Женидба Ива капетана

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Женидба Ива капетана

0001 Запросио Иво капетане
0002 Преко мора у Млетке латинске,
0003 У силнога дужда Латинина,
0004 Иво проси, дужде му је даје,
0005 Предаде данак за ђевојку.
0006 Брзо Иво свадбу углавио
0007 Докле пође и скупи сватове.
0008 Пође Иво на своје дворове,
0009 Ту почину за неђељу данах
0010 И покупи кићене сватове.
0011 Но га ситна књига допанула
0012 Од његове Латинке ђевојке,
0013 У књигу се Иву поздравила:
0014 „Чујеш ли ме, Иво капетане,
0015 Немо’ водит’ у Млетке сватове,
0016 Но их води у Кунар планину;
0017 У неђељу која прва дође
0018 Доведи стотину Сењанах,
0019 Поведе ме од Удбиња Мујо ─
0020 У бапка ме прекупи за благо!“
0021 Кад Ивана књига допанула,
0022 Виђе влашић што му књига пише,
0023 Њему бјеху на сакуп сватови,
0024 Он окрену стотину сватовах.
0025 Отуд иде дијете Јоване,
0026 Бјеше момче од петнаес’ љетах,
0027 Он сабљу о бедрици вуче,
0028 Нема мајка до њега јединога ─
0029 То је сестрић Ива капетана.
0030 А сестрићу Иван бесједио:
0031 „Куј ти хоћеш, дијете Јоване?!
0032 О, сестрићу, сједи на дворове!
0033 Ако ће ти ујак погинути,
0034 На поклон ти све његово благо“.
0035 Но говори Јован ујаку:
0036 „О, ујаче, ниједни јуначе,
0037 Што ми благо и дворове кажеш,
0038 Не би ти се у њих уставио,
0039 И да ми даш благо Јанковића,
0040 Што ја ујну оком виђети нећу!“
0041 Па се ондолен подигнули,
0042 Западоше у Кунар планину.
0043 Сва дружина метеризе граде,
0044 До не хоће Иво капетане,
0045 Те западе насред друма пута,
0046 За каменом и за џефердаром.
0047 Али иду кићени сватови,
0048 Они забун чине планинама.
0049 Но дружини Иво говорио:
0050 „Чујете ли ме, моја браћо драга,
0051 Немо’ који пушку опалити
0052 Док не пукне мога џефердара,
0053 Е сам њега добро напунио ─
0054 Седам мајах зеленога праха,
0055 Зрно једно од педесет драмах!“
0056 Сва дружина њега послушала,
0057 Иво свате напуштио близу,
0058 И упали сјајна џефердара
0059 И погоди Ковачину Рама,
0060 Проз Рама Јелечковић Муја,
0061 А проз Муја Танковић Османа,
0062 Проз Османа Махмут-бега луда,
0063 Лудо чедо рода госпоцкога,
0064 А проз њега старога Јемин-агу,
0065 Погоди га у прси широке.
0066 Јошт зрно пробијат’ хоћаше,
0067 Но је пашче кости укрутило,
0068 Те се у старе кости уставило.
0069 Како пуче пушка Иванова,
0070 Ту панула лазина Тураках.
0071 И ту пуче стотина пушаках
0072 И обали стотину Тураках.
0073 Виђеше се свати и Сењанин,
0074 Убише се огњем из пушаках,
0075 Док планину магла притиснула,
0076 Не види се коња ни јунака.
0077 Од сватовах нико не утече,
0078 До утече од Лијевна Мујо
0079 И уведе Латинку ђевојку
0080 На путаља коња големога.
0081 Од сватовах нико га не виђе,
0082 Но га виђе дијете Јоване
0083 И зами га зеленом планином.
0084 Док ђетету ноге окрачале,
0085 Сједе момче, ријеч бесједило:
0086 „Дивна ли си, ујакова ујна,
0087 Јеси дивна, ного си туђа!“
0088 Јован је Турчину говорио:
0089 „О, Турчине, родила те курва,
0090 Поврни се мало натрагове
0091 Да бијели медан дијелимо!“
0092 Не смије се поврнути Мујо,
0093 А тадер га укори ђевојка:
0094 „Куј ме хоћеш, од Лијевна Мујо,
0095 Но изљези ђетету на медан!“
0096 Изједе га укор и срамота,
0097 Од коња на долину скаче,
0098 Скида тадер Латинку ђевојку,
0099 Ер је свеза за јелу зелену,
0100 Страх је њега да му не поможе,
0101 Па изљезе Јовану на медан,
0102 Ђе се срели, ту се ударише,
0103 Кудије Јован удараше,
0104 Онудије живи огањ скаче,
0105 А остра се ђорда завраћаше;
0106 Но кудије удараше Мујо,
0107 Он по литру меса осијеца,
0108 До руке му црна крвца скаче,
0109 Девет ранах удари Јовану,
0110 Свака рана од педе јуначке.
0111 Стаде падат’ Јован на кољена,
0112 Но га гледа Латинка ђевојка,
0113 Па Јовану ријеч говорила:
0114 „Хај, Јоване, рђа те убила!
0115 Да л’ не видиш, јади га виђели,
0116 Е ја на Муја панцијер кошуља,
0117 На коју сабља не пријења,
0118 Но положи сабљу поврх траве,
0119 Не би ли му ноге уграбио!“
0120 Па на прешу послуша ђевојку,
0121 Положи сабљу поврх траве, ─
0122 Благо томе коме Бог помага! ─
0123 Обје му је ноге окинуо,
0124 Паде Туре на зелену траву,
0125 Јован му главу окинуо,
0126 Од ранах се Јован пренеможе,
0127 Паде момче на зелену траву,
0128 Па полако побавучке пође,
0129 Па ђевојци одријеши руке.
0130 Ну му ујна била преболећа,
0131 На дијете ране сагледала,
0132 Са себе довати јаглака
0133 И ђетету ране увијала,
0134 Док се ране крвцом испуњале,
0135 Пред собом га бачи на путаља,
0136 Зами га зеленом планином.
0137 Сењане Иван окупио,
0138 Сваки му је на број излазио,
0139 Али су му седам погинули
0140 И нема му сестрића Јована.
0141 Он га мину у планину тражит’,
0142 Џефердара носи наопако
0143 И сестрића уз планину тужи:
0144 „Леле мене, мио сестричићу,
0145 Што ћу твојој јадној мајци казат’?!“
0146 Тадер га сузе пропануле,
0147 Зачу га дијете Јоване,
0148 Па ујаку Јован говорио:
0149 „Немо’ кукат’, мој мио ујаче,
0150 Ево водим твоју вјерну љубу
0151 И око ње сам ране добио,
0152 Добио сам пуно девет ране,
0153 Бог нека зна оћу ли останути,
0154 Хајде, ујаче, медиге да тражиш,
0155 А ја пођох Сењу бијеломе!“
0156 Иво пође и медиге нађе
0157 И доведе их на луда Јована;
0158 Видали га по године данах,
0159 Докле Јован на ноге скочио
0160 И на себе опаса појаса,
0161 Медизима ећимшчину плати.
0162 И то било кад се чинило.



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности. Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа, Београд, 1974.