Женидба Миљенка Војиновића, нећака Марка Краљевића

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Женидба Миљенка Војиновића, нећака Марка Краљевића
5

0001 Лови ловак Краљевићу Марко
0002 По планини, по гори зеленој,
0003 Са својијем Миљенком непутом.
0004 Лове лова, не гледају сунце,
0005 Миљенку се погледати дало,
0006 Види Миљен на западу сунце,
0007 Па повиче танко иза гласа:
0008 ”Ајме, дундо, мило добро моје!
0009 Лов ловимо, сунце не гледамо,
0010 Ево жарко на западу сунце,
0011 А ми, дундо, конак не нађосмо,
0012 Сад куд ћемо, дундо, добро моје?”
0013 Говори му Краљевићу Марко:
0014 ”Не бој ми се, мој Миљенко синко!
0015 Конак нам је у Будиму граду,
0016 У св’јетлога краља будинскога,
0017 Онди нам је конак и вечера.”
0018 То изрекли, ударише коње,
0019 Окренуше Будиму б’јелому.
0020 Кад су били граду на погледе,
0021 Л’јепо Марко свјетује Миљенка:
0022 ”О Миљенко, моје д’јете драго!
0023 Кад дођемо граду на капију,
0024 Наћ хоћемо св’јетла краља страже,
0025 Питат ће нам коње и оружје.
0026 Не дај, синко, коња ни оружја,
0027 На коњима у град ушетајмо,
0028 А на вратим страже даривајмо.
0029 Кад дођемо дворе пред краљеве,
0030 Изић хоће св’јетла краља слуге,
0031 Питат ће нам коње и оружје,
0032 Коње дајмо, оружје не дајмо,
0033 Под оружјем у двор ушетајмо.
0034 Ђе нађемо краља будинскога,
0035 Гледај добро, моје д’јете драго!
0036 Мене Марка, мила дунда твога,
0037 Како с’ будем краљу поклањати,
0038 Как’ ја будем, тако и ти, синко!
0039 А ти више од дунда твојега,
0040 Љуби краља у бијеле руке
0041 И ти реци краљу будинскому:
0042 ” ”Прости мени, св’јетла круно моја!
0043 Н’јесам овди никад доходио,
0044 Од Будима не знадем адета,
0045 Љубе ли се б’јеле ноге ваше,
0046 Ја бих вама и то учинио.” ”
0047 Тијем дођу граду на капију,
0048 Дочекаше св’јетла краља страже,
0049 Питају им коње и оружје.
0050 Не да Марко коња ни оружја,
0051 Нег дарива на вратима страже.
0052 И прођоше граду кроз капију,
0053 На коњима у град уходише.
0054 Кад дођоше пред дворе краљеве,
0055 Изишле су св’јетла краља слуге,
0056 Питаше има коња и оружје.
0057 Коње даше, оружје не даше,
0058 Под оружјем у двор уходише
0059 К св’јетлу краљу у треће таване.
0060 Кад су дошли у треће таване,
0061 Према њима краљу ишетао.
0062 Марко му се поклонио л’јепо,
0063 А за њиме дијете Миљенко,
0064 Љуби краља у бијеле руке.
0065 Миљенко је крлаљу говорио:
0066 ”Прости мене, св’јетла круно моја!
0067 Н’јесам овди никад доходио,
0068 Од Будима адете не знадем,
0069 Љубе ли се б’јеле ноге твоје,
0070 А ја бих ти и то учинио,
0071 Ја бих теби ноге пољубио.”
0072 Говори му краљу од Будима:
0073 ”О Миљенко, мој лабуде б’јели!
0074 Ти си ми се л’јепо поклонио,
0075 Ко да си се овди породио
0076 У Будиму, граду бијеломе.”
0077 Па их води за свјетле сопре,
0078 За свијетле сопре засједоше,
0079 Ту се носи пиво и једиво.
0080 Монци служе око сопре св’јетле.
0081 Кад ево ти краљице будинске,
0082 Сестре драге краља будинскога,
0083 Па се њима поклони лијепо,
0084 Сједе краљу брату уз кољено.
0085 На њу гледа дијете Миљенко,
0086 Омиље му краљица будинска,
0087 Сестра драга будинскога краља,
0088 Од јада га забољела глава.
0089 Нити пије, нити шта благује,
0090 Нег на дунда главу наслонио.
0091 Говори му Краљевићу Марко:
0092 ”Што је теби, мој Миљенко синко!
0093 Која се је теби догодила?
0094 Ал те данас сунце обрвало
0095 Лов ловећи гори по зеленој?”
0096 Говори му дијете Миљенко:
0097 ”Мили дундо, Краљевићу Марко!
0098 Није мене сунце обрвало
0099 Лов ловећи гори по зеленој,
0100 Нег ме мори краљица будинска,
0101 Л’јепа ти је, милосан мој дундо!
0102 Да би мени Бог и срећа дала,
0103 Да ми буде моја вјереница.”
0104 Жо то било Краљевићу Марку,
0105 Па ба били врази научили
0106 И говори Миљенку непуту:
0107 ”Остави се, моје д’јете драго!
0108 Ти не гледај краљицу будинску,
0109 Не да краљу рођене сестрице
0110 За ниједног на св’јету јунака,
0111 Којег није породила мајка
0112 И јуанчк’јем постиснула пасом,
0113 Да он пође у зелене луге,
0114 Чак далеко под Орлове Ст’јене,
0115 Ђе орлова провире водица,
0116 Која баца валове крваве
0117 И удара у Орлове Ст’јене.
0118 Ко преплива студену водицу
0119 Под оружјем и под кабаницом,
0120 И под пушком малом и великом
0121 И свијетлом сабљом окованом,
0122 Да исплива у Орлове Ст’јене.
0123 Пак се пење у Ст’јене Орлове.
0124 С ону страну Ст’јена Орловијех,
0125 Онди цвати Петрово цвијеће.
0126 Ко убере цвијећа Петрова,
0127 Донесе га Будиму б’јеломе,
0128 Ш њим дарује краља будинскога,
0129 Он ће њему рођену сестрицу
0130 За његову младу вјереницу.”
0131 Мучи Миљен, не говори ништа,
0132 Ербо мисли, да ће бити тако.
0133 Све то краљу од Будима гледа,
0134 Пак дозивље Краљевића Марка:
0135 ”Што је твому непуту Миљенку,
0136 Што је на те главу наслонио,
0137 Нити пије, нити шта благује?”
0138 Лаже Марко краљу будинскому:
0139 ”Ништа, краљу, св’јетла круно моја!
0140 Него данас гори по зеленој
0141 Жарко га је сунце обрвало,
0142 Пак га мало глава забољела.”
0143 Кад то чује краљу од Будима,
0144 Иза сопре на ноге скочио,
0145 Па млађијем заповједа дава,
0146 Да одведу Марка и Миљенка
0147 У одаје на мека душека,
0148 Да с’ одморе и бораве санка.
0149 У одају одвеше Миљенка,
0150 Стаивше га на меке душеке,
0151 Покрај њега Краљевића Марка.
0152 Марко трудан и уморан био,
0153 Заспа Марко како заклан да је.
0154 Сви поспали по двору краљеву,
0155 Ма не спава дијете Миљенко,
0156 Нег се мека диже из душека
0157 И краљеве дворе прошетао
0158 Брез дубл’јера и брез калауза,
0159 И нађе се пред двором краљев’јем.
0160 Кад се нађе у мермер-авлији,
0161 Ту изнађе врана коња свога
0162 У авлији краља будинскога.
0163 Из авлије коња изводио,
0164 Меће му се се Миљен на рамена,
0165 Удари га преко б’јела града
0166 И отиде зелен у луге.
0167 А он Марко чудан сан саснио,
0168 Да је имо сивога сокола
0169 Код његова рамена деснога,
0170 Да је њему соко полетио
0171 Чак далеко за гору на воду,
0172 У хладну се воду утопио,
0173 Да га веће није ни видио.
0174 Од сна се је плахо разбудио,
0175 Пак говори Краљевићу Марко:
0176 ”О Миљенко, моје д’јете драго,
0177 Што сам снио и у сну видио!
0178 Да сам имо сивога сокола
0179 Код мојега рамена деснога,
0180 Да је мени соко полетио,
0181 На далеко за гору на воду,
0182 Да с’ у хладну воду утопио.
0183 Мој Миљенко, што би ово било?”
0184 Ал се Марку нико не озивље.
0185 Кад то види Краљевићу Марко,
0186 Да се њему нико не озивље,
0187 Стаде пипат по меку душеку,
0188 То т’ Миљенка у душеку нема.
0189 Кад то видје Краљевићу Марко,
0190 У срцу се јунак заболио,
0191 Од очију сузе оборио,
0192 Плаче Марко својега непута:
0193 ”Ајме мени, до Бога милога!
0194 Ко ће доћи Карловцу б’јелому,
0195 К сестри мојој, мајци Миљенковој?”
0196 Како цвили Краљевићу Марко,
0197 Чуо га је краљу од Будима,
0198 Скочио се на ноге лагане,
0199 Из душека, у чему се нађе,
0200 С воштенијем у руци дубл’јером,
0201 На одају Краљевићу Марку
0202 И говори краљу од Будима:
0203 ”Што је теби, Краљевићу Марко!
0204 Што је твому Миљенку непуту?
0205 Али ти је Миљен преминуо?”
0206 Али му је Марко говорио:
0207 ”Прођи ме се, св’јетла круно моја!
0208 Добави ми воштена дубл’јера,
0209 Да ја бацам рухо и оружје,
0210 Да отиђем за горе на воде,
0211 Бит ће ми се Миљен утопио.”
0212 Кад то чује краљу од Будима,
0213 Тешк’јем се је чудом зачудио,
0214 Па му носи воштена дубл’јера.
0215 Брзо се је оправио Марко,
0216 На се облачи своје рухо танко
0217 И његово оружје свијетло.
0218 Слуге су му коња изводиле,
0219 Метнуо се коњу на рамена
0220 И отиде за гору на воду.
0221 А Миљенко, јадна њему мајка!
0222 Прије зоре на воду допане,
0223 Прије зоре добра два сахата.
0224 Украј воде коња оставио,
0225 Бацио се у воду студену
0226 Под оружјем и под кабаницом
0227 И под пушком малом и великом,
0228 И под бритком сабљом окованом.
0229 Мисли Миљен, да ће препливати.
0230 Добро плива од сред воде хладне.
0231 Кад је био насред воде хладне,
0232 Узаврела вода на валове,
0233 На валове модре и крваве,
0234 Трипут горе било, него прије.
0235 Рухо му се воде напојило
0236 И његово свијетло оружје,
0237 Веће јадан пливати не може,
0238 Притешко му рухо и оружје.
0239 Ш њим окреће студена водица,
0240 Обрће га тамо и овамо,
0241 Докле га је у дно обрнула.
0242 Тонут стане, јадна њему мајка!
0243 Иштом зора забијели б’јела,
0244 У то доба Краљевићу Марко
0245 Види добра коња Миљенкова,
0246 Ђе је везан украј воде хладне,
0247 Па је коњу Марко бесједио:
0248 ”Ђе с’, дорате, моја брза вило!
0249 А ђе ти је јада господаре?”
0250 Дорат звижде и у воду гледа
0251 И он каже, да се утопио.
0252 Кад то види Краљевићу Марко,
0253 Себе свлачи до кошуље танке,
0254 Па се баци у воду студену.
0255 Плива Марко како б’јела вила.
0256 Кад је био посред воде хладне,
0257 Добро сване и сунце огране,
0258 У воду се хладну загледао,
0259 Под собом је Миљенка видио.
0260 Њори Марко води у дубине,
0261 Миљенку се коса добавио,
0262 За косе га руком ухватио,
0263 Па га вуче из воде студене.
0264 У то доба краљу од Будима
0265 Су својијех дванаес момака,
0266 Виче краљу танко гласовито:
0267 ”У животу је ли ти Миљенко?”
0268 Говори му Краљевићу Марко:
0269 ”Бог ће дати, св’јетла круно моја!
0270 Бог ће дати, да ће добра бити,
0271 Нит се миче, нити собом тиче.”
0272 Кад из воде истегну Миљенка,
0273 Двије ватре огња саставише,
0274 Међу огње поставе Миљенка,
0275 Обрћу га с десне на лијеву,
0276 Око жива огња пригријали.
0277 Изишла су пуна два сахата,
0278 Нит се миче, нити собом тиче.
0279 Кад видио Марко Краљевићу,
0280 Цмили Марко како змија љута,
0281 Косе кида, грди своје лишце:
0282 ”Ајме мени, јадна моја мајко!
0283 Ко ће поћи бијелу Карловцу?”
0284 Кад су прошла пуна два сахата,
0285 Миљенко се мицати почео
0286 И своје је очи отворио.
0287 Кад видио краљу од Будима,
0288 Да је Миљен у животу био,
0289 Шаље монке пут Будима града,
0290 Да доведу пребрзе ковчије,
0291 А и штогод од потребе што је,
0292 Што ће кр’јепит на води Миљенка.
0293 Слуге св’јетле краља послушале,
0294 Хитро пођу Будиму б’јеломе,
0295 Доведоше пребрзе ковчије
0296 И све, што је краљу наредио.
0297 Брзо дошли, ковчије довели
0298 И понуде од потребе што је.
0299 На води га мало поткр’јепише,
0300 Па га мећу у ковчије танке,
0301 Одведу га Будиму б’јеломе
0302 У одају краља будинскога.
0303 Добавили хитре медикаре,
0304 Да видају младога Миљенка.
0305 Око њега обл’јеће краљица,
0306 Сестра драгха краља будинскога.
0307 Глас до гласа, јунак до јунака,
0308 То се чуло у Карловцу б’јелом
0309 До бијеле куле Војинове.
0310 Обазнала Миљенкова мајка,
0311 Сестра драга Краљевића Марка.
0312 Не казаше, каконо је било,
0313 Нег рекоше, да је преминуо
0314 У краљеву двору бијеломе.
0315 Те жалости ко није видио,
0316 А од јадне Миљенкове мајке,
0317 Тога нико казат не умије.
0318 Да с’ од града не скупе господа
0319 И танахне дворе Војинове
0320 Тажит јадну мајку Миљенкову,
0321 Готово се помамити ћаше.
0322 Али веле господа од града:
0323 ”Умири се, Миљенкова мајко!
0324 Умири се, није преминуо,
0325 Вет болује у кули краљевој,
0326 У Будиму, граду бијеломе.”
0327 Ал им она да вјерује не ће,
0328 Сва се у црно рухо облачила,
0329 Слуге су јој коње оправиле.
0330 Сва у црну како кукавица
0331 Бацила се коњу на рамена
0332 И отиде пут Будима града.
0333 Здраво дође Будиму б’јеломе
0334 На капију краља будинскога,
0335 Ђе се стража на капији шета.
0336 Божију му помоћ називала:
0337 ”Бог на помоћ, св’јетла краља стажо!
0338 Би ли мени показао право,
0339 Ко премине у двору краљеву,
0340 Ово вр’јеме од петнаес дана,
0341 Кога ли су изн’јели из града?”
0342 Говори јој св’јетла краља стража:
0343 ”Здраво била, сирота дјевојко!
0344 Кад ме питаш, казат ћу ти право.
0345 Оди није нико преминуо
0346 У краљеву двору бијеломе,
0347 Нит су кога изн’јели из града,
0348 Нег болује једно монче младо,
0349 Има дунда Краљевића Марка,
0350 Он је рода од Војиновића,
0351 По имену дијете Миљенко
0352 Из Карловца, бијелога града.”
0353 Кад то чула Миљенкова мајка,
0354 Стопрв у њу дух уљего био,
0355 Руку баца у џепе свилене
0356 И повади двадесет дуката
0357 И дарива на вратима стражу:
0358 ”На ти ово, св’јетла краља стражо!
0359 Ако Бог да, да буде истина,
0360 Кад се вратим од Будима града,
0361 Онда ћу те даривати боље.”
0362 Тијем пође граду кроз капију.
0363 Докле дође пред дворе краљеве,
0364 На прозору краљица дјевојка,
0365 Сестра драга краља будинскога.
0366 Кад видјела Миљенкову мајку,
0367 Миљенка је дозиват станула:
0368 ”О Миљенко, мило моје драго!
0369 Ну т’ одовуд драге сестре твоје,
0370 Сва у црну руху обучена.”
0371 Кад то чује млађахни Миљенко,
0372 Краљици је Миљен говорио:
0373 ”Откле сестра, драга душо моја!
0374 Кад ја немам брата ни сестрице?”
0375 Па износи на прозоре главу
0376 Кад видио милу своју мајку,
0377 Па говори краљици будинској:
0378 ”Ајме мени, драга моја душо!
0379 Ово ти је мила моја мајка.”
0380 Па потрче кули низ скалине
0381 И Миљенко и дјевојка млада,
0382 Па се мајци поклоне лијепо.
0383 Под њом добра коња ухитише,
0384 Са коња је на руке примише.
0385 Иде мајка загрлит Миљенка,
0386 Да га љуби лишце у бијело,
0387 Али прије на земљу паднула.
0388 Препаде се краљица будинска,
0389 Она мисли, да је преминула.
0390 Узеше је руке на бијеле,
0391 Унијеше дворе у краљеве,
0392 Ставише је меке на душеке.
0393 Добавише хитра медикара,
0394 Да јој нуде и понуде даде.
0395 А око ње обл’јеће краљица,
0396 Док устане Миљенкова мајка
0397 Из онога мекога душека,
0398 Па се шета по двору краљеву
0399 С драгом сестром краља будинскога
0400 И с Миљенком, сином рођенијем.
0401 Ту су стали недјељу данака,
0402 А Миљенко краљу говорио:
0403 ”Св’јетли краљу, вјерна шуро моја!
0404 Ја ћу поћи пут Карловца с мајком.
0405 Нетон здраво у Карловац дођем,
0406 По Карловцу купит ћу сватове,
0407 Надај ми се у прве недјеље.”
0408 То изрече, па се оправише.
0409 Монци њима добре коње изведоше,
0410 Бацише се коњма на рамена,
0411 Св’јетла краља пратише их слуге
0412 И краљица дјевојка лијепа.
0413 Све их прати граду кроз капије,
0414 На капијам страже дароваше
0415 И пођое здраво и весело.
0416 Краљица се у Будим вратила
0417 Са њезин’јем монцим и двораним,
0418 А Миљенко у Карловац дође.
0419 За малахно Миљен починуо.
0420 И то вр’јеме за дуго не било,
0421 Купи Миљен кићене сватове
0422 Све по пушци и по десној руци,
0423 Све по избор племиће јунаке,
0424 Добре коње трећом потковане,
0425 Који могу стигнут и убјегнут.
0426 Па отиде из Карловца града,
0427 Здраво дође Будиму б’јеломе.
0428 Лијепо га краљу причекао,
0429 У бијеле дворе убјегнули,
0430 А за пуне сопре посједнули.
0431 Ту се чини велико весеље,
0432 Краљ удава рођене сестрице.
0433 Ту су стали два три б’јела дана.
0434 Кад то видје дијете Миљенко,
0435 Хабер дава светскоме чаушу.
0436 Чауш виче танко, гласовито:
0437 ”О на ноге, сви моји сватови!
0438 Браћо моја, коње отправљајте,
0439 Да идемо, да ми путујемо.
0440 За Миљена, мислити ће мајка
0441 И за наска, његове сватове,
0442 Да по путу н’јесмо погинули,
0443 Да нас није когод нападнуо,
0444 Отео нам благо и дјевојку.
0445 Вет на ноге, сиви соколови!”
0446 Кад то чули кићени сватови,
0447 Сви сватови на ноге скочише,
0448 Своје добре отправљају коње,
0449 А из двора износе дарове.
0450 Свакога су л’јепо даровали,
0451 Сваком дали, што је за ког било,
0452 Баш и Марку Миљенкову куму,
0453 Краљевићу Миљенкову дунду,
0454 А ђеверу под в’јенцем невјесту
0455 И уза њу небројено благо
0456 И танахно у сандуцим рухо.
0457 Здраво иду граду кроз капију
0458 Пут Карловца града бијелога.
0459 Здраво иду пут Карловца града,
0460 А прате их хиљаде солдата,
0461 Што их св’јетли краљу опремио,
0462 Да их прате на поглед Карловцу.
0463 Кад су били Карловцу на поглед,
0464 Солдати се на се узврнуше,
0465 А Миљенко у Карловац дође,
0466 Здраво своје доведе сватове
0467 И краљице под в’јенцем дјевојке.
0468 Ту изађе мало и велико,
0469 Да ми гледа киту и сватове
0470 И краљицу невјесту под в’јенцем.
0471 Кад дођоше дворе пред бијеле,
0472 Миљенкова ишетала мајка,
0473 Под невјестом коња ухитила,
0474 А краљицу на руке примила:
0475 ”Добро дошла, драга нево моја!”
0476 Па је води дворе у бијеле.
0477 Ту се чини велико весеље,
0478 У Миљенка, у двору бијелу.
0479 Кад се мркла нојца прихватила,
0480 Разд’јеле се кићени сватови,
0481 Сваки иде б’јелу двору своме.
0482 Оста Миљен с милом мајком својом
0483 И с краљицом, његовом љубовцом.
0484 И они се л’јепо миловали
0485 Как’ у глави црне очи своје.
0486 Умријеше, не прекорише се.



Извор[уреди]

Hrvatske narodne pjesme, skupila i izdala Matica hrvatska. Odio prvi. Junačke pjesme. I/2. Junačke pjesme, knjiga druga, uredio Dr Stjepan Bosanac, Zagreb, 1897.