
оста Марку тешка топузина.
Отидоше кићени сватови,
оде Марко гором пјевајући,
оста џине ногом копајући.