Кад се жени Имраор Ненаде,
За годину просио ђевојку,
А за другу хаљине кројио,
А за трећу прстење ковао,
За четврту хоће по ђевојку; 5
Али њему ситна књига дође
Од пунице и од двије шуре:
„Ој Ненаде, наш суђени зете:
„Ти не води туђина ђевера:
„Ђевојка је одвише лијепа." 10
Забрину се Имраор Ненаде:
„Јаој мене, до Бога милога!
„Немам брата, немам братучеда,
„Него побра Туре Асан-агу."
Па он брже ситну књигу ппше 15
Асан-аги побратиму своме:
„Богом брате, Туре Асан-ага!
„Могу ли се у те поуздати,
„Да ми будеш ђевер уз ђевојку?"
Асан-ага њему отписује: 20
„Можеш, побро, к'о у брата свога
„Нерођеног, као и рођеног."
Скупише се кићени сватови,
Отидоше по л'јепу ђевојку.
Кад су дошли двору ђевојачком, 25
Ишетала ђевојачка мајка,
Коње прима, за здравље се пита;
Коње води у доње ахаре,
А сватове на гоње чардаке.
Кад су били свати на походу, 30
Братац сеју тихо свјетоваше:
„Ој чујеш ли, моја мила сејо!
„Ти не скидај бијел дувак с лица;
„Ђевер ти је Туре Асан-ага."
То је сеја брата послушала, 35
Она крије своје б'јело лице.
Кад су били кроз гору зелену,
Дуну вијар вјетар са планине,
Те подиже бијел дувак с лица,
Сину лице, како јарко сунце. 40
Кад то виђе Туре Асан-ага,
Од јада му уста испуцаше,
Лије крвца низ сребрна пуца.
Пита њега Имраор Ненаде:
„Побратиме, Туре Асан-ага! 45
„Ил' ти није по вољи снашица?
„Ил' те није даром даривала?
„Те си ми се тако понуждио."
Туре мучи, ништа не говори:
Оно њему о животу мисли. 50
Кад су били на првом конаку,
Сви сватови земљи попадаше,
Ал' не пада Туре Асан-ага,
Већ он хоће снаху да обљуби.
Молила га лијепа, ђевојка: 55
„Не, ђевере, мој по Богу брате!"
Али Турчин за Бога не прима!
Кад су легли у меку постељу,
Лјепо га је снаха преварила:
Десном га ја руком загрлила, 60
А лијевом ноже доватила,
Те у срце њега ударила,
И на ножу срце извадила.
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 597-599.
