Женидба Златанића Павла

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Женидба Златанића Павла

Цуру проси Златанићу Павле,
Од Коштуна града бијелога,
Преко мора из горњег приморја,
У онога приморскога бана,
Просио је годиницу дана, 5
Кад настаде друге половина,
Онда Павле цуру испросио,
Прстен дао, свадбу одгодио:
»Свадба наша не мало земана,
Нека буде по године дана, 10
Док ја пођем до Коштуна града,
Те сакупим кићене сватове.«
Док је Павле цару испросио,
Млого благо Павле потрошио,
Пак се врати до Коштуна свога, 15
Кад он дође својој танкој кули,
Стаде китне купити сватове,
Док ево ти књиге шаровите,
Из онога камена приморја,
Од пунице ђевојачке мајке, 20
Овако му ситна књига пише:
»О мој зете, Златанићу Павле!
Када станеш купити сватове,
Немој водит' малине сватова,
Већ поведи хиљаду сватова, 25
Све Србина кајно ватре живе,
Све војводе, соколове сиве,
Ђевојка је одвећ поносита,
Далеко је огласила лице,
Огласила по бијелу св'јету, 30
Она има много муштерија,
Пак је многом хатар остануо,
Ђе за њега твоја цура неће,
Па је њему на свакога криво,
Синоћ мени ситна књига дође, 35
Од Турчина од Крнаве Рама,
Овако ми ситна књига каже:
»О пунице, приморска банице!
Зар си моју цуру поклонила
Каурину Павлу Златанићу? 40
Ја знадеш ли, приморска банице,
Ђе ћу ваше свате дочекати,
На обали покрај сињег мора,
Су мојијех хиљаду војника,
Од Крнаве града бијелога, 45
Бијеле им руке савезати,
Па им русе посијећи г лаве,
Твога зета турити у море,
Ја знадеш ли, приморска банице!
Какве имам сиве соколове, 50
Све делије, баше Једренлије,
Ја бих мого с царем заратити,
Ја камоли с твојим зетом Павлом!«
Па мој зете, Златанићу Павле,
Сад ти гледај што ћеш и како ћеш, 55
Како ћеш ти цуру избавити?
Како мени ова књига пише,
Све да имаш диве соколове,
Не би лако цуре избавио,
А мени је туга и невоља, 60
Што не мореш цуре избавити,
Пак ће отић вјера у невјеру,
То би било свем народу тешко,
А мене би опасала туга,
Да ја жалим довијека свога, 65
Ја нијесам цуру одгојила,
За Турчина, српског душманина,
Теби сам је поклонила, Павле,
Сад ти мисли што ћеш и како ћеш?«
Када Павлу та'ка књига дође, 70
Голему се чуду зачудио,
Код њег' сједи дванајест војвода,
Прво ми је Старевић Илија,
А друго је Бановић Никола,
А до њихе остале војводе, 75
До њих стоје три-четири слуге,
Што их вином и дуваном служе,
Онда рече Старевић Илија:
»Побратиме, Златанићу Павле
О'клен теби так'а књига дођ'е, 80
Па се на њу забринути пође,
И досад су књиге долазиле,
Ал' нијесу тако брижне биле,
Казуј, брате, шта ти књига пише?«
Све им Павле од истине каже, 85
Онда рече Старевић Илија:
»Не брини се, мио побратиме,
Већ ти пиши књиге шаровите,
Ситне књиге на четири стране,
Ти сакупи свате изабране,
Виђећемо од Крнаве Рама.«
Кад то зачу Златанићу Павле,
Пише књиге на четири стране,
Па сабира кићене сватове,
Павле пише, Иле му казује,
Прву шаље од Сријема Јању:
»Побратиме, од Сријема Јањо,
Да си брже до Коштуна града,
Ево ти се женим у добри час,
Пак и тебе зовем у сватове,
Да ми будеш сватски старјешина,
Далеко сам цуру испросио,
Преко мора у горњем приморју.«
Све му каза што је и како је,
Ону шаље, другу ситну пише,
Пак је шаље бијелу Пазару,
На кољено Рељи Бошњанину:
»Побратиме, Реља Бошњанине!
Да си брже до Коштуна града,
Ево ти се женим у добри час,
Пак и тебе зовем у сватове,
Да ми, брате, у сватове пођеш,
Да ми будеш први у сватима,
И поведи два млада првљенца,
Два првљенца два Војиновића.«
Ону спреми, другу ситну пише,
Пак је шаље до Призрена града,
А на руке Обилић Милошу:
»Побратиме, Обилић Милоше,
Да си брже до Коштуна града,
Ево ти се женим у добри час,
Далеко сам цуру испросио,
У приморју од приморског бана,
Пак и тебе зовем у сватове,
Да ми будеш војвода у сватима.«
Ону шаље, другу ситну пише,
Пак је шаље Смедереву граду,
На кољено Смедеревац Ђури:
»О мој куме, Смедреваџ Ђуро,
Да си брже до Коштуна града,
Ево ти се женим у добри час,
Пак и тебе зовем у сватове,
И досад смо кумство славновали,
Данас ћемо боље поновити.«
Ону шаље, другу ситну пише,
Пак је шаље бијелу Топлику,
А на руке Топлици Милану:
Побратиме, Топлица Милане,
Да си брже до Коштуна града,
Ево ти се женим у добри час,
Пак и тебе зовем у сватове,
Да развијеш крстата барјака,
За барјака родила те мајка,
Далеко сам цуру испросио,
У приморју од приморског бана.«
Ону шаље, другу ситну пише,
Пак је шаље до Сибиња града:
»Побратиме, Сибињанин Јанко,
Ето теби књиге шаровите,
Добро види, што ти књига пише,
Спреми мени двоје ђеце лудо,
Свога сина Јанковић Секулу,
И сокола Бановић Секулу,
Твог сестрића и твог мила сина,
Ја се женим од приморског бана,
Нек ми буду два ђевера млада,
Јер су ђеца ставна и прикладна,
Нек с' имамо поносити чиме.«
Ону шал>е, другу ситну пише,
На кољено Краљевићу Марку:
»Побратиме, Краљевићу Марко!
Да си брже до Кошутна града,
Ево ти се женим у добри час,
Пак и тебе зовем у сватове,
Да ми чуваш младе ђеверове,
И приморску кићену ђевојку,
Да ти будеш њима старјешина;
Да дарујеш од Крнаве Рама,
Дочекаће свате у приморју.«
Кад је так'е књиге растурио,
Малко време за дуго не било,
Док ево ти од Сријема Јања,
И он води стотину сватова,
И тамо их добро дочекаше,
Свате воде на росну ливаду,
А војводе на бијелу кулу.
Таман сјели, те се одморили,
И рујна се винца напојили,
Док ево ти Реље Бошњанина,
И он води стотину сватова,
И пред њиме два млада првљенца,
Два првљенца два Војиновића,
Од малена села Вучитрна;
И ту свате добро дочекаше,
Свате воде на росну ливаду,
А војводе на бијелу кулу.
Таман сјели, те се одморили,
И рујна се вина напојили,
Док ево ти Обилић Милоша,
На ждралину, вас у суху злату,
Мрке масти, високе одрасти,
Штрк на ногам', широк у плећима,
А за њиме стотину сватова,
Право дође под Павлову кулу,
И тамо их добро дочекаше,
Свате воде на росну ливаду,
А војводе на високу кулу.
Таман сјели, те се одморили,
И здравице српске наздравили,
Док ево ти Топлице Милана,
На дорату, ко на горској вили,
Виш' њега се крстат барјак вија,
Крст на њему кано сунце сија!
И он води стотину сватова,
И тамо их добро дочекаше,
Свате воде на росну ливаду,
А војводе на бијелу кулу,
Таман сјели, те се одморили,
И рујним се вином обредили,
Док ево ти Смедеревац Ђура,
На дорину коњу од мејдана,
И он води стотину сватова,
Свате воде на росну ливаду,
А војводе на бијелу кулу,
Таман сјели, те се одморили,
И рујна се вина напојили,
Док ево ти двоје ђеце лудо,
А под њима оба коња врана,
Како пера у врана гаврана,
То су Павлу два ђевера млада,
Једно му је: Бановић Секула,
А друго је: Јанковић Секула,
Како су се ђеца заођела?
Одијело од сухога злата,
Љепша ђеца од сваке ђевојке;
Коњи врани кано и гаврани,
Једно с другим то се разговара!
А за њима стотину сватова,
И тамо их добро дочекаше,
Сватови се редом искупише,
А још нема Краљевића Марка,
Кад у Прилип ситна књига дође,
Али Марка дома не бијаше,
Веће стара на оџаку мајка,
Сузе лије низ бијело лице,
Кад виђела што јој књига пише,
Још је више сузам' проточила,
Књигоноши јадна говорила:
»Јадан, брате, момче књигоноша
Шта ти тражиш, шта л' за Марка питаш?
Ев' имаде годиница дана,
Како ми се осужњио Марко,
У Једрени, у турској паланци,
Ухвати га тридесет делија,
На невјери, вјера их убила!
Ухватише, па га уапсише,
Наскоро ти у сватове неће,
А да иде то би било среће.«
Кад се китни свати сакупише,
Ту чекаше Краљевића Марка,
Три бијела данка брез престанка,
Кад четврто јутро освануло,
Поцикнуше јасни далумбаси,
Подвикнуше кићени чауши:
»На ноге се, кићени сватови,
Да ранимо, да не одоцнимо,
Ко је коњик, притежи колане,
Ко је пјешак, на ноге опанке,
Више, браћо, не чекајмо Марка,
Јер ђевојка није за чекања.«
То рекоше, на ноге скочише,
И отален здраво полазише,
Наприједа Реља Бошњанине,
А до њега два Војиновића,
Оба брата од једне матере,
А за њима од Сријема Јањо,
А за Јањом Смедеревац Ђуро,
А за Ђуром Топлица Милане,
Крстат га је барјак поклопио,
С обје стране до зелене траве;
За Миланом Обилић Милоше,
За Милошем Бановић Секула,
А за њиме Јанковић Секула,
А за њиме Златанићу Павле,
За војводам остали сватови,
Куд гођ ишли, у приморје сишли,
До банова до бијела двора,
И тамо их добро дочекаше,
Растурише јавте на сватове,
Ту сватови ноћцу преноћише,
Кад ујутру јутро освануло,
Освапуло и сунце грануло,
Завикаше кићени чауши:
»Ви сватови коње опремајте,
А ђевери кићену ђевојку,
Да ранимо, да не одоцнимо,
Туђа земља пратиоца нема.«
Док завика приморска баница:
»Лако мало кићени сватови,
Док изиђе ручак и дарови.«
Иза тога ручак излазио,
Иза ручка госпо'ски дарови,
Дароваше што за ког бијаше,
Пак ђевојку свати поведоше,
А за њима пристануо бане,
И госпоја кићена баница,
Шћерцу прате, сузе прољевају,
А говоре Златанићу Павлу:
»О наш зете, Златанићу Павле,
Кад будете на морску обалу,
Ђе излази из мора ђемија,
Ту ће васке дочекати Турци,
Дочекати од Крнаве Рамо,
А Рамо је ћесеџија љута,
Додијо је цару и ћесару,
Пак се тиче и српске границе,
Да Србима покрај мора суди,
И скоро је разбио сватове,
Код Мљетака града бијелога,
И отео кићену ђевојку ;
Да је Бог д'о и срећа велика,
Да је вама у сватима Марко,
Лако би вам путовати било,
Јер је Марко јунак од старина,
Колико је у години дана,
Он је више добио мејдана.«
А вели им Златанићу Павле:
»Не бојим се од Крнаве Рама,
Док је мени Милош у сватима.«
То рекоше, па се растадоше,
И отален свати полазише,
Куд год ишли, на обалу сишли,
Кад сиђоше мору на обалу^
Док погледа Златанићу Павле,
Кад обалу притиснули Турци,
Међу њима од Крнаве Рамо,
Он за чадор привезо кулаша,
Око њега стотину чадора,
И Рамово хшьаду делија,
Када Рамо опази сватове,
На млађе је срклет учинио,
А млађи му коња доведоше,
За готова засједе кулаша,
Стаде му се кулаш пропињати,
По три копља небу у висине,
По четири пољу у ширине,
А у Рама сабља Арапова
Што је њему Арап поклонио,
У Солуну граду бијеломе,
Која реже шипке од челика,
А сијече панцијер кошуљу,
Све делије коње посједоше,
Пред сватове коње наћераше,
Тадај рече од Крнаве Рамо:
»Копиљане, Златанићу Павле,
Стани мало, застави зекана,
Ти остави кићену ђевојку,
Ако ли је ти оставит нећеш,
Изиђи ми на мејдан јуначки?«
Кад то чуше све српске војводе,
Све војводе коње заставише,
Међу собом тихо говорише:
»Ко ће Раму на мејдан изићи?«
Онда рече од Сријема Јањо:
»Стани брате, Златанићу Павле,
Ја ћу Раму на мејдан изићи.«
Пак наћера коња на Турчина,
А то Рамо једва дочекао,
Пак преда н>'га наћера кулаша,
По једном се џидам претурише,
Обојица џиде саломише,
Пак балчаке у таву бацише,
Потегоше перне буздоване,
Стадоше се мушки ударати.
Да ви'ш силна од Крнаве Рама,
Узе Јања за прси јуначке,
Па га свали седам-осам пута,
Док му свеза наопако руке,
Па завика грлом бијелијем:
»Копиљане, Златанићу Павле,
Изиђи ми на мејдан јуначки,
Ја опреми за се џебелију?«
А кад виђе Златанићу Павле,
Онда рече Обилић Милошу:
«Побратиме, Обилић Милоше,
Ја ћу Раму на мејдан изићи,
Ти причувај кићену ђевојку,
Уз ђевојку два ђевера млада,
Јер су ђеца луда и нејака.«
Кад то рече Златанићу Павле,
На Турчина напера зекана,
Буздоване перне потегоше,
Шћаше Павле ударити Рама,
Дочека га од Крнаве Рамо,
Узе Павла за прси јуначке,
Па га свали у зелену траву,
Па му свеза наопако руке.
Кад војводе обредио редом,
Шпаше Рамо прихватит ђевојку,
Кад то виђе Милош Обилићу,
На Турчина наћера ждралина,
Дочека га од Крнаве Рамо,
Потегоше џиде заковане,
По једном се пидам претурише,
Буздоване перне потегоше,
Стадоше се њима ударати,
Буздованим' пера обломише,
А кад виђе од Крнаве Рамо,
Ђе ће н>ега Милош погубити, 400
Он Милошу тихо говорио:
»Да ми бритке сабље оставимо,
Сабља море преварити кога,
На превару и нема јунаштва.«
Кад зачу Обилић Милоше, 405
Обојица сабље потурише,
Да ви'ш Рама, кукала му мајка!
Ко што ће му данас закукати,
Ону баци, а другу извуче
Испод седла са кулаша свога, 410
Тако Турчин превари млогога,
И Милоша преваритй пође,
А Милошу змај на очи дође,
Зубом шкри'ну, на Турчина пође,
Ухвати га за прси јуначке, 415
Обојица падоше у траву,
Сподбише се по плећи јуначке,
Онда Милош стаде бесједити:
»Бре![1] Турчине, од Крнаве Рамо,
Немој рећи да је пријевара, 420
Већ се држи данас на мејдану!«
Пак омахну здесна налијево,
Док је с њиме о тле ударио,
Кад обори од Крнаве Рама,
Све га вуче, док сабљи довуче, 425
Пак му русу одсијече главу,
А завика грлом бијелијем:
»Ђе си, брате, Бановић Секула?
Причувај ми баше Једренлије,
Да ми данас не умакну с пута.« 430
Кад то виђе Бановић Секула,
Он у Турке наћера вранчића,
Милош свога посједе ждралина,
У делије јуриш учинише,
Ту се стаде крвца прољевати,
Све разгоне Турке на буљуке,
Кано вуци по планини овце,
Секул гони, Милош дочекује,
Коње хвата, а сијече главе,
Исјекоше пет стотин' делија,
А остали у море скочише,
У сињој се води подавише,
Пак војводе коње повратише,
Сватовима руке опростише,
Онда рече Обилић Милоше:
»Побратиме, Бановић Секула,
Не чудим се од Сријема Јању,
Нит' се чудим Топлици Милану,
Већ се чудим Златанићу Павлу,
И нашему Рељи Бошњанину,
И прије су на мејдану били,
Шта чинише, кад се упушћаше?«
Онда рече Бановић Секула:
»Ко год пије преко мјере пиво,
Вазда му је на мејдану криво !«
И шта ћу ти даље бесједити,
Ту сватови мејдан задобише,
Од сватова нико не погибе,
А у здрављу Обилић Милоша!
Пак дебеле коње посје юше,
Одведоше кићену ђевојку,
До Коштуна града бијелога,
И весеље једно учинише,
Оженише Златанића Павла,
Свадбоваше, пак се растадоше,
Сваки оде завичају своме,
Оста Павле љубећи ђевојку.



Референце[уреди]

  1. Том пријетећом па и непристојном ријечи, обично Турчин бреца на хришћане, хришћанин је не смије изрећи Турчину ако мари за живот.

Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., 553-564.