Женидба Ива Голотрба (САНУ)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Женидба Ива Голотрба

0001 Вино пије од Јаноша краљу,
0002 Шњим пију тридесет џенералах.
0003 Кад бише у највише пиће,
0004 Отуд добар јунак испануо.
0005 Колико је силан и бијесан,
0006 На њега је ни кошуље нема,
0007 На њега су двије златајлије,
0008 Он сабљу о рамену вуче,
0009 По њему се о басамак туче.
0010 Пред господом уљеже у кулу,
0011 Па им божу помоћ назива.
0012 Сви му бјеху помоћ прифатили
0013 И дали му тридес’ чашак вина,
0014 Свака чаша по три оке прима.
0015 Он се чудно по имену зваше ─
0016 Од Јаноша Голотрбе Иво.
0017 Он прифати тридес’ чаша вина,
0018 Све их попи Голотрбовићу
0019 И деснога брка не сквасио.
0020 Но му рече од Јаноша краљу:
0021 „О, Иване Голотрбовићу,
0022 А кад тако можеш пити вино,
0023 Да зашто се Иво не ожени ─
0024 Ево овђе тридест џенералах,
0025 У свакога има по ђевојка,
0026 Сваки ће ти цуру поклонити,
0027 Бира’, Иво, од кога ти драго!“
0028 Но Иван тадер бесједио:
0029 „Чујте ме, јаношка господо,
0030 Да се никад другом женити нећу
0031 До лијепом Туркињом ђевојком,
0032 Милом кћерцом Османаге Глушца,
0033 Из Удбиња града бијелога!“
0034 Оно рече, на дворе отиде,
0035 Сиромашко рухо пометнуо,
0036 Ођеде се ка хаге цареве,
0037 Па изведе великога вранца,
0038 На њем врже седло сератлинско,
0039 Што га носе Турци по крајина;
0040 Под колане с обадвије стране
0041 Он објеси пушке гадарије,
0042 Ођеде и себе и ђогата,
0043 Е се ђогу у рамена бачи
0044 И отиде зеленом планином,
0045 Докле дође Удбини крвавој
0046 Под кулом Османаге Глушца.
0047 Но га виђе Фатима ђевојка,
0048 С пенџера му ријеч говорила:
0049 „Море, чу ли, турска сератлијо,
0050 Што си тако ђога зазнојио,
0051 Од окје си земље ал’ крајине?“
0052 А Иван јо’ ријеч проговара:
0053 „Чујеш ли ме, Фатима ђевојко,
0054 Ти ако си чула по чувењу,
0055 Ја сам Туре од Барата Мујо,
0056 Вратарџија од Барата града,
0057 И мене је царе оправио
0058 Да ја тражим за себе ђевојку.
0059 Но ако ћеш, Фатима ђевојко,
0060 Да заједно вијек вјекујемо,
0061 Ходи к мене дома да идемо!“
0062 Но му тада ријеч бесједила:
0063 „Чујеш ли ме, од Барата Мујо,
0064 Мога није Османаге баба,
0065 Но ти ходи к мене у дворове
0066 Да ме просиш у баба за љубу!“
0067 Вели Мујо: „Ја те просит’ нећу;
0068 Трипут сам те просио залуду,
0069 Сад ја пођох у Кладушу Доњу,
0070 Ако нећеш да ја другу тражим.“
0071 Вели Фата: „Причека’ ме, Мујо!“
0072 Па изнесе рухо материно,
0073 Те се рухом бјеше ођеднула
0074 И бисака блага напунила,
0075 А у руке чашу дофатила,
0076 У њу кану тридес’ оках вина,
0077 Изљезе к Мују на дворове
0078 И даде му златну чашу с вином.
0079 Вино попи, с чашом у џеп тура,
0080 А Фатиму за руку прифати
0081 И бачи је за собом на ђога,
0082 Па отиде зеленом планином
0083 Док на многу раскрсницу дође.
0084 Сретоше га три-четири пута,
0085 Неки Нишу, неки Шибенику,
0086 Неки иде пут Барата града.
0087 Иво пође од Јаноша града,
0088 Но говори Туркиња ђевојка:
0089 „О, Турчине, од Барата Мујо,
0090 Ја сам чула од бапка мојега
0091 Како стоје друми по планинах ─
0092 Ти нијеси пута погодио,
0093 Но ти пође пут Јаноша града!“
0094 Иво јо’ таде бесједио:
0095 „О, ђевојко, зла ти памет била,
0096 Ово није од Барата Мујо,
0097 Но сиромах Голотрбе Иво;
0098 А ја јесам тебе преварио,
0099 На Мујово име измамио!“
0100 У ријечи у које се на’ше,
0101 Али иде од Барата Мујо
0102 На зелена коња големога,
0103 Сретоше се два добри јунака.
0104 Вели Иво: „Ђе си био, Мујо,
0105 Ес’ ли био пут Јаноша мога?“
0106 Вели Мујо: „Казаћу ти, Иво.
0107 Ја уведох двадес’ и пет другах,
0108 Уведо их лугу јаношкоме;
0109 Опазише јаношке делије,
0110 Удрише ни лугом зеленијем,
0111 Посјекоше двадест и четири,
0112 И мене ту посјећ’ хоћаху,
0113 Но ме коњске ноге унесоше.“
0114 Вели Мујо: „Ђе си био, Иво,
0115 Јес’ ли био пут Барата мога,
0116 Камо ти је дружина остала?“
0117 Вели Мујо: „Казаћу ти, Иво,
0118 Ја нијесам имава дружине
0119 Ного Бога и коњика мога,
0120 Те се часком до Удбињу спуштих,
0121 Те измамих Мујову Фатиму ─
0122 То је твоја вјереница била.
0123 Ако ли ми боље не вјерујеш,
0124 Погледа’ за мном на коњика!”
0125 Таде вика Туркиња ђевојка:
0126 „Црн ти образ, од Барата Мујо,
0127 Међу браћом сјутра на дивану ─
0128 Ја погини, ја ме узми, Мујо!“
0129 Кад то зачу од Барата Мујо:
0130 „Рашка, курво, Голотрбовићу,
0131 Туђе име на се натурајеш?!“
0132 Па извади пушку кубурлију,
0133 Но се бјеше Туре препануло
0134 Да проз њега булу не убије,
0135 Е је наниже пушку посагнуо,
0136 Под Иваном коња погодио ─
0137 Паде пусти на зелену траву
0138 И Ивану ногу притиснуо.
0139 И Мујо се на њега загонио;
0140 Више њега кад је доходио,
0141 Иво двије пушке опалио,
0142 И Мују живо срце понио.
0143 Паде Мујо коњу под копита,
0144 А Иво се јадан извадио
0145 И Мујову главу окинуо,
0146 И узе му коња и оружје,
0147 И отиде у Јаношу граду
0148 И одведе лијепу ђевојку.



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности. Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа, Београд, 1974.