5
Ženidba Zlatarića Pavla
(Iz Bosne)
Car uhvati Zlatarića Pavla;
Žao ga je caru pogubiti,
Jer je ljevši od svake đevojke
No je Pavla care poklonio
U Jedrine, paši Bećir-paši.
I paši ga žao pogubiti,
Već ga na dno u tavnicu baci.
Kako Pavle u tavnicu pade
Za njim paša vrata zaklopio,
Pa eto ga na bojeve gornje;
Žao paši Pavloga lica
Da tavnuje u tavnicu mračnoj,
Da ga bije memlja od kamena;
Pa doziva jedinicu ćercu:
„Oj Umija, drago čedo moje!
„Nab'jeli se i nabakami se,
„I navuci surme na obrve;
„Udri na se đuzel-odijelo,
„Pa evo ti od riznice ključi,
„Naspi dosta u džepove blaga,
„Pa ti hajde na tavnicu Pavlu,
„Te zapitaj mlada kaurina:
„Hoće li se vlaše poturčiti?
„Tebe će mu babo darovati,
„A uz tebe dvije kule blaga
„I suviše pola pašaluka,
„Da pašuje i da gospoduje
„Bez izmene do vijeka svoga;
„Ako li se poturčiti ne će:
„Hoću njega mlada objesiti
„U Jedrene gradu o kapiji
„Do Marice, do vode studene.“
A to bulče jedva dočekalo.
Ode paša u svoje saraje.
A đevojče skoči u kafezu,
Nab'jeli se i nabakami se,
I navuče surme na obrve;
Primače se saktijan-sepetu,
Na sepetu kilit otvaraše,
Pa izvadi đuzel-odijelo,
Pa se svuče te se preobuče:
Po tijelu burundžuk-košulju.
A kakva je burundžuk-košulja?
Do pojasa sva od čista zlata,
Od pojasa od bijele svile;
Pod košulju gaće sandalije,
Do pola su gađe sandalije,
A od pola vuci i bauci,
Pa učkuru sve delijski brci;
Pa obuče tri kavada zlatna:
Jedan zelen do zelene trave,
Drugi crljen do zemljice crne,
Treći nami što junake mami:
Pa uuši četvore minđuše;
A na ruke troje belenzuke;
Još na noge sedeFli-nalune
Po nalune od zlata terkije:
Trista kita trista madžarija;
I opasa od zlata tkanice:
Nit' su tkane nit' su opredene,
Nit' u sitno brdo uvođene,
Već od zlatne žice ispletene;
Po tkanice pavte učbašlije
Iskićene dragijem kamenom,
A najviše sitnom urubijom;
Pa niz pleća plete pletenicu,
Iskiti je drobnijem biserom;
I pokri se od zlata čatkijom,
Tri joj struka pala na zemljicu,
A četvrti lice zaklanjaše,
Da joj sunce ne opali lice;
Primače se vedru ogledalu,
Zakiti se bisernijem cv'jetom;
A na čelo dukat fundaklija.
Odkud ne će biti jauklija.
Onda uze od riznice ključe,
Pa eto je riznici na vrata,
U džepove nakupi dukata.
Dođe bulče Pavlu na tavnicu.
Na tavnici vrata oturaše,
Iz tavnice Pavla dozivaše
I bož'ju mu pomoć nazivaše.
A Pavle joj Boga prihvaćaše;
„Zdravo bila pašina đevojko!“
Ode bulče Pavlu govoriti:
„Čuj junače Zlatariću Pavle!
„Selam ti je od baba mojega
„Baba moga Bećir-paše:
„Ako ćeš se, đido, poturčiti,
„Mene će ti babo darovati
„I uz mene dvije kule blaga
„I suviše pola pašaluka
„Da pašuješ i da gospoduješ
„Bez izmene dovijeka svoga;
„Ako li se poturčiti ne ćeš;
„Hoće tebe babo objesiti
„U Jedrenu gradu o kapiji
„Do Marice, do vode studene.“
O kad začu Zlatariću Pavle,
Planu Pavle kako oganj živi,
Pa Umiji Pavle progovara:
„Muč' Umija, mukom zamuknula!
„Ja sam s tebe dopao tavnice,
„A danas me hoćeš da poturčiš;
„Bogme ti se poturčiti ne ću
„Nit' pogazi vjeru Isusovu,
„Da mi dade paša Bećir-paša,
„Da mi dade i dva pašaluka
„I suviše deset kula blaga.
„Nisu blago groši i dukati;
„No je blago što je kome drago;
„Hvala Bogu i Bogorodici;
„I rišćanskoj svijetloj troici,
„Ja imadem i suviše blaga:
„U mojemu Zlatariću gradu
„U njem imam tri majdana zlata
„Što mi liju blago na tovare,
„Sve dukate i b'jele talire,
„O grošev'ma ni hesapa nemam.
„No ako si duša naumila
„Eto samnom vijek vjekovati :
„Izbavljaj me iz tavnice mračne,
„Da te vodim vilajetu mome,
„Zlatariću mome zavičaju,
„Do mi budeš uz koleno ljuba,
„Da te ljubim kadrod se probudim.“
A kad začu Turkinja đevojka,
Bulče krilo pa mu govorilo:
„Stani, Pavle, srce iz nedara!
„Dokle dođe petak turski svetak;
„Babo ć' ići preko mora sinja,
„Preko mora Šamu i Medini
„A u Meku s carem u džamiju;
„Majka moja uji u svatove,
„U Stambola bijeloga grada
„Zejinilu velikom veziru:
„A ja ću se razboljeti mlada,
„Od glavice, ali navalice
„A od srca bez bolesti teške;
„Kada bude pri putu babajko:
„Ukrašću mu od tavnice ključe,
„Odatle ću tebe izvaditi,
„Ićićemo tvome vilajetu
„Zlatariću, tvome zavičaju;
„No sokole, Zlatariću Pavle!
„Podaj meni tvoju vjeru tvrdu
„I junačku riječ od poštenja,
„Da ti ne ću biti robinjica
„Veće tvoja ljuba vijernica.
Njojzi Pavle tvrdu vjeru dade
I junačku riječ od poštenja.
Ode bulče i ostavi Pavla.
Kad iziđe u kafez na kulu,
Pita bulče paša Bećir-paša
„Oj Umija, čedo moje drago!
„Što govori kaurine Pavle?
„Hoće li se đida poturčiti?“
Srdito mu bulče govorilo:
„A moj babo, paša Bećir-paša!
„Kam ti pamet ti je ne imao!
„Kam ti oči? njima ne gledao!
„Kud te luda glava zanijela
„Na kaura Zlatarića Pavla,
„Na kaura dinu dušmanina, 2
„Ja nijesam lice odgoila
„U tvom dvoru u kafezu zlatnu,
„Za kaura Zlatarića Pavla:
„Već za agu' al' agina sina;
„Al' za pašu al' pašina sina;
„Al' za kakva učtugli-vezira.
„Evo babo, od tavnice ključi,
„Pa kad ovo učiniš veselje,
„I s carem se iz džamije vratiš:
„Ti izvedi iz tavnice Pavla,
„Objesi ta gradu o kapiji
„Do Marice, do vode studene,
„Kaurin se poturčiti ne će,
„Da mu dadeš i dva pašaluka
„I suviše deset kula blaga.“
A kad začu paša Bećir-paša,
To je paši vrlo žao bilo:
Uze ključe turi u džepove,
Pa otide u svoje saraje.
Dan u vtornik, osvanu srijeda;
U četvrtak a uoči petka,
Na kuli se razbolje Turkinja
Od glavice, ali navalice,
A od srca bez bolesti teške.
Pisnu bulče na ćemerli-kuli:
„Jao njojzi, hoće umrijeti!“
Aber ode Bećir-pašinici,
Te s ' Umija teško razboljela.
Ode majka šćeri u kafaza,
Pa đevojci sjede više glave,
Suze roni, kroz suze govori:
„Šćeri moja, ako Boga znadeš!
„Zar ne misliš ići u Stambola,
„Da ujaku enfibula budeš?"
Premeće se bulče po dušeku:
„Nu otale, moja mila neno!
„Nije meni 'do bijesa tvoga,
„Do svatova i Stambola tvoga.
„No je meni do moje nevolje.“
Kad u jutru petak osvanuo,
Tatar stiže i ferman donese
Iz Stambola, od cara čestita,
Na Bećira pašu u Jedrenu,
Da se paša u Stambola sprema,
A otale s carem u džamiju
Preko mora Šamu i Medini,
A u Meku u džamiju carsku.
Teke paša ferman proučio:
Mezil stiže i knjigu donese
Iz Stambola grada bijeloga,
Od Zejnila velika vezira,
Na Zlatiju Bećir-patinicu:
Da se bratu u svatove sprema
I povede jedinicu šćercu,
A na ime Umiju đevojku,
Da veziru enfibula bude.
Teke paša knjigu proučio:
Al' dopade Osman sarajdare,
Bećir-paši Osman govorio:
„Zlo si sjeo pašo, Bećir-pašo!
„Umija se razboljela teško,
„Čini mi se, hoće umrijeti.“
Pisnu paša kako guja ljuta,
Pa otrča u kafaz đevojci,
Pa joj turski „selam“ nazivaše,
Ona njemu ne reče riječi.
No đevojci paša govorio:
„Oj Umija, moje čedo drago!
„Zar ne misliš s nenom u Stambola,
„Da ujaku enđibula budeš?
„Kad ti neka ode u Stambola,
„Pitaće je paše i veziri
„I veliki carski seraskeri:
„Što veziru nisi enđibula,
„Ujaku će ukor učiniti,
„Pa će njemu vrlo žao biti.“
Suze roni pašina đevojka,
Suze roni, kroz suze govori:
„A moj babo, paša Bećir-paša!
„Nije meni do Stambola grada,
„Nit' ujaka Zejnila vezira,
„Nit' njegove kite i svatova,
„Već do smrti i edžela moga;
„Vidiš aspe oko grla moga ?
„I cvijeta od onog svijeta,
„Zar ne vidiš đe ću umrijeti?
„Hodi sjedi više glave moje,
„Da ti metnem glavu u krioce
„I da s tobom želju podijelim;
„Moraš ići u Stambola grada,
„Od Stambola Šamu i Medini,
„Čini mi se, viditi te ne ću.“
Mlogo pašu suze oblivahu,
Žao paši jedinice šćerce,
Pa đevojci sjede više glave;
Ona njemu glavu u krioce,
Kad mu metnu glavu u krioce,
Babajku se vije oko grla,
Kao guja oko drvca suva,
Dok zavuče ruke u cepove,
Te ukrade ključe od tavnice.
Kad ukrade ključe od tavnice,
Onda bulče paši govorilo:
„Hajde, babo, s nenom u Stambola,
„Ja ć' ostati na ćemerli-kuli,
„A kod tete, tvoje mile seke,
„Da mi rza i obraza čuva,
„Ako umrem, i da me sarani.“
Ode paša, krenu tevabije,
I odvede pašinicu staru.
A đevojka ostade na kuli
A kod tete, kod babove seke.
Kad otide paša Bećir-paša,
Bulče skoči na ćemerli-kuli,
Pa doziva Kumriju robinju,
Pa Kumriji bulče govorilo:
„Oj Kumrijo, sejo do vijeka!
„Brzo idi u novu čaršiju
„Do Milice mlade krčmarice,
„Od mene joj odnosi pozdravlje:
„Nek' pripravi vina i rakije,
„Glavobolje od šta glava boli,
„Srdobolje od šta srce boli,
„Nek' pripravi trave afiune,
„Afiune, mloge benđeluke,
„Što junaka na san obaraju,
„A evo ti stotina dukata
„Pa ih podaj krčmarici mladoj,
„Neka nikom tajne ie kazuje!
„Nek' sve spremi, na kulu donese,
„Neka dade Osman sarajdaru.“
U mlađega pogovora nema,
No robinja ode u čaršiju,
I odnese stotinu dukata.
A Umija na kuli ostade,
Pa na kuli tetku dozivaše,
Amanet joj ovaj ostavljaše:
Da zakolje trideset ovnova,
I dvadeset mladih jaganjaca;
Sirotinji podeli ovnove,
A jaganjce ispeče u kuli,
Da večeru dade tevabiji,
Pa na svoje namijeni zdravlje
I za sretna puta babovoga,
To Umiju baka poslušala,
Pa ćehaju-arem dozivaše,
Njemu dade dvadeset dukata
Da on kupi dvadeset ovnova
I trideset mladih jaganjaca.
Pa aščije svoje dozivaše,
Na aščije ršum učinila
Da priprave gospodsku večeru.
Kad vrijeme od večere bilo,
Na kuli je kada izodila,
Sirotinji podeli ovnove,
Oko sebe skupi tevabije,
Od najmlađeg do najstarijega,
Za punu ih postavi trpezu.
Istom oni za sovru sjedoše,
Al' evo ti krčmarice mlade,
Sarajdaru piće dodavaše;
Čim sjedoše, piti započeše.
Tad Umija na noge ustade
Pa sa tetom ode večerati.
Sve je lako opiti na kuli,
Al' je babu teško prevariti,
Ne će baka vina ni rakije,
Potlje jednu šerbet-medovinu.
Evo bulče dosetljivo bješe,
U šerbet joj afiun mećaše,
Dokle babu bulče opojilo,
Pade baba glavom bez uzglavlja.
Stere bulče dušek po dušeku,
Na dušeke baku namešćaše,
A pod glavu brusali-jastuke,
A pokri je kumašli-jorganom,
Pa pošeta iz kafaza svoga,
Kad iziđe u muške odaje,
Pa pogleda redom tevabije:
Svaki pao glavom bez uzglavlja,
Sve pospalo k'o da se poklalo.
To bulčetu vrlo milo bilo,
U njojzi je srce zaigralo,
Zveknuše joj tri niza đerdana.
u fenjer je sv'jeću zapalila;
Pa uzima od tavnice ključe,
Te izvadi iz tavnice Pavla,
Uze Pavla za bijelu ruku,
Odvede ga na bojeve gornje,
Za punu ga postavu trpezu,
Primače mu vina i rakije,
I gospodke svake đakonije.
Pa otvori saktijan-sepete,
Izvadi mu đuzel-odijelo,
Koje nosi paša Bećir-paša
Od godine opet dogodine,
Kad mu barjam u godini dođe;
Iznese mu sablju pod mjuhurom,
Da ga vezir pogubit' ne može,
Dok čestita cara ne zapita.
Pa otide u kafaza svoga,
Tu se svuče pa se preobuče,
Skida bulče ruvo đevojačko,
Ono skida, delijsko obuče
K'o što nosi pašin delibaša.
Onda spade u tople podrume,
Dva viteza konja opremila,
Pavlu vranca a sebi zelenka.
(Vranca paši, zečka delibaši).
Pa izvede konje na avliju,
Dizgine im na jabuke meće,
Sami s konji oko kule šeću.
Ode bulče na ćemerli-kulu,
Pa je Pavlu bulče govorilo:
„Ustaj, Pavle, moje milovanje!
„Ja sam dobre konje opremila,
„Zeman dođe, valja putovati
„Zlatariću, tvome zavičaju."
Tad oboje na noge skočiše,
Iziđoše u mermer-avliju,
Dobrijeh se dohvatiše konja ,
Privedoše binjekteš-kamenu,
Sa kamena konjma na ramena,
Pa pođoše zdravo i veselo.
Iz Jedrena zdravo izodiše,
Na Maricu vodu nagaziše,
Pa kada su kraj Marice bili,
Zaplaka se Zlatariću Pavle.
A pita ga Turkinja đevojka:
„A što ti je, draži od očiju,
„Te proljevaš suze niz obraze?“
Onda Pavle riječ govorio:
„Oj Umija, srce iz njedara!
„Meni jeste velika nevolja:
„Sad hoćemo na vodu Maricu,
„Do bijele kule karaule,
„U kuli je Džanam buljuk-baša
„Su stotinu turskijeh pandura,
„Valja šnjima turski govoriti,
„Valja turski, valja arnautski,
„Turski ne znam, arnautski neznam,
„Onđe su me uhvatili Turci,
„Spremili me caru u Stambola
„Danas će me onđe poznavati,
„Danas ću ti onđe poginuti
„I bez rane i bez mrtve glave.“
Nasmija se Turkinja đevojka,
Pa odskoči od konja zelenka,
Pa izvadi četiri jagluka,
Dva ih Pavlu vije oko vrata,
A sa trećim Pavla podbrađaše,
Četvrtim mu čelo zavijaše
Zagrte ga skerletli-binjišem.
Pa odatle konje posjedoše,
Na Maricu vodu nagoniše,
I na onu stranu iziđoše,
A na tursku kulu nagaziše;
Tu ih tavna noćca ostavila,
A bijeli danav prihvatio;
Al' izišao Džanam buljuk-baša,
Izveo je pet stotin' pandura,
Da naredi na planini straže;
Kad učtugli-pašu ugledao,
U paradu pandure turio;
Kako Pavle sproću kule dođe,
Rukom Turcim' turski „selam" dade,
Njemu Turci „selam“ prihvatiše.
Tada reče Džanam buljuk-baša:
„Oj joldašu, pašin deli-baša!
„Šta je paši tvome gospodaru?“
A bulče mu ode govoriti:
„Pošao paša u džamiju carsku
„Preko mora Meki i Medini,
„U putu ga grlo zaboljelo
„Nit umire, nit' mu bolje biva;
„Pa je njega care opravio,
„Opravio u banju carevu,
„E u banju sniže Aleksinca.
Onda reče Džanam buljuk-baša:
„Oj joldašu, pašin deli-baša!
„Odavde su četiri sahata,
„Ima vlaško bijelo crkvište,
„Đe je vlaška bogomolja bila,
„Onđe raste bilje lekovito;
„Ti naberi po crkvištu bilja,
„Gospodaru previj oko vrata,
„Čini mi se, bolje će mu biti.“
A kad začu Turkinja đevojka:
Rukama se u džepove maši
I povadi stotinu dukata,
Darova ih Džanam buljuk-baši;
A hiljadu izvadi dukata,
Pet stotina darova pandura;
(Na svakoga dva dukata žuta)
Pa Džanamu 'vako govorila;
„Oj joldašu, Džanam buljuk-baša!
„Ja ću udrit' na vlaško crkvište,
„Hoću nabrat' po crkvištu bilja,
„Previću ga paši oko vrata,
„Ako bolje bude gospodaru:
„Evo tebi tvrdu vjeru dajem,
„Ne ćeš više biti buljuk-baša,
„Nego carev aga al' spahija,
„Al' veliki paša al' dahija;
„Mome ću se paši zamoliti,
„A paša će našemu Sultanu,
„Za agaluk tebi isprositi.“
Pa mu onda „ejdovala“ viknu.
Panduri se tude pokloniše;
„Ejsadile“ mlađan deli-baša!
„Uradio što si naumio;
„Dušmani ti pod nogama bili
„Kao zelenku čavle i potkovi.“
Otlen dobre konje okrenuše,
Pa pođoše zdravo i veselo.
Kad izminu četiri sahata,
Na gaziše na vlaško crkvište.
Bulče skoči od konja zelenka,
Ona bere po crkvištu bilja;
Ne bere ta vidat' gospodara,
Već ga bere te se kiti njime
I do sebe svoga gospodara;
Kiti Pavla pa mu popijeva;
„Siv sokole, đe si dolećeo!
„Da hoćeš li zdravo izlećeti
„I iznijet' ticu prepelicu?“
Pa otalen konje okrenuše
Pravo zdravo gradu Zlatariću.
Kad su bili gradu na pogledu,
Daleko ih mati ugledala.
Viknu sluge nabreknu sluškinje:
„More sluge, brže pohitajte!
„Pa na gradu vrata otvorite,
„Pa sretnite poljem gospodara,
„Gospodara Zlatarića Pavla,
„I za njime mlada deli-bašu,
„Ja bih mlada i ostarih, sinci!
„Ljevše muške ja ne viđeh glave;
„Ja bih rekla, to je snaha moja,
„Mila šćerca paše Bećir-paše,
„Za koju je Pavle otišao,
„Al' dovesti al' izgubit' glavu.“
U mlađega pogovora nema;
Potrčaše sluge i sluškinje,
Pa na gradu vrata otvoriše
I sretoše polje gospodara
Pa ga u skut i u ruku ljube.
Kad su bili do bijela dvora,
Na dvoru ga majka dočekala,
Šire ruke u lice se ljube,
Pavle majku u bijelu ruku.
Iziđoše na ćemerli-kulu,
Izvedoše Turkinju đevojku.
Stade cura te se preobuče
Pa iziđe na čardak od kule,
Đe no sjedi Zlatariću Pavle,
Šnjime mloga gospoda rišćanska,
Među njima Zlatarića majka,
Svima cura ruku poljubila,
Gospodaru, Zlatariću Pavlu,
Njemu ljubi ruku i koljeno,
Izmače se, dvori starijega.
Začudi se gospoda rišćanska
Lijepome licu đevojačkom,
I lijepom stasu i obrazu.
Odmah Pavle svate sakupio,
Pa odoše Kamenici prkvi,
Pokrstiše Umiju ćevojku,
Od Umije prave Anđeliju,
Pa za Pavla Anđu privjenčaše.
Šenluk traja tri mjeseca dana.
Kad s' namiri tri mjeseca dana,
Dođe paša iz džamije carske,
Pašinica iz grada Sambola.
Majka šćeri sitnu knjigu piše;
„Oj Umija, slatko čedo moje!
„Što otide ljubit' kaurina,
„Kaurina, dinu dušmanina,
„Na sramotu i oca i majke?“
Al' Umija drugu odpisuje:
„Hajd, ne luduj, moja mila neno!
„Da ti znadeš u Jedrenu tvome,
„Kako vlaše plahovito ljubi:
„Ti bi moga baba otrovala,
„Pod starost se za vlaha udala."
