Женидба Грује Новаковића

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Женидба Грује Новаковића

Вино пило тридесет хајдука,
На врх Ките, високе планине
Међу њима Дебелић Новаче,
Њему сједи Грујо уз кожено,
А до н>ега тридесет хајдука, 5
Сви весели, Грујо невесео,
Редом сједе, редом пију пиво,
А служи их слуга Муртолозе,
Златном чашом у бијелој руци,
Како коме чашу додаваше,
На свакога право погледаше,
У чашу му пиво дотакаше,
И свакоме редом додаваше,
А свом бабу чашу преливаше,
Преко руке пиво додаваше,
Свога баба погледаше криво,
Кад то виђе Дебелић Новаче,
Он дозива свога мила сина:
»Муртолозе, мој милостан сине,
Што си се ти на ме разљутио,
Те ми чашу преко руке дајеш,
У чашу ми прелијеваш пиво,
И ти мене погледујеш криво,
Сваког служиш како брата свога,
А свог баба како душманина,
Зашто си се на ме разљутио?
Шта сам теби криво учинио?
Што си мени невесео сине?«
Онда рече Муртолозе слуга:
»О мој бабо, Дебелић Новаче
Ако сам се расрдио на те,
То је мени за невољу љуту,
Врсници се моји иженише,
Соколиће Србе изродише,
Врснице се моје удадоше,
Други моју заручницу љуби,
А ти мене оженити нећеш,
Стога ми је туга и невоља!
Ево вама чисту вјеру дајем,
Више васке ни дворити нећу,
Ни дворити, ни ћу вас молити,
Већ ћу танку пушку прихватити,
Пак ћу се ја сјутра одметнути,
Одметнути у земљу Турчију,
Уписаћу себе у пандуре,
Ја сам доста чету четовао,
Више с вама четовати нећу
Ни' ћу дати вама четовати;
Покупићу из Турчије Турке,
Саставићу тридесет пандура,
И пред њима Танковић Османа,
А Осман је турска буљукбаша
А ја ћу им бити харамбаша,
Сви ће мене послушати Турци,
Ја ћу вашу чету похватати,
Све вам стазе и богазе знадем,
Знадем кланце куд смо пролазили,
И јатаке ђе смо долазили,
И оставе ђе смо остављали,
Остављали трговачко благо,
Па ћу с Турцим' дијелити благо,
А васке ћу живе похватати,
Бијеле вам повезати руке,
Одвести вас у турску Удбину,
Предаћу вас удбинском диздару,
Бациће вас на дно у тавницу,
Ту ће вама кости останути!«
Кад то зачу тридесет хајдука,
Сваки шути ништа не говори,
Погледаше у земљицу црду,
У земљицу, у зелену траву,
Како трава на одгојке расте,
Кајно дојке у добре ђевојке,
А не гледа Дебелић Новаче,
Веће сину међу очи црне,
Те овако њему одговара:
»Муртолозе, мој милостан сине,
У причу те бабо оженио,
А у горе цуру испросио,
Ев' имаду двије годинице,
И настала трећа половина,
Како сам ти цуру испросио,
У Подрињу граду бијеломе, ,
У онога од Подрин>а бана,
Које љепше на далеко нема,
Ја сам теби цуру испросио.
И много сам благо потрошио,
Док сам реко: моја је ђевојка,
Ал' залуду, фајде не имаде,
Кад се љута натурила гуја,
Љута гуја Грчићу^анојле,
Из Софије града бијелога,
Млого момак благо натурио,
Пак и прије свадбу одгодио,
Пак ће одвест' цуру испрошену,
На срамоту и мени и теби,
И нашијех тридесет хајдука,
Пак сад не знам што ћу ни како ћу?
Није л' мајка родила јунака,
Ја сестрица брата одгојила,
На бијелу ђевојачком крилу,
Мушкијем га опасала пасом,
И јуначким дозивала гла.сом,
Код мене га данас догодила,
Да прихвати пушку по кајишу,
А претури струку киталију,
А припрти торбу обрамицу,
Пак да сиђе у Ајаз-Софију,
Да нам узме праха и олова,
И камења за пущке кремења,
И хартије књиге за фишека,
И по једне на ноге опанке,
И да пође Грчићевој кули,
Да уходи Грчића Манојла,
Да он пође и донесе гласе:
Купи л' Грче на киту сватове,
Када ли ће по ђевојку поћи.
Је ли млого у Грчета свата,
Да Грчића свате дочекамо,
Испрошену цуру избавимо?«
Кад то зачу тридесет хајдука,
Сваки шути, ништа не говори,
Веће гледа пуце низ њедарце
А не гледа Новаковић Грујо,
Веће бабу међу очи црне,
Те овако момак проговара:
»О мој бабо, Дебелић Новаче,
Ево мати родила ђетића,
А сестрица брата одгојила,
На бијелу ђевојачком крилу,
Мушкијем га опасала пасом,
Јуначкијем дозивала гласом,
Код тебе га данас догодила,
Који ће ти у Софију сићи,
А мој бабо, Дебелић Новаче
Ја ћу танку пушку прихватити,
Прихватити пушку по кајишу,
Ал' не смијем струке претурити,
Јер је струка хајдучка колиба,
А обући све грчке хаљине,
Ко што носе Грци у Софији,
Оставити поткићену шавку,
А ставити пошу Стамболију,
И китали феса тунајлију, -
Како носе Грци у Софији,
Кад ме виде, да ме не познаду,
Ђе сам сишо хајдук из планине,
Уходићу Грчића сватове,
Пак што мени Бог и срећа даде.«
Кад то рече Новаковић Грујо,
Овако му бабо говорише:
»Бог ти дао, мој милостан сине
Кад си ми се ђетић догодио,
И јуначку памет научио.«
Па га свуче, те га преобуче,
Скиде њему кадифли доламу,
А обуче колали мавлуту,
И на главу капу тунајлију,
Штоно носе Грци у Софији,
Пак пригрну бугар-кабаницу,
А пода н>у торбу обрамицу,
А прихвати бистра ђефердара,
Ђефердара од седам педаља,
На њему је дванајест карика,
Свака му је од сухога злата,
А за њиме бабо пристануо,
Те овако њему говорио:
»О мој сине, Новаковић Грујо!
Кад ти сиђеш у Ајаз-Софију,
Ту имаде вода и ћуприја,
Ниже куле Грчића Манојла,
Ту ћеш наћи коло ђевојака,
Коловођа сека Грчићева,
Све окреће коло наоколо,
Све је коло главом натхватила,
Бијелијем лицем зачинила,
Ђевојка је одвише лијепа,
Кад ти видиш коло и ђевојке,
Међу њима слатку коловођу,
Јелку, секу Грчића Манојла,
Немој се ти преварити, сине,
Немој ићи колу и ђевојкам',
Познаће те у колу ђевојке,
Ђе си, сине хајдук из планине
Веће прођи коло и ђевојке,
Пак ти хајде у нову чаршију,
Те ти узми праха и олова
И остало што сам наредио,
Не узимај на једном дућану,
Већ узимај на више дућана,
Да се теби Грци не осјете,
Не осјете Грци у Софији,
Ђе си, сине, хајдук из планине,
И ђе пуниш торбу за дружине,
Пак се врати уз нову чаршију,
Ђе гођ видиш пиво и механу,
Не улази у шану механу,
Немој пити вина ни ракије,
Јер је тебе научио бабо,
У планини испијати пиво.«
Кад је тако Груја сјетовао,
Отален је момак полазио,
Све је поље прекасао вучки,
А планину пријеђе хаЈдучки,
Док он сиђе у Ајаз-Софију,
А кад сиђе под бијелу кулу,
Под бијелу кулу Манојлову,
На ћуприју у Ајаз-Софију,
Кад ту виђе коло ђевојака,
Ђе окрећу коло наоколо,
Међу њима слатка коловођа,
Јелка сека Грчића Манојла,
Све је коло главом натхватила,
А љепотом коло зачинила,
Пак окреће коло наоколо,
Ја каква је кићена ђевојка?
Ока црна, а солуфа густа,
Слађа су јој од шећера уста,
Јелика је љепша од јабуке!
Кад је виђе Новаковић Грујо,
У њем' живо срце заиграло,
Да виш', брате, из горе хајдука,
Примаче се колу и ђевојкам',
Кад Грујица до Јелице дође,
Код ње хајдук ухватит се пође,
Узе Јелку за бијелу руку,
Пак се стаде окретати с њоме,
Окрену се и два и три пута
Да виш', брате, из горе хајдука,
Држи Јелку за бијелу руку,
Њему врази мироват не даду,
Већ јој чепа седефли налуле,
Стискује јој у руци му руку,
А наслања на рамена главу,
А мијеша брке и солуфе,
То гледају у колу ђевојке,
Једна другој тајно говорише:
»Види Јелке, не било је мајци!
Што ће њојзи из горе хајдуци?«
Кад то зачу Јелка Грчићева,
Застиђе се Јелика ђевојка,
Цура јака како мушка глава,
Пак је Груја руком отиснула,
Колико га лако отиснула,
Грујо паде у зелену траву,
Кад он паде, весела му мајка!
Одлепе му капа тунајлија,
Просу му се тура од перчина,
Спаде с њега бугар-кабаница,
Сијнуше му токе колалије,
Испадоше двије пушке мале,
Двије пушке оба веденика,
Док завика Јелика ђевојка:
»Даље стани, Новаковић Грујо!«
А кад зачу Новаковић Грујо,
Он прихвати капу тунајлију,
Под н>у сави туру од перчина,
А пригрну бугар-кабаницу,
А зађеде двије пушке мале,
А прихвати бистра ђефердара,
Пак побјеже низ нову чаршију,
Брже хајдук у дућане пође,
Те узима праха и олова,
И камења у пушке кремења.
И хартије књиге за фишека,
Све на друга по тесте фишека,
И на ноге по једне опанке,
Не узима на једном дућану,
Већ узима на више дућана,
Да се њему не осјете људи,
Не осјете Грци у Софији,
Ђе је сишо хајдук из планине,
Кад потпуни торбу обрамицу,
Он пригрну бугар-кабаницу,
Пак се врати уз нову чаршију,
Док изиде на воду ћуприју,
Ђено игра коло ђевојака,
Уврати се колу и ђевојкам',
Све је коло трипут прегледао,
А на Јелки очи уставио,
Колико је одвише лијепа,
Све је коло главом натхватила,
Бијелијем лицем зачинила;
Пак он прође коло и ђевојке,
Колико се ашик учинио,
На Јелицу кићену ђевојку,
Од јада га забољела глава,
Пак се сврати у пјану механу,
Стаде пити вино и ракију,
Док се Грујо напојио пива,
Те му винце угријало лице,
Док је момак ћејиф направио,
Ударила јека испријека;
Ђе је среће, ту је и несреће!
Док ево ти Грчића сватова,
Пред њима се крстат барјак вија,
Пред механом џиду посадише,
А на џиди барјак разавише,
Сабирају под барјак јунаке,
Искупи се хиљаду сватова,
Пјани свати, напили се пива,
Напили се вина и ракије,
Затурише игру свакојаку,
Пак се мећу маља и камена,
А скачу се скока из ћустека,
Све то гледа Новаковић Грујо,
Пјано момче, напило се пива,
Пак у њему ерце заиграло,
Па он скочи од земље на ноге,
Те излеће из пјане механе,
Пак се скаче скока из ћустека,
Све то гледа Јелка Грчићева,
Јелка сека Грчића Манојла,
У себи је цура промислила:
»Боже мили честита јунака!
Хитар ли је, родила га мајка!
Је ли оно Новаковић Грујо?«
Јелка цура мудра глава бјеше,
Тако мисли, ал' не изговара.
Ну да видиш чуда великога,
Ђе је срећа, ту је и несрећа,
Враг донесе Арапку ђевојку,
А Арапка цура мушкобана,
Умеће се маља и камена,
А скаче се скока из ћустека,
Док одскочи Новаковић Груји,
Претури му маља и камена,
Када Груја изједе срамота,
Он одбаци бугар-кабаницу,
Сијнуше му токе колалије,
Док претури Арапки ђевојки,
И прескочи скока из ћустека,
Одлеће му капа тунајлија,
Просу му се тура од перчина,
А кад виђе Арапка ђевојка,
Пак на њега очи исколачи :
»Те ти ли си, Новаковић Грујо?
А ти ли си, из горе хајдуче?
Је ли тебе опремио бабо,
Из планине у Ајаз-Софију,
Да уходиш Грчића сватове,
Кад ће свати по ђевојку поћи,
И да купиш праха и олова,
Да ви наше свате дочекате,
У врх Ките високе планине?«
То гледају Грчића сватови,
И слушају што Арапка каже,
Док завика Арапка ђевојка:
»Држ'те Груја, из горе хајдука!
Утећи ће вама у планину,
На срамоту Грчићу Манојлу,
И његово хиљаду сватова.«
А сватови јуриш учинише,
Да ухвате Новаковић Груја,
Ал' се хајдук пушке добавио,
Нико за њ'га прихватит не смије,
Бећ побјеже низ нову чаршију,
Могаше им Грујо побјегнути,
На срамоту хшьаду сватова;
Док ево ти Грчића Манојла,
На алату вас у суху злату,
На алату ноге прекрстио,
У рукам' му седефли тамбура,
Ситно куца, јасно попијева,
А у сваку ријеч припијева:
»Азурала, кићени сватови !
Спремајте се моји соколови !«
Завикаше кићени сватови:
»Господине, Грчићу Манојле!
Ето доље Новаковић Груја,
Ти ухвати из горе хајдука.«
Он пред њега наћера алата,
Пак ухвати из горе хајдука,
Ухвати га за прси јуначке,
пак му Грче сједе бесједити:
»Копиљане, Новаковић Грујо!
Те ти ли си сишо у чаршију?
Откуд дође из горе хајдуче?
Је ли тебе опремио бабо,
Да уходиш Грчића сватове?
Кажи право, тако био здраво!
А ево ти чисту вјеру дајем,
Ништа теби учинити нећу,
Ако пеш ми право казивати,
Оћете ли свате дочекати?«
А кад зачу Новаковић Грујо,
Стаде њему право говорити:
»Мене мио опремио бабо,
Да ја узмем праха и олова,
И да твоје уходим сватове,
Оћеш брзо по ђевојку поћи,
Кад ћеш наљећ' у Киту планину,
Да ми твоје свате дочекамо,
Да отмемо кићену ђевојку.«
А кад зачу Грчићу Манојло,
Јунак бјеше, пак је вјере тврде,
Он овако њему одговара:
»Кад сам тебй вјеру заложио,
Пуштићу те, погубит те нећу,
Пак ти хајде на Киту планину,
И понеси праха и Олова,
И поздрави Мила баба свога,
Нек не купи чете у планини,
Нек не иде мени у сретање,
Жао ми је срећу крвавити,
А ево вам чисту вјеру дајем,
Ако моје свате дочекате,
У тој Кити високој планини,
Од васке ћу јаде направити,
Биће меса орлу и гаврану
У планини за петнајест дана,
Сад чините како вам је драго.«
Пак он пушта Новаковић Груја,
Оде Грујо брду на планину,
Кад изиђе на Киту планину,
Нађе баба и дружину своју,
Њима Грујо божју помоћ даје,
Хајдуци му прихватише здравље,
Питају се за мир и за здравље,
Сједоше га бабу уз кољено,
Пак им слуге послужише пиво,
Понајприје староме Новаку,
А Новак је чашу прихватио,
Своме милу сину наздравио :
»Здрав си Грујо, мој милостан сине!
Бог ти дао и ко те родио,
Кад си свога баба послушао.«
Вино пише, док се напојише,
Кад се рујна напојише вина,
Те им винце угријало лице,
А ракија собет отворила,
Онда рече Дебелић Новаче :
»Јеси л' сишо у Ајаз-Софију,
И Грчића свате уходио,
Кад ће Грче по ђевојку поћи,
Је ли млого у Грчића свата,
Смијемо ли њихе дочекати?
Јеси л' узо праха и одлова,
И остало, што сам наредио,
Јеси л' мени, сине, уредио,
Каконо те бабо сјетовао?«
Све му Грујо од истине каже:
»Прости мени, мој милостан бабо!
Грчића сам свате уходио,
И донио праха и олова,
И остало што си наредио,
Али сам се љуто преварио,
Кад ја сиђох у Ајаз-Софију,
На ћуприју у Ајаз-Софију,
Ту ја нађох коло ђевојака,
Ђе окрећу коло наоколо,
Коловођа сека Грчићева,
Јелка, сека Грчића Манојла,
Све је коло главом натхватила,
Бијелијем лицем зачинила,
Пак окреће коло наоколо,
Кад ја виђох лијепу ђевојку,
Јелку, секу Грчића Манојла,
Ока црна, а солуфа густа,
Слађа су јој од шећера уста,
У мени је срце заиграло,
Ја свом срцу одољет не могох,
Ко што си ме, бабо сјетовае,
Да не идем колу ни ђевојкам',
Примакох се колу и ђевојкам',
Окреће се коло наоколо,
Ја раскидох коло ђевојачко,
Код Јелице кићене ђевојке,
Пак ја Јелку прихватих за руку,
Окренух се и два и три пута,
Сејир чиним коло и ђевојке,
И ја слушам пјесне ђевојачке,
На Јелику погледујем често,
Мени срећа мироват не даде,
Већ јој чепам седефли налуле,
А штипам јој у руци ми руку,
А прислоњам моју њеној глави,
Те мијешам брке и солуфе,
Да пољубим Јелицу ђевојку,
А Јелка се пољубит не даде, 480
Јер гледају из кола ђевојке,
Веће крије пребијело лице,
На ме шкрину зубим' бијелијем:
»Сједи, Грујо, ти се помамио!«
Док стадоше цуре бесједити : 485
»Оглен овђе Новаковић Грујо?
Што ће нама у колу хајдуци?«
Застиђе се Јелица ђевојка,
Пак је мене цура отиснула,
Мислио сам, мој милостан бабо, 490
Да ме не би нико оборио,
А мене је Јелка оборила,
Она јака како мушка глава,
Благо мајци која је родила,
И соколу ком суђена буде! 495
Кад ја падох у зелену траву,
Одлеће ми капа тунајлија,
Просу ми се тура од перчина,
Спаде мени бугар-кабаница,
Сијнуше ми токе колалије, 500
Испадоше оба веденика,
Познаше ме у колу ђевојке,
Једна другој тихо говораше:
»Види, секо, из горе хајдука,
По имену Новаковић Груја!« 505
Ја поскочих од земље на ноге,
Пак устакну капу тунајлију,
А зађедох двије пушке мале,
А пригрнух бугар-кабаницу,
пак одлећех у пјану механу, 510
Те припртих обрамицу торбу,
А прихватих пушку по кајишу,
Пак побјегох низ нову чаршију,
Те ја купих праха и олова,
И камења у пушке кремења, 515
И хартије књиге за фишека,
И по једне на ноге опанке,
И на друга по тесте фишека,
Све ја купих у више дућана,
Да се мени не осјете људи,
Не осјете Грци у Софији,
Ђе сам, бабо, хајдук из планине,
Ђе потпуњам силах за дружине,
Пак се вратих уз нову чаршију,
Кад ја дођох колу и ђевојкам',
На ме Јелка погледује често,
Ту бијаше пјаница механа,
Ја се свратих у пјану механу,
Стадох пити црвенику вино,
Напојих се вина изобила,
Ђе је срећа, ту је и несрећа;
Док ево ти Грчића сватова.
Разавили крстата барјака,
Сватови су силни и бијесни,
Пјани свати, напили се вина,
Затурише игру свакојаку,
Бацају се мал>а и камена,
А скачу се скока из ћустека,
Ја излећех из пјане механе,
Прескочих им скока из ћустека,
А претурих маља и камена,
Враг донесе Арапку ђевојку,
А Арапка цура мушкобана,
Претури ми маља и камена,
И прескочи скока из ћустека,
Кад се виђох на невољи, бабо,
Ја отурих бугар-кабаницу,
Те прескочих Арапки ђевојки,
И претурих маља и камена,
Одлеће ми капа тунајлија,
Просу ми се тура од перчйна,
Сијнуше ми токе колалије,
Познаде ме Арапка ђевојка :
»Те ти ли си, из горе хајдуче?
Копиљане, Новаковић Грујо!
Јеси л' дошо уходит сватове,
Господара Грчића Манојла?
Држ'те, свати, из горе хајдука,
Опколите, па га ухватите.«
Ја прихватих свијетло оружје,
И побјегох низ нову чаршију,
Могах њима побјегнути, бабо,
Ал' ме срете Грчићу Манојле,
На алату вас у суху злату,
Ухвати ме за прси јуначке,
И овако мени говораше:
»Те ти ли си, из горе хајдуче,
А хајдуче, Новаковић Грујо?
Је ли тебе опремио бабо,
Да уходиш Грчића сватове,
Кад ће свати по ђевојку поћи,
Да ви моје свате дочекате?
Ако ћеш ми право казивати,
Ништа теби нећу учинити.«
Све ја њему од истине казах,
Све му казах што је и како је,
Видио сам, мој милостан бабо,
Ђе је јунак Грчићу Манојле,
Ништа мени не шће учинити,
Нити своје вјере погазити,
Већ ме пушта у планину, бабо,
Овако је мени говорио :
»Поздрави ми мила баба свога,
Нек не иде пред сватове моје,
Жао ми је срећу крвавити,
Ако л' мене ви не послушате,
Већ ви моје свате дочекате,
Ево вама чисту вјеру дајем,
Од васке ћу јаде направити,
Биће меса орлу и гаврану,
У планини за петнајест дана,
Сад чините како вам је драго.«
Кад то чуше из горе хајдуци,
А хајдуци кајно горски вуци,
Неки вели: »Дочекат не см'јемо!«
Неки вели: »Да их дочекамо!«
А завика Муртолозе слуга:
»Ако ћете свате пропуштити,
Виш' ја с вама четовања немам.«
А кад зачу старина Новаче,
Он прихвати перо и хартију,
Пак он пише књигу шаровиту,
Те је шаље побратиму своме,
Побратиму хајдук Радивоју:
»Побратиме, хајдук Радивоје!
Ето књиге шаровите на те,
Ти сабирај по гори хајдуке,
Ђе гођ чети харамбашу знадеш,
Поведи их на Киту планину,
Да ми сјутра свате дочекамо,
Дочекамо Грчића Манојла.«
Све му каже што је и како је.
Кад та књига Радивоју дође,
Он хајудке сабирати пође,
Кад сабрао у гори хајдуке,
Поведе их Дебелић Новаку,
Када китну чету сакупише,
Пак на тефтер узеше хајдуке,
Набројили пет стотин' ватара,
Све пушака горскијех јунака
Онда рече Дебелић Новаче:
»Браћо моја и дружино моја!
Послушајте што ћу бесједити,
Није л' мајка родила јунака,
Јал' сестрица брата одгојила,
На бијелу ђевојачком крилу,
Мушкијем га опасала пасом,
Јуначкијем дозивала гласом,
И код мене данас догодила,
Да он сиђе друму зеленоме,
До тијесна кланца јадиковца,
Да преброји Грчића сватове,
Колико је у Грчета свата?«
Кад зачуше из горе хајдуци,
Сви хајдуци замукоше муком,
А у црну земљу погледаше,
Како трава на одгојке расте,
Кајно дојке у добре ђевојке,
А не гледа Новаковић Грујо,
Веће бабу међу очи црне:
»Ево мати родила ђетића.
А мила га одгојила сека,
На бијелу ђевојачком крялу,
Мушкијем га опасала пасом,
Јуначкијем дозивала гласом,
И код тебе данас додесила,
Ја ћу теби свате пребројити.«
А кад зачу Дебелић Новаче,
Свога сина рукам' загрлио,
Загрлио, па га пољубио,
И овако њега сјетовао:
»О мој сине, Новаковић Грујо!
Кад ти сиђеш кланцу јадиковцу,
Сакри лице за јелово грање,
Кад наљезе Грчићу Манојле,
Заклони се да те не опази,
Вазда пушку држи на тетику,
Убиће те пушком од очију,
Кајно стр'јела на омари орла;
Када прође Грчићу Манојле,
Ти прихвати перо и хартију,
Пак преброји његове сватове.«
Отален је Грујо полазио,
Како сиђе друму зеленоме,
Он засједе у јелово грање,
Сакри лице за јелове гране,
Пак он чека кићене сватове.
Док удари јека уз планину,
Док ево ти Грчића Манојла,
На алату вас у суху злату,
У рукам' му седефли тамбура,
На алату ноге прекрстио,
Ситно куца, јасно попијева,
А у сваку ријеч припијева:
»Ђе с', Новаче, из горе хајдуче?
Јеси л' чету своју саставио?
Оћеш ли ме данас дочекати?«
Пропиње се алат од мејдана,
По три копља небу под облаке,
Па соколи коње и јунаке,
А погледа Грчићу Манојле,
О'клен ће се помолит хајдуци,
Пак он прође брду уз планину,
Колико се Грче измакнуло,
Пред сватима гором на алату,
Не би мала пушка дотурила,
Как'а мала, не би ни велика,
Пропушта га Новаковић Грујо,
И за њиме хиљаду сватова,
Иду.свати један за другијем,
Њихе броји Новаковић Грујо,
Док на око свате прикупио,
Од првога до најстражњег друга,
Набројио хиљаду сватова,
Од хиљаде ман>е ни једнога,
Од хиљаде више ни једнога,
Кад преброји кићене сватове,
Поврати се милу бабу своме,
Даде њему књигу шаровиту,
Кад виђеше колико је свата,
Онда вели Дебелић Новаче:
»У Грчета мложина сватова,
Сад што ћемо, моја браћо драга?
У њега је хиљаду сватова,
А у наске пет стотин' хајдука,
Двојица је млого на једнога?
Два љешника ораху су војскд?«
А говори Новаковић Грујо:
»Ми можемо њихе дочекати,
Хајдуци су од боја јунаци,
Сваки воли мушки погинути
Него женски живот оставити,
А у сватим' поспоришта нема,
Туђи коњи, а туђе 'аљине;
Неки жали своје миле мајке,
Неки секе, а неки љубовце,
Неки ђеце, неки заручнице,
Ми немамо кога пожалити.«
А говори старина Новаче:
»А ми ћемо сад н>их дочекати.
Да пођемо брду уз планину,
Ми можемо свате престигнути,
Ал' ћемо их сјутра дочекати,
Кад с' отуда са ђевојком врате?«
Одговара хајдук Радивоје:
»Нећемо их данас дочекати,
Сјутра ћемо свате дочекати,
Кад наведу госпоју ђевојку.«
И овако њима говораше:
»Браћо моја, пет стотин' хајдука!
Сви изнова пушке препуните,
И увите све ново кремење,
Ево вама чисту вјеру дајем
Ког превари пушка од очију,
Ја ћу на н>ег' моју окренути,
Моја пушка преварити неће,
Никад мене преварила није,
Ни сјутра ме преварити неће.«
Кад зачуше из горе хајдуци,
Сви скочише кајно горски вуци,
Пак изнова пушке препунише,
А све ново увише кремење.
Када сјутра бијел дан освану,
Онда вели Дебелић Новаче:
»Браћо моја, пет стотин' хајдука,
Коју ћемо засјести бусију?
Да идемо на врх од планине,
На зелену високу пољану,
Онђе ће се свати искупити,
Ту ће винце црвенику пити,
Око поља зелена горица.
Да из горе свате дочекамо,
Да по једну пушку истуримо,
Пак за бритко гвожђе прихватимо,
Па што коме Бог и срећа даде.«
А говори хајдук Радивоје:
»Ја луд ти си, драги побратиме,
У пољу их дочекат не см'јемо,
Коњици су у пољу јунаци,
Кад у поље коње наћерају, 760
А поваде од бедрице ћорде,
Млого ће нам јада направити,
Већ 'ајдемо на дно од планине,
У тијесне кланце јадиковце,
Ђе су млогом закукале мајке, 765
Ђе не могу по два напорело,
Него један иде за другијем,
Онђе ћемо њихе дочекати;
И знате ли, моја браћо драга,
Како ћемо њихе дочекати, 770
Све првљенце наше на њихове,
Старе свате наше на њихове,
Ђувегију нашег на њихова,
А војводе наше на њихове,
Све по реду наше на њихове, 775
Пак што коме Бог и срећа даде.«
Сви хајдуци њега послушаше,
Послушаше мудра старјешину,
Старјешину хајдук Радивоја,
Засједоше у тијесне кланце, 780
У тијесне кланце јадиковце.
Стаде јека горе и планине,
Ударају бубњи и свирале,
Позвекују у сватова ћорде,
А пјевају гором и планином : 785
»Браћо свати, слатко путовање!
Наша снахо, наше миловање!«
Ударише стрмо низ планину,
Низ тијесне кланце јадиковце,
А пред њима Грчићу Манојле, 790
На алату ко на горској вили,
Колико се Грчић измакнуо,
Не би добра пушка дотурила,
На алату ноге прекрстио,
У рукам' му седефли тамбура, 795
Ситно куца, јасно попијева,
А у сваку ријеч припијева:
»Ђе с' хајдуче, Дебелић Новаче?
Је си л' зап'о у гори бусију,
Оћеш ли ми свате причекати?« 800
Пропушта га пет стотин' хајдука,
Њега чека слуга Муртолозе,
Док сватови друма напунише,
Н>их хајдуци на пушке узеше,
Оборише пет сотин' пушака, 805
Укидоше пет стотин' сватова,
Па за бритко гвожђе прихватише,
Пак разгоне по гори сватове,
Кајно вуци по планини овце,
Кад се стаде крвца прољевати, 810
И хајдучке зијевати ћорде,
А јуначке зијевати главе,
Онда Грче поврати алата,
А завика грлом бијелијем:
»Копиљане, хајдук Муртолозе 815
Ти испа'ни из јелова грања,
А остави дугу граналију,
А понеси мача пламенога,
Изиђи ми на мејдан јуначки,
Да видимо ко је јунак бољи, 820
Чија ли је Подринка ђевојка!«
А кад зачу хајдук Муртолозе,
Превари се, уједе га гуја,
Пак остави дугу граналију,
А потеже мача пламенога, 825
Пак долеће Грчићу Манојлу,
А Грче му ни бјежат не шћаше,
Већ поврати дебела алата,
Сусрете га хајдук Муртолозе,
Доиста га ударити шћаше, 830
Ал' се Грче ударит не даде,
Потури му штита од челика,
Одломи му мача пламенога,
До балчака, и до десне руке,
пак напера дебела алата, 835
А потеже криву ћемерлију,
Пренесе га алат од мејдана,
На двоје га пресијећи шћаше,
И опет га мало дохватио,
Брцимице, ама смртимице,
Указа му мрке џигерице,
Он побјеже у јелово грање,
А завика грлом бијелијем:
»Ђе си, брате, Новаковић Грујо
Зар не видиш, ђе сам погинуо?«
А кад зачу Новаковић Грујо,
Он полеће друму зеленоме,
Дугу пушку носи у рукама,
А завика Грчићу Манојле:
»Копиљане, Новаковић Грујо,
Ти остави бистра џефердара,
А понеси мача пламенога,
На томе се огледа јунаштво,
Да видимо ко је јунак бољи ;
Кад сам тебе скоро ухватио,
У чаршији у Ајаз-Софији,
Онда сам ти живот поклонио
Данас ти га поклонити нећу.«
Превари га, весела му мајка!
Он прислони пушку уз омару,
А повади мача пламенога,
Да удари Грчића Манојла,
Доиста га ударити шћаше,
Ал' се Грче ударит не даде,
Већ потури штита од челика,
Одломи му мача пламенога
До балчака и до десне руке,
Пак побјеже Новаковић Грујо,
Достиже га Грчић Манојле,
Те је њега мало дохватио,
По мишици по лијевој руци,
Он побјеже у јелово грање,
Па завика Новаковић Грујо:
»Ђе си, брате, хајдук Радивоје
Зар не видиш ђе сам погинуо?
Ил' не чујеш, ил' не мариш за ме?«
А полеће хајдук Радивоје,
Пак завика грлом бијелијем :
»Стани курво, Грчићу Манојле,
Ласно ти је ђецу разгонити,
Још нијеси удрио јунака,
Ни с' видио ока у хајдука.«
Пак на трку пушку напунио,
Јер је таки хадет у хајдука;
А завика Грчић Манојле:
»Копиљане, хајдук Радивоје
Ти остави дугу павталију,
А понеси мача пламенога,
Да видимо ко је јунак бољи,
На томе се огледа јунаштво.«
Превари га, весела му мајка,
Пак остави дугу павталију,
А потеже мача пламенога,
Да удари Грчића Манојла,
А Грче се ударит не даде,
Потури му штита од челика.
Одломи му мача пламенога
До балчака и до десне руке,
Па потеже сабљу заковану,
А побјеже хајдук Радивоје,
Достиже га Грчићу Манојле,
Радивоја сабљом ударио,
На дохвату, по дебелу врату,
Свега њега крви обојио,
Ал' му оста на рамену глава,
Пак побјеже у јелово грање,
А завика грлом бијелијем:
»О Новаче, брате и рођаче,
Зар не видиш ђе сам погинуо,
Ал' не видиш, ал' не мариш за ме?«
А кад зачу Дебелић Новаче,
Он полеће друму зеленоме,
Па на трку пушку напунио,
Јер је так'и хадет у хајдука,
А завика грлом бијелијем :
»Стани курво, Грчићу Манојле
Ласно ти је ђецу разгонити,
Ево орла за сокола тога!«
А какав је старина Новаче?
На њему је девет вучетина,
И десета мрка међедина,
Чиме плаши коња и јунаке,
Кад га виђе Грчићу Манојле,
Њему Грче ни бјежат не шћаше,
Већ на то се Грче насмијало:
»Копиљане, старина Новаче!
Што ти носиш девет вучетина.
И десету мрку међедину,
Чиме плашиш коње и јунаке,
Данас мене поплашити нећеш,
Ја сам виђ'о и хватао вуке,
Живе вуке, а у голе руке,
А некмоли мрке вучетине,
Ти остави дугу павталију,
А понеси мача пламенога,
На томе се огледа јунаштво,
Да видимо ко је јунак бољи.«
Превари га, весела му мајка!
Он остави дугу павталију,
А потеже мача пламенога,
Да удари Грчића Манојла,
Доиста га ударити шћаше,
Ал' се Грче ударит не даде,
Потури му штита од челика,
Одломи му мача пламенога
До балчака и до десне руке,
Па потеже сабљу заковану,
А побјеже старина Новаче,
Достиже га Грчићу Манојле,
Па Новака сабљом ударио,
На дохвату по свилену пасу,
Да му не би девет вучетина,
И десете мрке међедине,
На двоје га преставити шћаше,
Па побјеже у јелово грање,
А завика грлом бијелијем :
»Ђе си, вило, Богом посестримо !
Ал' не видиш, ал' не мариш за нас,
Ђе на љутим мукам изгибосмо?«
Док завика вила из облака:
»Побратиме, Дебелић Новаче
Колико сам теби говорила,
Да не чиниш у неђељу кавге,
У неђељу ни у понеђељник,
Неђеља је хришћанима празник,
Понеђељник састанак у вила,
Све смо данас на састанку биле,
У тебе је једна посестрима,
У Манојла двије посесетриме,
Обје су ме данас ухватиле, 970
Ухватиле, па ме савезале,
Ништа теби помоћи не могу.«
Кад се виђе на невољи вила,
Трену вила у раменим крила,
Своме срцу живо притужила, 975
Пак је обје виле оборила,
Посестриме Грчића Манојла,
Бијеле им савезала руке,
Пак полеће стрмр низ планину,
Те ухвати висока љељена, 980
И шарену под каменом гују,
Једним крајем коња зауздала,
А другијем њега оседлала,
Пак посједе вила на љељена,
Кад удари стрмо низ планину 985
Дохвати га змијом по ушима,
Стаде дрека висока љељена,
Стаде цика шаровите гује,
Стаде клика нагоркиње виле:
»Стани море, Грчићу Манојле!« 990
То је страшно виђет и послушат,
Ја камоли мушки дочекати,
Дочекаће Грчићу Манојле,
Не боји се гује ни љељена,
Нит' се боји виле ни наџака. 995
Док долеће нагоркиња вила,
У руци јој наџак од челика,
Те удара Грчића Манојла,
Колико га лако удараше,
У црну га земљу угоњаше,
Удари га седам-осам пута,
Ал' се више ударат не даде,
Већ овако њојзи говораше:
»Удри мушки, из облака вило!
Не плаши ми по кошуљи буха,
Кад ја станем тебе ударати,
Ја пу тебе боље ударити.«
Пак на чарку поврати адата,
Измаче јој наџак од челика,
Пак је стаде ударати њиме,
Колико је лако удараше,
Из бојна је седла изгоњаше,
Обори је у зелену траву,
Пак одјаха од коња алата,
Те јој свеза наопако руке,
Од лаката таман до ноката,
Из ноката црна љева крвца,
Пак посједе на коња алата,
Извуче је за се на алата,
Опаса је мукадемом пасом,
Опаса је и два и три пута,
А четврти од сабље кајасом,
Пак отиште дебела алата,
А запјева Грчићу Манојле:
»Благо мени, до вијека мога!
Данас ћу се оженити с вилом.«
Кад је био стрмо низ планину,
Он завика грлом бијелијем:
»Љубо моја, из планине вило!
Љута ми је додијала жеђа,
Знадеш иђе врело у планини,
Јали врело, јал' пјану механу?«
Проговара вила нагоркиња:
»У планини не има механе,
Већ окрени здесна налијево,
Тамо има широка пољана,
На пољани јела суховрха,
А под јелом студена водица,
Ђено виле хладну воду пију,
Онђе ћеш се воде напојити.«
Он окрену коња налијево,
Док опази јелу суховрху,
А под јелом студену водицу,
Кад доћера коња до јелике,
Скиде вилу са коња алата,
А завика грлом бијелијем:
»Љубо моја, из планине вило,
Заграби ми воде у маштрафи,
Док починем и одморим тело.«
А то вила једва дочекала,
Сузе проли, Манојлу говори:
»Како ћу ти воде заграбити,
Кад су моје савезане руке,
Попушти ми пребијеле руке?«
Попушти јој обадвије руке,
Кад се вила руку добавила,
Пак полеће до воде језера,
Заграби му воде у маштрафи,
А завуче у цепове руке,
Те извади млоге бенђилуке,
Бенђилуке од четири руке.
Те сасипа траву у маштрафу,
Пак донесе Грчићу Манојлу,
Кад се напи Грчићу Манојле,
Ударише муке свеколике,
У јунака Грчића Манојла,
Једне муке, забољеше руке,
Друге муке, и ноге и руке,
Пак он паде главом брез узглавља,
А пропе се вила нагоркиња,
Пак изиде јели у врхове,
А завика грлом бијелијем :
»Ђе си, брате, Дебелић Новаче?
Да сте брже на пољану суху,
На пољану до воде студене,
Погубите Грчића Манојла,
Добро сам га напојила пивом,
Ласно ћете њега погубити.«
А кад ћуше из горе хајдуци,
Полећеше кајно горски вуци,
Док дођоше води и омари,
Кад ту лежи Грчићу Манојле,
А код њега алат од мејдана,
Ушим' стриже, а зубима гризе,
А ногама чивтимице гађа,
Добар алат ендек ископао,
Добар би се јунак укопао,
А све цичи кајно гуја љута,
Да пробуди господара свога,
Ал' га никад пробудити неће;
Прилећеше из горе хајдуци,
Те Манојлу посјекоше главу,
Пак одоше стрмо низ планину,
Одведоше дебела алата,
Док нађоше на друму ђевојку,
Она сједи на коњу ђогату,
А прољева сузе низ образе,
Ниђе никог код ђевојке нема,
Прихватише лијепу ђевојку;
И нађоше Муртолоза слугу,
Ниже друма у јелову грању,
Кад Муртолоз јадан преминуо,
Донесоше куке и мотике,
На пољани раку ископаше,
Муртолоза слугу закопаше,
Прихватише лијепу ђевојку,
Одведоше у Киту планину.
Ту хајдуци свадбу затурише,
Привјенчаше Подринку ђевојку,
За сокола Новаковић Груја.1110



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., 515-542.