5
Женидба Златарића Павла
(Из Босне)
Цар ухвати Златарића Павла;
Жао га је цару погубити,
Јер је љевши од сваке ђевојке
Но је Павла царе поклонио
У Једрине, паши Бећир-паши.
И паши га жао погубити,
Већ га на дно у тавницу баци.
Како Павле у тавницу паде
За њим паша врата заклопио,
Па ето га на бојеве горње;
Жао паши Павлога лица
Да тавнује у тавницу мрачној,
Да га бије мемља од камена;
Па дозива јединицу ћерцу:
„Ој Умија, драго чедо моје!
„Наб'јели се и набаками се,
„И навуци сурме на обрве;
„Удри на се ђузел-одијело,
„Па ево ти од ризнице кључи,
„Наспи доста у џепове блага,
„Па ти хајде на тавницу Павлу,
„Те запитај млада каурина:
„Хоће ли се влаше потурчити?
„Тебе ће му бабо даровати,
„А уз тебе двије куле блага
„И сувише пола пашалука,
„Да пашује и да господује
„Без измене до вијека свога;
„Ако ли се потурчити не ће:
„Хоћу њега млада објесити
„У Једрене граду о капији
„До Марице, до воде студене.“
А то булче једва дочекало.
Оде паша у своје сараје.
А ђевојче скочи у кафезу,
Наб'јели се и набаками се,
И навуче сурме на обрве;
Примаче се сактијан-сепету,
На сепету килит отвараше,
Па извади ђузел-одијело,
Па се свуче те се преобуче:
По тијелу бурунџук-кошуљу.
А каква је бурунџук-кошуља?
До појаса сва од чиста злата,
Од појаса од бијеле свиле;
Под кошуљу гаће сандалије,
До пола су гађе сандалије,
А од пола вуци и бауци,
Па учкуру све делијски брци;
Па обуче три кавада златна:
Један зелен до зелене траве,
Други црљен до земљице црне,
Трећи нами што јунаке мами:
Па ууши четворе минђуше;
А на руке тројe бeлeнзуке;
Још на ноге седеФли-налуне
По налуне од злата теркије:
Триста кита триста маџарија;
И опаса од злата тканице:
Нит' су ткане нит' су опредене,
Нит' у ситно брдо увођене,
Већ од златне жице исплетене;
По тканице павте учбашлије
Искићене драгијем каменом,
А највише ситном урубијом;
Па низ плећа плете плетеницу,
Искити је дробнијем бисером;
И покри се од злата чаткијом,
Три јој струка пала на земљицу,
А четврти лице заклањаше,
Да јој сунце не опали лице;
Примаче се ведру огледалу,
Закити се бисернијем цв'јетом;
А на чело дукат фундаклија.
Одкуд не ће бити јауклија.
Онда узе од ризнице кључе,
Па ето је ризници на врата,
У џепове накупи дуката.
Дође булче Павлу на тавницу.
На тавници врата отураше,
Из тавнице Павла дозиваше
И бож'ју му помоћ називаше.
A Павле јој Бога прихваћаше;
„Здраво била пашина ђевојко!“
Оде булче Павлу говорити:
„Чуј јуначе Златарићу Павле!
„Селам ти је од баба мојега
„Баба мога Бећир-паше:
„Ако ћеш се, ђидо, потурчити,
„Мене ће ти бабо даровати
„И уз мене двије куле блага
„И сувише пола пашалука
„Да пашујеш и да господујеш
„Без измене довијека свога;
„Ако ли се потурчити не ћеш;
„Хоће тебе бабо објесити
„У Једрену граду о капији
„До Марице, до воде студене.“
О кад зачу Златарићу Павле,
Плану Павле како огањ живи,
Па Умији Павле проговара:
„Муч' Умија, муком замукнула!
„Ја сам с тебе допао тавнице,
„А данас ме хоћеш да потурчиш;
„Богме ти се потурчити не ћу
„Нит' погази вјеру Исусову,
„Да ми даде паша Бећир-паша,
„Да ми даде и два пашалука
„И сувише десет кула блага.
„Нису благо гроши и дукати;
„Но је благо што је коме драго;
„Хвала Богу и Богородици;
„И ришћанској свијетлој троици,
„Ја имадем и сувише блага:
„У мојему Златарићу граду
„У њем имам три мајдана злата
„Што ми лију благо на товаре,
„Све дукате и б'jеле талире,
„О грошев'ма ни хесапа немам.
„Но ако си душа наумила
„Ето самном вијек вјековати :
„Избављај ме из тавнице мрачне,
„Да те водим вилајету моме,
„Златарићу моме завичају,
„До ми будеш уз колено љуба,
„Да те љубим кадrод се пробудим.“
А кад зачу Туркиња ђевојка,
Булче крило па му говорило:
„Стани, Павле, срце из недара!
„Докле дође петак турски светак;
„Бабо ћ' ићи преко мора сиња,
„Преко мора Шаму и Медини
„А у Меку с царем у џамију;
„Мајка моја уји у сватове,
„У Стамбола бијелога града
„Зејинилу великом везиру:
„А ја ћу се разбољети млада,
„Од главице, али навалице
„А од срца без болести тешке;
„Када буде при путу бабајко:
„Украшћу му од тавнице кључе,
„Одатле ћу тебе извадити,
„Ићићемо твoмe вилајету
„Златарићу, твoмe завичају;
„Но соколе, Златарићу Павле!
„Подај мени твоју вјеру тврду
„И јуначку ријеч од поштења,
„Да ти не ћу бити робињица
„Веће твоја љуба вијерница.
Њојзи Павле тврду вјеру даде
И јуначку ријеч од поштења.
Оде булче и остави Павла.
Кад изиђе у кафез на кулу,
Пита булче паша Бећир-паша
„Ој Умија, чедо моје драго!
„Што говори каурине Павле?
„Хоће ли се ђида потурчити?“
Срдито му булче говорило:
„А мој бабо, паша Бећир-паша!
„Кам ти памет ти је не имао!
„Кам ти очи? њима не гледао!
„Куд те луда глава занијела
„На каура Златарића Павла,
„На каура дину душманина, 2
„Ја нијесам лице одгоила
„У твом двору у кафезу златну,
„За каура Златарића Павла:
„Већ за агу' ал' агина сина;
„Ал' за пашу ал' пашина сина;
„Ал' за каква учтугли-везира.
„Ево бабо, од тавнице кључи,
„Па кад ово учиниш весеље,
„И с царем се из џамије вратиш:
„Ти изведи из тавнице Павла,
„Објеси та граду о капији
„До Марице, до воде студене,
„Каурин се потурчити не ће,
„Да му дадеш и два пашалука
„И сувише десет кула блага.“
А кад зачу паша Бећир-паша,
То је паши врло жао било:
Узе кључе тури у џепове,
Па отиде у своје сараје.
Дан у вторник, освану сриједа;
У четвртак а уочи петка,
На кули се разбоље Туркиња
Од главице, али навалице,
А од срца без болести тешке.
Писну булче на ћемерли-кули:
„Јао њојзи, хоће умријети!“
Абер оде Бећир-пашиници,
Те с ' Умија тешко разбољела.
Оде мајка шћери у кафаза,
Па ђевојци сједе више главе,
Сузе рони, кроз сузе говори:
„Шћери моја, ако Бога знадеш!
„Зар не мислиш ићи у Стамбола,
„Да ујаку енфибула будеш?"
Премеће се булче по душеку:
„Ну отале, моја мила нено!
„Није мени 'до бијеса твога,
„До сватова и Стамбола твога.
„Но је мени до моје невоље.“
Кад у јутру петак освануо,
Татар стиже и ферман донесе
Из Стамбола, од цара честита,
На Бећира пашу у Једрену,
Да се паша у Стамбола спрема,
А отале с царем у џамију
Преко мора Шаму и Медини,
А у Меку у џамију царску.
Теке паша ферман проучио:
Мезил стиже и књигу донесе
Из Стамбола града бијелога,
Од Зејнила велика везира,
На Златију Бећир-патиницу:
Да се брату у сватове спрема
И поведе јединицу шћерцу,
А на име Умију ђевојку,
Да везиру енфибула буде.
Теке паша књигу проучио:
Ал' допаде Осман сарајдаре,
Бећир-паши Осман говорио:
„Зло си сјео пашо, Бећир-пашо!
„Умија се разбољела тешко,
„Чини ми се, хоће умријети.“
Писну паша како гуја љута,
Па отрча у кафаз ђевојци,
Па јој турски „селам“ називаше,
Она њему не рече ријечи.
Но ђевојци паша говорио:
„Ој Умија, моје чедо драго!
„Зар не мислиш с неном у Стамбола,
„Да ујаку енђибула будеш?
„Кад ти нека оде у Стамбола,
„Питаће је паше и везири
„И велики царски сераскери:
„Што везиру ниси енђибула,
„Ујаку ће укор учинити,
„Па ће њему врло жао бити.“
Сузе рони пашина ђевојка,
Сузе рони, кроз сузе говори:
„А мој бабо, паша Бећир-паша!
„Није мени до Стамбола града,
„Нит' ујака Зејнила везира,
„Нит' његове ките и сватова,
„Већ до смрти и eџела мога;
„Видиш аспе око грла мога ?
„И цвијета од оног свијета,
„Зар не видиш ђе ћу умријети?
„Ходи сједи више главе моје,
„Да ти метнем главу у криоце
„И да с тобом жељу подијелим;
„Мораш ићи у Стамбола града,
„Од Стамбола Шаму и Медини,
„Чини ми се, видити те не ћу.“
Млого пашу сузе обливаху,
Жао паши јединице шћерце,
Па ђевојци сједе више главе;
Она њему главу у криоце,
Кад му метну главу у криоце,
Бабајку се вије око грла,
Као гуја око дрвца сува,
Док завуче руке у цепове,
Те украде кључе од тавнице.
Кад украде кључе од тавнице,
Онда булче паши говорило:
„Хајде, бабо, с неном у Стамбола,
„Ја ћ' остати на ћемерли-кули,
„А код тете, твоје миле секе,
„Да ми рза и образа чува,
„Ако умрем, и да ме сарани.“
Оде паша, крену тевабије,
И одведе пашиницу стару.
А ђевојка остаде на кули
А код тете, код бабове секе.
Кад отиде паша Бећир-паша,
Булче скочи на ћемерли-кули,
Па дозива Кумрију робињу,
Па Кумрији булче говорило:
„Ој Кумријо, сејо до вијека!
„Брзо иди у нову чаршију
„До Милице младе крчмарице,
„Од мене јој односи поздравље:
„Нек' приправи вина и ракије,
„Главобоље од шта глава боли,
„Срдобоље од шта срце боли,
„Нек' приправи траве афиуне,
„Афиуне, млоге бенђелуке,
„Што јунака на сан обарају,
„А ево ти стотина дуката
„Па их подај крчмарици младој,
„Нека ником тајне ие казује!
„Нек' све спреми, на кулу донесе,
„Нека даде Осман сарајдару.“
У млађега поговора нема,
Но робиња оде у чаршију,
И однесе стотину дуката.
А Умија на кули остаде,
Па на кули тетку дозиваше,
Аманет јој овај остављаше:
Да закоље тридесет овнова,
И двадесет младих јагањаца;
Сиротињи подели овнове,
А јагањце испече у кули,
Да вечеру даде тевабији,
Па на своје намијени здравље
И за сретна пута бабовога,
То Умију бака послушала,
Па ћехају-арем дозиваше,
Њему даде двадесет дуката
Да он купи двадесет овнова
И тридесет младих јагањаца.
Па ашчије своје дозиваше,
На ашчије ршум учинила
Да приправе господску вечеру.
Кад вријеме од вечере било,
На кули је када изодила,
Сиротињи подели овнове,
Око себе скупи тевабије,
Од најмлађег до најстаријега,
За пуну их постави трпезу.
Истом они за совру сједоше,
Ал' ево ти крчмарице младе,
Сарајдару пиће додаваше;
Чим сједоше, пити започеше.
Тад Умија на ноге устаде
Па са тетом оде вечерати.
Све је лако опити на кули,
Ал' је бабу тешко преварити,
Не ће бака вина ни ракије,
Потље једну шербет-медовину.
Ево булче досетљиво бјеше,
У шербет јој афиун мећаше,
Докле бабу булче опојило,
Паде баба главом без узглавља.
Стере булче душек по душеку,
На душеке баку намешћаше,
А под главу брусали-јастуке,
А покри је кумашли-јорганом,
Па пошета из кафаза свога,
Кад изиђе у мушке одаје,
Па погледа редом тевабије:
Сваки пао главом без узглавља,
Све поспало к'о да се поклало.
То булчету врло мило било,
У њојзи је срце заиграло,
Звекнуше јој три низа ђердана.
у фењер је св'јећу запалила;
Па узима од тавнице кључе,
Те извади из тавнице Павла,
Узе Павла за бијелу руку,
Одведе га на бојеве горње,
За пуну га поставу трпезу,
Примаче му вина и ракије,
И господке сваке ђаконије.
Па отвори сактијан-сепете,
Извади му ђузел-одијело,
Које носи паша Бећир-паша
Од године опет догодине,
Кад му барјам у години дође;
Изнесе му сабљу под мјухуром,
Да га везир погубит' не може,
Док честита цара не запита.
Па отиде у кафаза свога,
Ту се свуче па се преобуче,
Скида булче руво ђевојачко,
Оно скида, делијско обуче
К'о што носи пашин делибаша.
Онда спаде у топле подруме,
Два витеза коња опремила,
Павлу вранца а себи зеленка.
(Вранца паши, зечка делибаши).
Па изведе коње на авлију,
Дизгине им на јабуке меће,
Сами с коњи око куле шећу.
Оде булче на ћемерли-кулу,
Па је Павлу булче говорило:
„Устај, Павле, моје миловање!
„Ја сам добре коње опремила,
„Земан дође, ваља путовати
„Златарићу, твoмe завичају."
Тад обоје на ноге скочише,
Изиђоше у мермер-авлију,
Добријех се дохватише коња ,
Приведоше бињектеш-камену,
Са камена коњма на рамена,
Па пођоше здраво и весело.
Из Једрена здраво изодише,
На Марицу воду нагазише,
Па када су крај Марице били,
Заплака се Златарићу Павле.
А пита га Туркиња ђевојка:
„А што ти је, дражи од очију,
„Те прољеваш сузе низ образе?“
Онда Павле ријеч говорио:
„Ој Умија, срце из њедара!
„Мени јесте велика невоља:
„Сад хоћемо на воду Марицу,
„До бијеле куле карауле,
„У кули је Џанам буљук-баша
„Су стотину турскијех пандура,
„Ваља шњима турски говорити,
„Ваља турски, ваља арнаутски,
„Турски не знам, арнаутски незнам,
„Онђе су ме ухватили Турци,
„Спремили ме цару у Стамбола
„Данас ће ме онђе познавати,
„Данас ћу ти онђе погинути
„И без ране и без мртве главе.“
Насмија се Туркиња ђевојка,
Па одскочи од коња зеленка,
Па извади четири јаглука,
Два их Павлу вије око врата,
А са трећим Павла подбрађаше,
Четвртим му чело завијаше
Загрте га скерлетли-бињишем.
Па одатле коње посједоше,
На Марицу воду нагонише,
И на ону страну изиђоше,
А на турску кулу нагазише;
Ту их тавна ноћца оставила,
А бијели данав прихватио;
Ал' изишао Џанам буљук-баша,
Извео је пет стотин' пандура,
Да нареди на планини страже;
Кад учтугли-пашу угледао,
У параду пандуре турио;
Како Павле спроћу куле дође,
Руком Турцим' турски „селам" даде,
Њему Турци „селам“ прихватише.
Тада рече Џанам буљук-баша:
„Оj jолдашу, пашин дели-баша!
„Шта је паши твоме господару?“
А булче му оде говорити:
„Пошао паша у џамију царску
„Преко мора Меки и Медини,
„У путу га грло забољело
„Нит умире, нит' му боље бива;
„Па је њега царе оправио,
„Оправио у бању цареву,
„E у бању сниже Алексинца.
Онда рече Џанам буљук-баша:
„Ој јолдашу, пашин дели-баша!
„Одавде су четири сахата,
„Има влашко бијело црквиште,
„Ђе је влашка богомоља била,
„Онђе расте биље лековито;
„Ти набери по црквишту биља,
„Господару превиј око врата,
„Чини ми се, боље ће му бити.“
А кад зачу Туркиња ђевојка:
Рукама се у џепове маши
И повади стотину дуката,
Дарова их Џанам буљук-баши;
А хиљаду извади дуката,
Пет стотина дарова пандура;
(На свакога два дуката жута)
Па Џанаму 'вако говорила;
„Ој јолдашу, Џанам буљук-баша!
„Ја ћу удрит' на влашко црквиште,
„Хоћу набрат' по црквишту биља,
„Превићу га паши око врата,
„Ако боље буде господару:
„Ево теби тврду вјеру дајем,
„Не ћеш више бити буљук-баша,
„Него царев ага ал' спахија,
„Ал' велики паша ал' дахија;
„Моме ћу се паши замолити,
„А паша ће нашему Султану,
„За агалук теби испросити.“
Па му онда „ејдовала“ викну.
Пандури се туде поклонише;
„Ејсадиле“ млађан дели-баша!
„Урадио што си наумио;
„Душмани ти под ногама били
„Као зеленку чавле и поткови.“
Отлен добре коње окренуше,
Па пођоше здраво и весело.
Кад измину четири сахата,
На газише на влашко црквиште.
Булче скочи од коња зеленка,
Она бере по црквишту биља;
Не бере та видат' господара,
Већ га бере те се кити њиме
И до себе свога господара;
Кити Павла па му попијева;
„Сив соколе, ђе си долећео!
„Да хоћеш ли здраво излећети
„И изнијет' тицу препелицу?“
Па отален коње окренуше
Право здраво граду Златарићу.
Кад су били граду на погледу,
Далеко их мати угледала.
Викну слуге набрекну слушкиње:
„Море слуге, брже похитајте!
„Па на граду врата отворите,
„Па сретните пољем господара,
„Господара Златарића Павла,
„И за њиме млада дели-башу,
„Ја бих млада и остарих, синци!
„Љевше мушке ја не виђех главе;
„Ја бих рекла, то је снаха моја,
„Мила шћерца паше Бећир-паше,
„За коју је Павле отишао,
„Ал' довести ал' изгубит' главу.“
У млађега поговора нема;
Потрчаше слуге и слушкиње,
Па на граду врата отворише
И сретоше поље господара
Па га у скут и у руку љубе.
Кад су били до бијела двора,
На двору га мајка дочекала,
Шире руке у лице се љубе,
Павле мајку у бијелу руку.
Изиђоше на ћемерли-кулу,
Изведоше Туркињу ђевојку.
Стаде цура те се преобуче
Па изиђе на чардак од куле,
Ђе но сједи Златарићу Павле,
Шњиме млога господа ришћанска,
Међу њима Златарића мајка,
Свима цура руку пољубила,
Господару, Златарићу Павлу,
Њему љуби руку и кољено,
Измаче се, двори старијега.
Зачуди се господа ришћанска
Лијепоме лицу ђевојачком,
И лијепом стасу и образу.
Одмах Павле свате сакупио,
Па одоше Каменици пркви,
Покрстише Умију ћевојку,
Од Умије праве Анђелију,
Па за Павла Анђу привјенчаше.
Шенлук траја три мјесеца дана.
Кад с' намири три мјесеца дана,
Дође паша из џамије царске,
Пашиница из града Самбола.
Мајка шћери ситну књигу пише;
„Ој Умија, слатко чедо моје!
„Што отиде љубит' каурина,
„Каурина, дину душманина,
„На срамоту и оца и мајке?“
Ал' Умија другу одписује:
„Хајд, не лудуј, моја мила нено!
„Да ти знадеш у Једрену твоме,
„Како влаше плаховито љуби:
„Ти би мога баба отровала,
„Под старост се за влаха удала."
