Женидба Плетикосе Павла

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

0001 Мили Боже, чуда великога!
0002 Да л’ пуцају Задарски топови?
0003 Да л’ духају приморски вјетрови,
0004 Те удара јека у планину?—
0005 Нит’ пуцају Задарски топови,
0006 Ни духају приморски вјетрови;
0007 Већ сватови и воде ђевојку,
0008 Они међу ћумишли пиштоље.
0009 Кад бијаху друму на раскршћу,
0010 Ал’ говори лијепа ђевојка:
0011 „О чу ли ме, куме и ђевере!
0012 „Зазор ми је у вас погледати,
0013 „А камо ли с вама говорити;
0014 „Земан дође, ваља говорити:
0015 „Кад сам била лудачка код мајке,
0016 „Просио ме Плетикоса Павле
0017 „Седам пута у седам година,
0018 „Он просио, не даде ме мајка,
0019 „С мене Павле оде у хајдуке,
0020 „И сад њега у хајдуке кажу
0021 „У некакој Кунари планини,
0022 „Шњима кажу тридесет хајдука:
0023 „Бојати се Плетикосе Павла.”
0024 Ал’ говори куме и ђевере:
0025 „Не будали, наша мила снахо!
0026 „Ако има Плетикова Павле,
0027 „Ако има тридесет хајдука,
0028 „У нас има шездесет сватова,
0029 „Не см’је Павле на нас ударити.”
0030 Тек што они у ријечи били,
0031 Али пуче тридесет пушака,
0032 На мах пуче из горе зелене,
0033 Мртвих паде тридесет сватова;
0034 Опет пуче тридесет пиштоља,
0035 Опет паде тридесет сватова;
0036 Сама оста на коњу ђевојка,
0037 А допаде Плетикоса Павле,
0038 Те увати коња под ђевојком,
0039 Одведе га врху на планину,
0040 Па он сједе пити рујно вино,
0041 Служи му га лијепа ђевојка.
0042 Но ђевојка млада невесела,
0043 Она рони сузе од очију,
0044 А пита је Плетикова Павле:
0045 „А Бога ти, лијепа ђевојко!
0046 „Каква ти је голема невоља,
0047 „Те прољеваш сузе од очију?
0048 „Ал’ ти нисам лијеп ђувегија?
0049 „Ал’ ти нису по ћуди сватови?
0050 „Ал’ ти жалиш милосна ђевера?
0051 „Ако жалиш милосна ђевера,
0052 „Ја имадем Милића сестрића,
0053 „Којино је љепши од ђевојке.
0054 „Он ће бити ђевер до ђевојке.”
0055 Но говори лијепа ђевојка:
0056 ”Господару, харамбаша Павле!
0057 „Ја не жалим тога ни једнога;
0058 „Ти си мене лијеп ђувегија,
0059 „А добри су кићени сватови,
0060 „Лијеп ти је Милићу сестрићу,
0061 „Може бити ђевер уз ђевојку,
0062 „Но је мене данас најжалије,
0063 „Што ја немам свиленога дара,
0064 „Да дарујем кићене сватове,
0065 „Већ остаде друму на раскршћу.”
0066 Превари се Плетикоса Павле,
0067 Те дозивље Милића сестрића:
0068 „О чу л’ мене, дијете Милићу!
0069 „Узми ујну за бијелу руку,
0070 „Па је води друму на раскршће,
0071 „Ђе су оно свати изгинули,
0072 „Те нађите свилене дарове,
0073 „Донесите врху на планину.”
0074 Кад то зачу дијете Милићу,
0075 Узе ујну за бијелу руку,
0076 Одведе је друму на раскршће.
0077 Но да видиш лијепе ђевојке!
0078 Каде нађе свилене дарове,
0079 Она оде од леша до леша,
0080 Те дарује по друму сватове:
0081 Свакога је свата покривала,
0082 Покривала свиленом кошуљом,
0083 А по глави везеним јаглуком;
0084 Каде нађе милосна ђевера,
0085 Тад’ говори лијепа ђевојка:
0086 „О ђевере, мој злаћен прстене!
0087 „Скоро ти ми на прсту бијаше,
0088 „Скоро бјеше, па некуд отиде!
0089 „Што ли си се на ме наљутио,
0090 „Те м’ не водиш за бијелу руку,
0091 „Да дворимо кићене сватове?”
0092 Мртва глава не зна говорити!
0093 Заплака се лијепа ђевојка,
0094 Па га покри срмали кошуљом,
0095 А по глави злаћеним јаглуком,
0096 Па отиде од леша до леша
0097 Докле нађе милоснога кума,
0098 Па га љуби у скут и у руку,
0099 И говори лијепа ђевојка:
0100 „Ао куме, моје јарко сунце!
0101 „Добро ти ме бјеше огријало,
0102 „Па ми опет за горицу зађе!
0103 „А што си се на ме наљутио,
0104 „Те не држиш в’јенце и обоце,
0105 „Те не вјенчаш твоју милу куму?”
0106 Мртва глава не зна говорити!
0107 Проли сузе лијепа ђевојка,
0108 Па га покри срмали кошуљом,
0109 А по глави злаћеним јаглуком,
0110 Па отиде млада кроз сватове
0111 Докле нађе млада ђувегију,
0112 Нађе њега у крв умрљана,
0113 Из крви га мало извадила,
0114 Па га брише свиленим јаглуком,
0115 А љуби га међу очи чарне,
0116 Па говори сирота ђевојка:
0117 „А давори! Да мој господару!
0118 „Ја што си се на ме наљутио?
0119 „Чарне очи, што ме не гледате?
0120 „Б’јеле руке што ме не грлите?
0121 „Медна уста, што ме не љубите?
0122 „Што ли сте се на ме наљутила?”
0123 Мртва глава не зна говорити!
0124 Љуто писну лијепа ђевојка,
0125 Љуто писну, као гуја љута,
0126 Па га покри златали кошуљом,
0127 А по глави злаћеним јаглуком,
0128 Па повади ноже од појаса,
0129 Те удари себе у срдашце,
0130 Мртва млада покрај њега паде.—
0131 Кад то виђе Милићу сестрићу,
0132 Он побјеже гори на планину.
0133 Но да видиш јада још горијех:
0134 Нешто хучи врху на планини,
0135 А вију се орли и гаврани.
0136 Мало д’јете у напредак било
0137 Код студене воде овчарице,
0138 Али вода мутна и крвава
0139 И на њојзи два његова друга,
0140 Једно Мирко, а друго Маринко,
0141 Бјеле им руке исјечене,
0142 А по телу ране пограђене,
0143 Виде им се црне џигерице.
0144 Када дође Милићу сестрићу,
0145 Он упита два горска хајдука:
0146 „О Бога ви, до два моја друга!
0147 „Што сте тако рана допаднули?
0148 „Ђе ли су вас преварили Турци,
0149 „Те вас тако грдно изранили?
0150 „Куд се ђеде мој мио ујаче,
0151 „Мој ујаче, Плетикоса Павле,
0152 „И његова дружина остала?”
0153 Али веле два горска хајдука:
0154 „О чу ли нас, дијете Милићу!
0155 „Кад ти оде друму на раскршће
0156 „И одведе несретну ђевојку,
0157 „А удари од Грачаца Панџа,
0158 „Изненада у нашу дружину,
0159 „Погуби ни наших тридесет друга,
0160 „И твог ујка Плетикосу Павла;
0161 „Ту смо брате, рана допаднули.”
0162 То говоре, а с душом се боре;
0163 То рекоше, а душу пустише.
0164 Када виђе дијете Милићу,
0165 Проли сузе низ бијело лице,
0166 Па отиде к двору бијеломе,
0167 Да он рани остарјелу мајку.