Женидба Муја Хрњице (Прозор)

0001 Мујо сједи на бојали кули,
0002 Мрку кахву из финџана срче.
0003 Покрај њега остарјела мајка,
0004 Она често горко уздисаше,
0005 Па Мујаги бесједила сину:
0006 „Ах мој Мујо, мој рођени сине,
0007 Како сам ти, видиш, остарјела,
0008 Остарјела и обневидјела,
0009 Да не могу преко куће прећи,
0010 Камо л’ ћу ти хизмет учинити
0011 И студене воде донијети;
0012 Већ се жени моје д’јете драго.”
0013 Мујо мајци тихо бесједио:
0014 „Моја нено, мој очињи виду,
0015 Како ћу се јадан оженити;
0016 Ја обиђох сву земљу Турћију,
0017 Широм земљу турску и каурску,
0018 И похарчих благо готовину
0019 И ђогина сломих по сриједи,
0020 Тражећ’, нено, за себе дјевојку
0021 И за тебе главна пријатеља,
0022 А никако находит’ не могу.
0023 Већ сам чуо и људи ми кажу,
0024 Да имаде лијепа дјевојка
0025 Тамо доље у Сливову граду,
0026 Л’јепа сека сливовског сердара,
0027 Какве сада у Крајини нема,
0028 У Крајини турској и каурској.
0029 Већ кухај ми лаке брашљенице,
0030 Све дебело као огледало;
0031 Ја ћу свога опремит’ ђогина,
0032 Па отићи до Сливова града.
0033 Ако бих ја цуру бегенисо,
0034 Сада бих је запросио, нено.”
0035 То старица једва дочекала:
0036 „Хајде сине, у сто добрих часа,
0037 Хајде Мујо, честито ти било!”
0038 Мујо седла претила ђогина,
0039 Стара скуха лаке брашљенице,
0040 Па се баци соко на сокола
0041 И отишће брду и долини.
0042 Куд год иде, у Сливов сиђе,
0043 Баш до куле сливовског сердара.
0044 Кад је б’јелој кули доходио,
0045 Ал бијела кула затворена.
0046 Кад то видје буљук-баша Мујо,
0047 Он завика иза свега гласа:
0048 „Те л’ у кули кућни домаћине,
0049 Је л’ у кули млада Видосава?”
0050 Када цура гласе разумјела,
0051 Она спаде на демир пенџера,
0052 Запитује незнану делију:
0053 „Што ће теби кућни домаћине
0054 Што ће теби цура Видосава?”
0055 Бесједи јој Хрњица Мујага:
0056 „Јеси л’ ти то, Видосава душо,
0057 Спани мени на мермер авлију,
0058 Да ја теби дв’је бесједе кажем.”
0059 „Хајд’ одатле, маџарска катано,
0060 Ако јамим св’јетла џефердара,
0061 Убићу ја тебе и догина.”
0062 „Удри Видо, срце из њедара,
0063 Од тебе ме забољети не ће!”
0064 Ал да видиш кићене дјевојке,
0065 Она јами св’јетла џефердара,
0066 Па прислони касу на образу,
0067 Два нишана цура саставила,
0068 А трећега буљук-башу Муја.
0069 Па на пушци ватру наложила,
0070 Ал јој жао бијаше јунака,
0071 Па не гледа Муја по срдашцу,
0072 Него под њим претила ђогина;
0073 Плахо рани коња виленога,
0074 Копите му крвца пољеваше,
0075 Он се дертан макнут’ не смјеђаше.
0076 Кад је Мујо крвцу угледао,
0077 Жестоко се ражљутио бјеше:
0078 „Видосаво, Бога не видјела,
0079 Јер ми рани претила ђогина,
0080 Јер у мене опалила н’јеси?”
0081 На кулу је јуриш учинио,
0082 Од авлије врата разломио,
0083 Па се прима витких мердевина.
0084 Ал јуначког срца цура бјеше,
0085 Она узе до два венедика,
0086 Па на Муја ватру оборила,
0087 Грдне њему ране учинила,
0088 Шест на њему, седам на ђогину.
0089 Мујо видје, да ће погинути,
0090 На срамоту од женске деснице,
0091 Он посједе рањена ђогина,
0092 Па се враћа у земљу Турћију. —
0093 Када вечер мрка долазила,
0094 Ал ето ти сливовског сердара,
0095 У авлију коња угонио,
0096 За чорапу у крв угазио.
0097 То је њему врло чудно било,
0098 Па он пита секе Видосаве:
0099 „Видосаво, моја секо драга,
0100 Каква крвца у нашој авлији?”
0101 Сека њему р’јечи бесједила:
0102 „Долазио Мујо Хрњичићу,
0103 Па сам њега грдно обранила,
0104 Не ће ни жив двору допанути.”
0105 То сердару врло драго било,
0106 Он прихвати дивит и калема
0107 И ћагета књиге нешаране,
0108 Па је ситну књигу начинио,
0109 Баш на руке Сењанин Ивану:
0110 „Ој Иване, д’јете у матере,
0111 Купи себи киту и сватове,
0112 У недјељу хајде по дјевојку;
0113 Погинуо буљук-баша Мујо,
0114 Убила га моја Видосава,
0115 Не ће теби свате забунити.”
0116 Кад Ивану таква књига дође,
0117 Књигу штије, а на њу се смије
0118 Питала га остарјела мајка:
0119 „Ој Иване, мој једини сине,
0120 Окле теби књига шаровита?”
0121 Ал бесједи Сењанин Иване:
0122 „Ово књига од Сливова, мајко,
0123 У књизи ми лијеп хабер даје,
0124 Да је Мујо главу изгубио,
0125 Убила га моја јауклија;
0126 Па да идем сада по дјевојку,
0127 Провешћемо цуру кроз богазе,
0128 Не ће мене Мујо забунити.”
0129 Ал је њему мајка бесједила:
0130 „Ако ти је Мујо погинуо,
0131 Три су гора останула врага:
0132 Један ти је Ковачина Рамо,
0133 Друго ти је Тале Личанине,
0134 А треће је одгојак Халиле.
0135 Већ чујеш ли, моје д’јете драго,
0136 Пиши књигу старцу Осман аги,
0137 Осман аги на Удбину равну,
0138 Од старине побратиму твому,
0139 Да ти скупи кићене сватове,
0140 Па нек’ буде сватски старјешина,
0141 Нека купи сву Удбину листом,
0142 Ма не води рода Хрњичина.”
0143 Л’јепо Иван мајку послушао
0144 И Осману књигу написао.
0145 Кад Осману књига доходила,
0146 Он дозива Осман бајрактара:
0147 „Хајде јами зелена бајрака,
0148 Па га носи у нашу чаршију,
0149 Побиј њега у калдрму тврду,
0150 Нек’ се купе аге Удбињани.”
0151 Кад Османе свате сакупио,
0152 Опреми се диздар Осман ага,
0153 Па поведе кићене сватове
0154 Испод куле буљук-баше Муја,
0155 Али Мујо болом боловаше.
0156 Опази их гојени Халиле:
0157 „Ну диздара аге Осман аге,
0158 Гдје одведе кићене сватове,
0159 Одведе их свому побратиму,
0160 Побратиму Сењанин Ивану!”
0161 Кад то чуо буљук-баша Мујо,
0162 Он Халилу брату бесједио:
0163 „Хајде купи беза тананога
0164 И мушеме на кајиш резане,
0165 Утегни ми моје ране грдне,
0166 А опреми дебела ђогина,
0167 Ја ћу ићи Сењу на Крајину
0168 У сватове Сењанин Ивану,
0169 Да с’ нагледам дјевојачког лица.”
0170 У Халила поговора нема,
0171 Он донесе беза тананога
0172 И мушеме на кајиш резане,
0173 Утегну га са четири стране,
0174 А опреми ђога претилога,
0175 Па се соко на сокола баци,
0176 А потјера низ то поље равно;
0177 Брзо му је свате достигнуо.
0178 То Осману врло мучно било,
0179 На Мујагу криво погледаше.
0180 Кад се Сењу близу примакоше,
0181 Преда ње је Иво исходио,
0182 Па преброји кићене сватове.
0183 Кад уброји Хрњицу Мујагу,
0184 Одмах му се бројак пометао,
0185 Па Осману ријеч бесједио:
0186 „Побратиме удбински диздаре,
0187 Колико сам теби говорио,
0188 Да не водиш рода Хрњичина.”
0189 Преклиње се удбински диздаре:
0190 „Није побро, живота ми мога,
0191 Већ је ово момче од Удбине,
0192 Давно ти је Мујо преминуо.”
0193 Лијепо су свате дочекали,
0194 Свим сватима коње прихватише,
0195 Свим сватима мјесто начинише,
0196 Али Мујо сам ђога разјаха,
0197 Па он баца дизгин на јабуку,
0198 Сам се ђого по авлији вода,
0199 А Мујага оде посестрими,
0200 Посестрими крчмарици Мари,
0201 Сву ноћ пије вино и ракију.
0202 Кад се свану и ограну сунце,
0203 Подвикује чауш до чауша:
0204 „Хазур ола, кићени сватови,
0205 Коњаници коње оседлајте,
0206 А пјешаци притеж’те опанке!”
0207 Отишће се сила и сватови.
0208 Мујо скаче на ђогина свога,
0209 Па за њима гони назорице,
0210 Све до куле сливовског сердара.
0211 Сердар л’јепо свате дочекао,
0212 Л’јепи њима конак намјестио.
0213 Кад у јутро зора осванула,
0214 Испадоше млади дјеверови,
0215 Па товаре рухо дјевојаћко,
0216 А подижу на коња дјевојку.
0217 Устадоше сватске старјешине,
0218 Поведоше силу и Крајину.
0219 Бубњи туку, а свирале свире,
0220 Ударају зиле и борије,
0221 Дигоше се уз поље зелено.
0222 Кад су поље равно преходили,
0223 Примише се широке планине.
0224 Мујо Осма Богом заклињаше,
0225 Да му данас у гајрету буде,
0226 Да измакне лијепу дјевојку.
0227 Осман аги врло мучно било,
0228 Јер Ивану вјеру заложио;
0229 Ал се њему на ино не може,
0230 Преча вјера турска нег’ каурска,
0231 Приклони се буљук-баши Мују,
0232 Па изврну чету на кауре
0233 Скаче Мујо кано и помаман,
0234 На алаје свате разгоњаше.
0235 Док се цуре Мујо дохватио,
0236 Ухвати је за бијелу руку,
0237 Па је баци за се на ђогина
0238 И утече весела му мајка!
0239 На Удбину здраво доходио
0240 И довео лијепу дјевојку,
0241 Себи љубу, мајци хизмећара, —
0242 Тако било, па се припов’једа,
0243 Ми пјевамо, како нам је драго.