Облага се самовил’ девојка:
ко изброји листа на јаблана
и напоји коња кроз прстена
и пробије дрво јаворово
он да узне самовил’ девојку. 5
Навати се Петар Латинине
па изброји листа на јаблана,
па напоји коња кроз прстена,
па пробије дрво јаворово
и освоји самовил’ девојку. 10
Покаја се самовил’ девојка
па говори остареле мајке:
„Иди, мале, онам’ у планину
па накопај жуту рујевину,
окупај ме жутом рујевином 15
па ме уви’ у меке постеље,
сад ће доћи Петар Латинине.“
Дан освану и сунце ограну,
тупан бије и карабе свире,
отуд иде Петар Латинине. 20
Привати га мајка девојачка,
ал’ говори Петар Латинине:
„Добро јутро, мајко девојачка!“
„Бог помог’о, Петре Латинине!“
„Камо тебе самовил' девојка?“ 25
Ал’ говори остарела мајка:
„Девојка је још синоћ умрела.“
Ал’ говори Петар Латинине:
„Бога тебе, мајко девојачка,
срамота је с тебе да говорим, 30
ал’ не може без говор да буде:
да ју турим једну грудву леда,
можда би се мало разабрала,
можда би ме с очи погледала?"
Одобри му мајка девојачка 35
тр ју тури једну грудву леда,
ал’ девојка мртва кано мртва.
Па говори Петар Латинине:
„Бога тебе, мајко девојачка,
срамота је с тебе да говорим, 40
ал’ не може без говор да буде:
да ју турим једну љуту гују,
можда би се мало разабрала
е да би ми нешто доказала?"
Одобри му мајка девојачка 45
те ју тури једну љуту гују,
ал’ девојка мртва кано мртва.
Па говори Петар Латинине:
„Бога тебе, мајко девојачка,
срамота је с тебе да говорим, 50
ал’ не може без говор да буде:
да ју турим руку од јунака,
можда би се мало разабрала,
можда би ме с очи погледала?"
Одобри му мајка девојачка 55
те ју тури руку од јунака,
ал’ девојка мртва кано мртва.
Тад говори Петар Латинине:
„Бога вама, кићени сватови,
врћајте се натраг на трагови, 60
на трагови, на своји дворови,
девојка је мртва кано мртва.“
Кад отиде Петар Латинине,
тад говори остарела мајка:
„Бога тебе, самовил’ девојко, 65
как’ отрпе ону грудву леда,
как’ отрпе ону љуту гују,
как’ отрпе руку од јунака?“
Проговори самовил’ девојка:
„Лак’ отрпе’ ону грудву леда, 70
лак’ отрпе’ ону љуту гују;
кад ми тури руку од јунака,
умал’ ти се, мале, не насмеја’
да отидем у латинску земљу!“
Романса. Пандан има у „Малом Радсјици“. Самовиле се помињу и у песмама јужне Србије (в. Јеремија М. Павловић „Стари живот и обичаји народни у јужној Србији“ — по народним песмама, Београд, 1962, стр. 91). О самовилама или самодивама види, поред осталог, и у књизи: М. Арнаудовъ „Очерки по българския фолклоръ“ (София, 1934), у којој има и присвојених македонских песама.
