Женидба Милоша Обилића/22

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ЧИН III
◄   ПОЈАВА I ПОЈАВА II ПОЈАВА III   ►

ПОЈАВА II

МИЛОШ (који је у половини пјесме дошао, па се зклонио иза завјесе):

Пој, славују, драго моје;
Медом капљу пјесме твоје,
Ко с цвјетића мирисног;
Ој, што н’јесам бисер лаки,
Ил бар да сам кончић танки
Око б’јелог грла твог!

Пој, славују, својим гласом,
Прољеће се из сна буди!
Обасута рајским красом
На истоку зора руди.
У баштици цвати цв’јеће,
Невјестица да ми шеће,
Пауница срца мог;
Пој, славују, злато моје,
Медом капљу пјесме твоје
Ко с цвјетића мирисног.
(Равијојла шапћући раздрагано, трчи завјесама, гдје се Милош сакрива.)

РАВИЈОЈЛА:

То мој соко кликом кличе!
(објеси му се о врат).
То је витез мој!

МИЛОШ (загрли је око паса и води софи):

Да л’ расплаши, славујице,
Слатки гласак твој?
(Сједа и ухватије за подбрадак па јој се загледа у очи.)
Дигни очи, рајски красу,
Зашто скриваш јасне зв’језде?
Прам њихова сјаја шта су,
Небеснице, које језде?

РАВИЈОЈЛА:

Мој витеже, вјерениче,
Опија ме овај чар;
Ал ми срце сјетом ниче,
Мене пали чудни жар. —
Шта ми тако мори груди?

МИЛОШ:

Можда овај св’јетли дан:
Пред олтар нам срце жуди,
Да посвети слатки сан.
(Равијојла га загрли и гледа га мазно.)

РАВИЈОЈЛА:

Је ли ти ме љубиш вјерно?

МИЛОШ:

Као небо зорин крас!
Мој бисеру, цв’јеће смјерно,
Као витез бојни час!

РАВИЈОЈЛА (у одугшевљеном заносу):

Како су ти слатке р’јечи,
Како мило збориш ти!

МИЛОШ:

Твој пољубац слађе л’јечи,
Блаженство ми у њем спи!

(Пољуби је. У истоме часу Грабанцијаш промоли главу кроз прозор. Равијојла врисне и скочи. Грабанцијаша нестане. — Равијојла пружила руку прозору и престрављено гледа тамо. — Милош гледа — то у њу, то у прозор.)

МИЛОШ:

Шта је? Каква страва на твом лицу плану?

РАВИЈОЈЛА:

Кога има тамо?

МИЛОШ (нагне се на прозор и гледа доље.):

Невјестице мила,
Како ми трепериш на ведроме дану,
Као птиче кад му малаксају крила, —
Ето никог нема.

РАВИЈОЈЛА:

А ја спазих тамо.

МИЛОШ:

Кога?

РАВИЈОЈЛА (приљуби се уза њ):

О мој војно, не остављај мене!
Опаке су виле, тражиће ме оне.
Ја већ слутим буру из горе зелене,
За сватима нашим они ће да гоне.

МИЛОШ:

Равијојло душо, не бој ми се вила!
Бродарица б’јесна узаман долета.
Ти си данас моја невјестица мила;
Нек ружица мајска на мом шљему цвјета!


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 93 године.