Ženidba Gruje Novakovića
Vino pilo trideset hajduka,
Na vrh Kite, visoke planine
Među njima Debelić Novače,
Njemu sjedi Grujo uz koženo,
A do n>ega trideset hajduka, 5
Svi veseli, Grujo neveseo,
Redom sjede, redom piju pivo,
A služi ih sluga Murtoloze,
Zlatnom čašom u bijeloj ruci,
Kako kome čašu dodavaše,
Na svakoga pravo pogledaše,
U čašu mu pivo dotakaše,
I svakome redom dodavaše,
A svom babu čašu prelivaše,
Preko ruke pivo dodavaše,
Svoga baba pogledaše krivo,
Kad to viđe Debelić Novače,
On doziva svoga mila sina:
»Murtoloze, moj milostan sine,
Što si se ti na me razljutio,
Te mi čašu preko ruke daješ,
U čašu mi prelijevaš pivo,
I ti mene pogleduješ krivo,
Svakog služiš kako brata svoga,
A svog baba kako dušmanina,
Zašto si se na me razljutio?
Šta sam tebi krivo učinio?
Što si meni neveseo sine?«
Onda reče Murtoloze sluga:
»O moj babo, Debelić Novače
Ako sam se rasrdio na te,
To je meni za nevolju ljutu,
Vrsnici se moji iženiše,
Sokoliće Srbe izrodiše,
Vrsnice se moje udadoše,
Drugi moju zaručnicu ljubi,
A ti mene oženiti nećeš,
Stoga mi je tuga i nevolja!
Evo vama čistu vjeru dajem,
Više vaske ni dvoriti neću,
Ni dvoriti, ni ću vas moliti,
Već ću tanku pušku prihvatiti,
Pak ću se ja sjutra odmetnuti,
Odmetnuti u zemlju Turčiju,
Upisaću sebe u pandure,
Ja sam dosta četu četovao,
Više s vama četovati neću
Ni' ću dati vama četovati;
Pokupiću iz Turčije Turke,
Sastaviću trideset pandura,
I pred njima Tanković Osmana,
A Osman je turska buljukbaša
A ja ću im biti harambaša,
Svi će mene poslušati Turci,
Ja ću vašu četu pohvatati,
Sve vam staze i bogaze znadem,
Znadem klance kud smo prolazili,
I jatake đe smo dolazili,
I ostave đe smo ostavljali,
Ostavljali trgovačko blago,
Pa ću s Turcim' dijeliti blago,
A vaske ću žive pohvatati,
Bijele vam povezati ruke,
Odvesti vas u tursku Udbinu,
Predaću vas udbinskom dizdaru,
Baciće vas na dno u tavnicu,
Tu će vama kosti ostanuti!«
Kad to začu trideset hajduka,
Svaki šuti ništa ne govori,
Pogledaše u zemljicu crdu,
U zemljicu, u zelenu travu,
Kako trava na odgojke raste,
Kajno dojke u dobre đevojke,
A ne gleda Debelić Novače,
Veće sinu među oči crne,
Te ovako njemu odgovara:
»Murtoloze, moj milostan sine,
U priču te babo oženio,
A u gore curu isprosio,
Ev' imadu dvije godinice,
I nastala treća polovina,
Kako sam ti curu isprosio,
U Podrinju gradu bijelome, ,
U onoga od Podrin>a bana,
Koje ljepše na daleko nema,
Ja sam tebi curu isprosio.
I mnogo sam blago potrošio,
Dok sam reko: moja je đevojka,
Al' zaludu, fajde ne imade,
Kad se ljuta naturila guja,
Ljuta guja Grčiću^anojle,
Iz Sofije grada bijeloga,
Mlogo momak blago naturio,
Pak i prije svadbu odgodio,
Pak će odvest' curu isprošenu,
Na sramotu i meni i tebi,
I našijeh trideset hajduka,
Pak sad ne znam što ću ni kako ću?
Nije l' majka rodila junaka,
Ja sestrica brata odgojila,
Na bijelu đevojačkom krilu,
Muškijem ga opasala pasom,
I junačkim dozivala gla.som,
Kod mene ga danas dogodila,
Da prihvati pušku po kajišu,
A preturi struku kitaliju,
A priprti torbu obramicu,
Pak da siđe u Ajaz-Sofiju,
Da nam uzme praha i olova,
I kamenja za puщke kremenja,
I hartije knjige za fišeka,
I po jedne na noge opanke,
I da pođe Grčićevoj kuli,
Da uhodi Grčića Manojla,
Da on pođe i donese glase:
Kupi l' Grče na kitu svatove,
Kada li će po đevojku poći.
Je li mlogo u Grčeta svata,
Da Grčića svate dočekamo,
Isprošenu curu izbavimo?«
Kad to začu trideset hajduka,
Svaki šuti, ništa ne govori,
Veće gleda puce niz njedarce
A ne gleda Novaković Grujo,
Veće babu među oči crne,
Te ovako momak progovara:
»O moj babo, Debelić Novače,
Evo mati rodila đetića,
A sestrica brata odgojila,
Na bijelu đevojačkom krilu,
Muškijem ga opasala pasom,
Junačkijem dozivala glasom,
Kod tebe ga danas dogodila,
Koji će ti u Sofiju sići,
A moj babo, Debelić Novače
Ja ću tanku pušku prihvatiti,
Prihvatiti pušku po kajišu,
Al' ne smijem struke preturiti,
Jer je struka hajdučka koliba,
A obući sve grčke haljine,
Ko što nose Grci u Sofiji,
Ostaviti potkićenu šavku,
A staviti pošu Stamboliju,
I kitali fesa tunajliju, -
Kako nose Grci u Sofiji,
Kad me vide, da me ne poznadu,
Đe sam sišo hajduk iz planine,
Uhodiću Grčića svatove,
Pak što meni Bog i sreća dade.«
Kad to reče Novaković Grujo,
Ovako mu babo govoriše:
»Bog ti dao, moj milostan sine
Kad si mi se đetić dogodio,
I junačku pamet naučio.«
Pa ga svuče, te ga preobuče,
Skide njemu kadifli dolamu,
A obuče kolali mavlutu,
I na glavu kapu tunajliju,
Štono nose Grci u Sofiji,
Pak prigrnu bugar-kabanicu,
A poda n>u torbu obramicu,
A prihvati bistra đeferdara,
Đeferdara od sedam pedalja,
Na njemu je dvanajest karika,
Svaka mu je od suhoga zlata,
A za njime babo pristanuo,
Te ovako njemu govorio:
»O moj sine, Novaković Grujo!
Kad ti siđeš u Ajaz-Sofiju,
Tu imade voda i ćuprija,
Niže kule Grčića Manojla,
Tu ćeš naći kolo đevojaka,
Kolovođa seka Grčićeva,
Sve okreće kolo naokolo,
Sve je kolo glavom nathvatila,
Bijelijem licem začinila,
Đevojka je odviše lijepa,
Kad ti vidiš kolo i đevojke,
Među njima slatku kolovođu,
Jelku, seku Grčića Manojla,
Nemoj se ti prevariti, sine,
Nemoj ići kolu i đevojkam',
Poznaće te u kolu đevojke,
Đe si, sine hajduk iz planine
Veće prođi kolo i đevojke,
Pak ti hajde u novu čaršiju,
Te ti uzmi praha i olova
I ostalo što sam naredio,
Ne uzimaj na jednom dućanu,
Već uzimaj na više dućana,
Da se tebi Grci ne osjete,
Ne osjete Grci u Sofiji,
Đe si, sine, hajduk iz planine,
I đe puniš torbu za družine,
Pak se vrati uz novu čaršiju,
Đe gođ vidiš pivo i mehanu,
Ne ulazi u šanu mehanu,
Nemoj piti vina ni rakije,
Jer je tebe naučio babo,
U planini ispijati pivo.«
Kad je tako Gruja sjetovao,
Otalen je momak polazio,
Sve je polje prekasao vučki,
A planinu prijeđe haJdučki,
Dok on siđe u Ajaz-Sofiju,
A kad siđe pod bijelu kulu,
Pod bijelu kulu Manojlovu,
Na ćupriju u Ajaz-Sofiju,
Kad tu viđe kolo đevojaka,
Đe okreću kolo naokolo,
Među njima slatka kolovođa,
Jelka seka Grčića Manojla,
Sve je kolo glavom nathvatila,
A ljepotom kolo začinila,
Pak okreće kolo naokolo,
Ja kakva je kićena đevojka?
Oka crna, a solufa gusta,
Slađa su joj od šećera usta,
Jelika je ljepša od jabuke!
Kad je viđe Novaković Grujo,
U njem' živo srce zaigralo,
Da viš', brate, iz gore hajduka,
Primače se kolu i đevojkam',
Kad Grujica do Jelice dođe,
Kod nje hajduk uhvatit se pođe,
Uze Jelku za bijelu ruku,
Pak se stade okretati s njome,
Okrenu se i dva i tri puta
Da viš', brate, iz gore hajduka,
Drži Jelku za bijelu ruku,
Njemu vrazi mirovat ne dadu,
Već joj čepa sedefli nalule,
Stiskuje joj u ruci mu ruku,
A naslanja na ramena glavu,
A miješa brke i solufe,
To gledaju u kolu đevojke,
Jedna drugoj tajno govoriše:
»Vidi Jelke, ne bilo je majci!
Što će njojzi iz gore hajduci?«
Kad to začu Jelka Grčićeva,
Zastiđe se Jelika đevojka,
Cura jaka kako muška glava,
Pak je Gruja rukom otisnula,
Koliko ga lako otisnula,
Grujo pade u zelenu travu,
Kad on pade, vesela mu majka!
Odlepe mu kapa tunajlija,
Prosu mu se tura od perčina,
Spade s njega bugar-kabanica,
Sijnuše mu toke kolalije,
Ispadoše dvije puške male,
Dvije puške oba vedenika,
Dok zavika Jelika đevojka:
»Dalje stani, Novaković Grujo!«
A kad začu Novaković Grujo,
On prihvati kapu tunajliju,
Pod n>u savi turu od perčina,
A prigrnu bugar-kabanicu,
A zađede dvije puške male,
A prihvati bistra đeferdara,
Pak pobježe niz novu čaršiju,
Brže hajduk u dućane pođe,
Te uzima praha i olova,
I kamenja u puške kremenja.
I hartije knjige za fišeka,
Sve na druga po teste fišeka,
I na noge po jedne opanke,
Ne uzima na jednom dućanu,
Već uzima na više dućana,
Da se njemu ne osjete ljudi,
Ne osjete Grci u Sofiji,
Đe je sišo hajduk iz planine,
Kad potpuni torbu obramicu,
On prigrnu bugar-kabanicu,
Pak se vrati uz novu čaršiju,
Dok izide na vodu ćupriju,
Đeno igra kolo đevojaka,
Uvrati se kolu i đevojkam',
Sve je kolo triput pregledao,
A na Jelki oči ustavio,
Koliko je odviše lijepa,
Sve je kolo glavom nathvatila,
Bijelijem licem začinila;
Pak on prođe kolo i đevojke,
Koliko se ašik učinio,
Na Jelicu kićenu đevojku,
Od jada ga zaboljela glava,
Pak se svrati u pjanu mehanu,
Stade piti vino i rakiju,
Dok se Grujo napojio piva,
Te mu vince ugrijalo lice,
Dok je momak ćejif napravio,
Udarila jeka isprijeka;
Đe je sreće, tu je i nesreće!
Dok evo ti Grčića svatova,
Pred njima se krstat barjak vija,
Pred mehanom džidu posadiše,
A na džidi barjak razaviše,
Sabiraju pod barjak junake,
Iskupi se hiljadu svatova,
Pjani svati, napili se piva,
Napili se vina i rakije,
Zaturiše igru svakojaku,
Pak se meću malja i kamena,
A skaču se skoka iz ćusteka,
Sve to gleda Novaković Grujo,
Pjano momče, napilo se piva,
Pak u njemu erce zaigralo,
Pa on skoči od zemlje na noge,
Te izleće iz pjane mehane,
Pak se skače skoka iz ćusteka,
Sve to gleda Jelka Grčićeva,
Jelka seka Grčića Manojla,
U sebi je cura promislila:
»Bože mili čestita junaka!
Hitar li je, rodila ga majka!
Je li ono Novaković Grujo?«
Jelka cura mudra glava bješe,
Tako misli, al' ne izgovara.
Nu da vidiš čuda velikoga,
Đe je sreća, tu je i nesreća,
Vrag donese Arapku đevojku,
A Arapka cura muškobana,
Umeće se malja i kamena,
A skače se skoka iz ćusteka,
Dok odskoči Novaković Gruji,
Preturi mu malja i kamena,
Kada Gruja izjede sramota,
On odbaci bugar-kabanicu,
Sijnuše mu toke kolalije,
Dok preturi Arapki đevojki,
I preskoči skoka iz ćusteka,
Odleće mu kapa tunajlija,
Prosu mu se tura od perčina,
A kad viđe Arapka đevojka,
Pak na njega oči iskolači :
»Te ti li si, Novaković Grujo?
A ti li si, iz gore hajduče?
Je li tebe opremio babo,
Iz planine u Ajaz-Sofiju,
Da uhodiš Grčića svatove,
Kad će svati po đevojku poći,
I da kupiš praha i olova,
Da vi naše svate dočekate,
U vrh Kite visoke planine?«
To gledaju Grčića svatovi,
I slušaju što Arapka kaže,
Dok zavika Arapka đevojka:
»Drž'te Gruja, iz gore hajduka!
Uteći će vama u planinu,
Na sramotu Grčiću Manojlu,
I njegovo hiljadu svatova.«
A svatovi juriš učiniše,
Da uhvate Novaković Gruja,
Al' se hajduk puške dobavio,
Niko za nj'ga prihvatit ne smije,
Beć pobježe niz novu čaršiju,
Mogaše im Grujo pobjegnuti,
Na sramotu hšьadu svatova;
Dok evo ti Grčića Manojla,
Na alatu vas u suhu zlatu,
Na alatu noge prekrstio,
U rukam' mu sedefli tambura,
Sitno kuca, jasno popijeva,
A u svaku riječ pripijeva:
»Azurala, kićeni svatovi !
Spremajte se moji sokolovi !«
Zavikaše kićeni svatovi:
»Gospodine, Grčiću Manojle!
Eto dolje Novaković Gruja,
Ti uhvati iz gore hajduka.«
On pred njega naćera alata,
Pak uhvati iz gore hajduka,
Uhvati ga za prsi junačke,
pak mu Grče sjede besjediti:
»Kopiljane, Novaković Grujo!
Te ti li si sišo u čaršiju?
Otkud dođe iz gore hajduče?
Je li tebe opremio babo,
Da uhodiš Grčića svatove?
Kaži pravo, tako bio zdravo!
A evo ti čistu vjeru dajem,
Ništa tebi učiniti neću,
Ako peš mi pravo kazivati,
Oćete li svate dočekati?«
A kad začu Novaković Grujo,
Stade njemu pravo govoriti:
»Mene mio opremio babo,
Da ja uzmem praha i olova,
I da tvoje uhodim svatove,
Oćeš brzo po đevojku poći,
Kad ćeš naljeć' u Kitu planinu,
Da mi tvoje svate dočekamo,
Da otmemo kićenu đevojku.«
A kad začu Grčiću Manojlo,
Junak bješe, pak je vjere tvrde,
On ovako njemu odgovara:
»Kad sam tebй vjeru založio,
Puštiću te, pogubit te neću,
Pak ti hajde na Kitu planinu,
I ponesi praha i Olova,
I pozdravi Mila baba svoga,
Nek ne kupi čete u planini,
Nek ne ide meni u sretanje,
Žao mi je sreću krvaviti,
A evo vam čistu vjeru dajem,
Ako moje svate dočekate,
U toj Kiti visokoj planini,
Od vaske ću jade napraviti,
Biće mesa orlu i gavranu
U planini za petnajest dana,
Sad činite kako vam je drago.«
Pak on pušta Novaković Gruja,
Ode Grujo brdu na planinu,
Kad iziđe na Kitu planinu,
Nađe baba i družinu svoju,
Njima Grujo božju pomoć daje,
Hajduci mu prihvatiše zdravlje,
Pitaju se za mir i za zdravlje,
Sjedoše ga babu uz koljeno,
Pak im sluge poslužiše pivo,
Ponajprije starome Novaku,
A Novak je čašu prihvatio,
Svome milu sinu nazdravio :
»Zdrav si Grujo, moj milostan sine!
Bog ti dao i ko te rodio,
Kad si svoga baba poslušao.«
Vino piše, dok se napojiše,
Kad se rujna napojiše vina,
Te im vince ugrijalo lice,
A rakija sobet otvorila,
Onda reče Debelić Novače :
»Jesi l' sišo u Ajaz-Sofiju,
I Grčića svate uhodio,
Kad će Grče po đevojku poći,
Je li mlogo u Grčića svata,
Smijemo li njihe dočekati?
Jesi l' uzo praha i odlova,
I ostalo, što sam naredio,
Jesi l' meni, sine, uredio,
Kakono te babo sjetovao?«
Sve mu Grujo od istine kaže:
»Prosti meni, moj milostan babo!
Grčića sam svate uhodio,
I donio praha i olova,
I ostalo što si naredio,
Ali sam se ljuto prevario,
Kad ja siđoh u Ajaz-Sofiju,
Na ćupriju u Ajaz-Sofiju,
Tu ja nađoh kolo đevojaka,
Đe okreću kolo naokolo,
Kolovođa seka Grčićeva,
Jelka, seka Grčića Manojla,
Sve je kolo glavom nathvatila,
Bijelijem licem začinila,
Pak okreće kolo naokolo,
Kad ja viđoh lijepu đevojku,
Jelku, seku Grčića Manojla,
Oka crna, a solufa gusta,
Slađa su joj od šećera usta,
U meni je srce zaigralo,
Ja svom srcu odoljet ne mogoh,
Ko što si me, babo sjetovae,
Da ne idem kolu ni đevojkam',
Primakoh se kolu i đevojkam',
Okreće se kolo naokolo,
Ja raskidoh kolo đevojačko,
Kod Jelice kićene đevojke,
Pak ja Jelku prihvatih za ruku,
Okrenuh se i dva i tri puta,
Sejir činim kolo i đevojke,
I ja slušam pjesne đevojačke,
Na Jeliku pogledujem često,
Meni sreća mirovat ne dade,
Već joj čepam sedefli nalule,
A štipam joj u ruci mi ruku,
A prislonjam moju njenoj glavi,
Te miješam brke i solufe,
Da poljubim Jelicu đevojku,
A Jelka se poljubit ne dade, 480
Jer gledaju iz kola đevojke,
Veće krije prebijelo lice,
Na me škrinu zubim' bijelijem:
»Sjedi, Grujo, ti se pomamio!«
Dok stadoše cure besjediti : 485
»Oglen ovđe Novaković Grujo?
Što će nama u kolu hajduci?«
Zastiđe se Jelica đevojka,
Pak je mene cura otisnula,
Mislio sam, moj milostan babo, 490
Da me ne bi niko oborio,
A mene je Jelka oborila,
Ona jaka kako muška glava,
Blago majci koja je rodila,
I sokolu kom suđena bude! 495
Kad ja padoh u zelenu travu,
Odleće mi kapa tunajlija,
Prosu mi se tura od perčina,
Spade meni bugar-kabanica,
Sijnuše mi toke kolalije, 500
Ispadoše oba vedenika,
Poznaše me u kolu đevojke,
Jedna drugoj tiho govoraše:
»Vidi, seko, iz gore hajduka,
Po imenu Novaković Gruja!« 505
Ja poskočih od zemlje na noge,
Pak ustaknu kapu tunajliju,
A zađedoh dvije puške male,
A prigrnuh bugar-kabanicu,
pak odlećeh u pjanu mehanu, 510
Te priprtih obramicu torbu,
A prihvatih pušku po kajišu,
Pak pobjegoh niz novu čaršiju,
Te ja kupih praha i olova,
I kamenja u puške kremenja, 515
I hartije knjige za fišeka,
I po jedne na noge opanke,
I na druga po teste fišeka,
Sve ja kupih u više dućana,
Da se meni ne osjete ljudi,
Ne osjete Grci u Sofiji,
Đe sam, babo, hajduk iz planine,
Đe potpunjam silah za družine,
Pak se vratih uz novu čaršiju,
Kad ja dođoh kolu i đevojkam',
Na me Jelka pogleduje često,
Tu bijaše pjanica mehana,
Ja se svratih u pjanu mehanu,
Stadoh piti crveniku vino,
Napojih se vina izobila,
Đe je sreća, tu je i nesreća;
Dok evo ti Grčića svatova.
Razavili krstata barjaka,
Svatovi su silni i bijesni,
Pjani svati, napili se vina,
Zaturiše igru svakojaku,
Bacaju se mal>a i kamena,
A skaču se skoka iz ćusteka,
Ja izlećeh iz pjane mehane,
Preskočih im skoka iz ćusteka,
A preturih malja i kamena,
Vrag donese Arapku đevojku,
A Arapka cura muškobana,
Preturi mi malja i kamena,
I preskoči skoka iz ćusteka,
Kad se viđoh na nevolji, babo,
Ja oturih bugar-kabanicu,
Te preskočih Arapki đevojki,
I preturih malja i kamena,
Odleće mi kapa tunajlija,
Prosu mi se tura od perčйna,
Sijnuše mi toke kolalije,
Poznade me Arapka đevojka :
»Te ti li si, iz gore hajduče?
Kopiljane, Novaković Grujo!
Jesi l' došo uhodit svatove,
Gospodara Grčića Manojla?
Drž'te, svati, iz gore hajduka,
Opkolite, pa ga uhvatite.«
Ja prihvatih svijetlo oružje,
I pobjegoh niz novu čaršiju,
Mogah njima pobjegnuti, babo,
Al' me srete Grčiću Manojle,
Na alatu vas u suhu zlatu,
Uhvati me za prsi junačke,
I ovako meni govoraše:
»Te ti li si, iz gore hajduče,
A hajduče, Novaković Grujo?
Je li tebe opremio babo,
Da uhodiš Grčića svatove,
Kad će svati po đevojku poći,
Da vi moje svate dočekate?
Ako ćeš mi pravo kazivati,
Ništa tebi neću učiniti.«
Sve ja njemu od istine kazah,
Sve mu kazah što je i kako je,
Vidio sam, moj milostan babo,
Đe je junak Grčiću Manojle,
Ništa meni ne šće učiniti,
Niti svoje vjere pogaziti,
Već me pušta u planinu, babo,
Ovako je meni govorio :
»Pozdravi mi mila baba svoga,
Nek ne ide pred svatove moje,
Žao mi je sreću krvaviti,
Ako l' mene vi ne poslušate,
Već vi moje svate dočekate,
Evo vama čistu vjeru dajem,
Od vaske ću jade napraviti,
Biće mesa orlu i gavranu,
U planini za petnajest dana,
Sad činite kako vam je drago.«
Kad to čuše iz gore hajduci,
A hajduci kajno gorski vuci,
Neki veli: »Dočekat ne sm'jemo!«
Neki veli: »Da ih dočekamo!«
A zavika Murtoloze sluga:
»Ako ćete svate propuštiti,
Viš' ja s vama četovanja nemam.«
A kad začu starina Novače,
On prihvati pero i hartiju,
Pak on piše knjigu šarovitu,
Te je šalje pobratimu svome,
Pobratimu hajduk Radivoju:
»Pobratime, hajduk Radivoje!
Eto knjige šarovite na te,
Ti sabiraj po gori hajduke,
Đe gođ četi harambašu znadeš,
Povedi ih na Kitu planinu,
Da mi sjutra svate dočekamo,
Dočekamo Grčića Manojla.«
Sve mu kaže što je i kako je.
Kad ta knjiga Radivoju dođe,
On hajudke sabirati pođe,
Kad sabrao u gori hajduke,
Povede ih Debelić Novaku,
Kada kitnu četu sakupiše,
Pak na tefter uzeše hajduke,
Nabrojili pet stotin' vatara,
Sve pušaka gorskijeh junaka
Onda reče Debelić Novače:
»Braćo moja i družino moja!
Poslušajte što ću besjediti,
Nije l' majka rodila junaka,
Jal' sestrica brata odgojila,
Na bijelu đevojačkom krilu,
Muškijem ga opasala pasom,
Junačkijem dozivala glasom,
I kod mene danas dogodila,
Da on siđe drumu zelenome,
Do tijesna klanca jadikovca,
Da prebroji Grčića svatove,
Koliko je u Grčeta svata?«
Kad začuše iz gore hajduci,
Svi hajduci zamukoše mukom,
A u crnu zemlju pogledaše,
Kako trava na odgojke raste,
Kajno dojke u dobre đevojke,
A ne gleda Novaković Grujo,
Veće babu među oči crne:
»Evo mati rodila đetića.
A mila ga odgojila seka,
Na bijelu đevojačkom krяlu,
Muškijem ga opasala pasom,
Junačkijem dozivala glasom,
I kod tebe danas dodesila,
Ja ću tebi svate prebrojiti.«
A kad začu Debelić Novače,
Svoga sina rukam' zagrlio,
Zagrlio, pa ga poljubio,
I ovako njega sjetovao:
»O moj sine, Novaković Grujo!
Kad ti siđeš klancu jadikovcu,
Sakri lice za jelovo granje,
Kad naljeze Grčiću Manojle,
Zakloni se da te ne opazi,
Vazda pušku drži na tetiku,
Ubiće te puškom od očiju,
Kajno str'jela na omari orla;
Kada prođe Grčiću Manojle,
Ti prihvati pero i hartiju,
Pak prebroji njegove svatove.«
Otalen je Grujo polazio,
Kako siđe drumu zelenome,
On zasjede u jelovo granje,
Sakri lice za jelove grane,
Pak on čeka kićene svatove.
Dok udari jeka uz planinu,
Dok evo ti Grčića Manojla,
Na alatu vas u suhu zlatu,
U rukam' mu sedefli tambura,
Na alatu noge prekrstio,
Sitno kuca, jasno popijeva,
A u svaku riječ pripijeva:
»Đe s', Novače, iz gore hajduče?
Jesi l' četu svoju sastavio?
Oćeš li me danas dočekati?«
Propinje se alat od mejdana,
Po tri koplja nebu pod oblake,
Pa sokoli konje i junake,
A pogleda Grčiću Manojle,
O'klen će se pomolit hajduci,
Pak on prođe brdu uz planinu,
Koliko se Grče izmaknulo,
Pred svatima gorom na alatu,
Ne bi mala puška doturila,
Kak'a mala, ne bi ni velika,
Propušta ga Novaković Grujo,
I za njime hiljadu svatova,
Idu.svati jedan za drugijem,
Njihe broji Novaković Grujo,
Dok na oko svate prikupio,
Od prvoga do najstražnjeg druga,
Nabrojio hiljadu svatova,
Od hiljade man>e ni jednoga,
Od hiljade više ni jednoga,
Kad prebroji kićene svatove,
Povrati se milu babu svome,
Dade njemu knjigu šarovitu,
Kad viđeše koliko je svata,
Onda veli Debelić Novače:
»U Grčeta mložina svatova,
Sad što ćemo, moja braćo draga?
U njega je hiljadu svatova,
A u naske pet stotin' hajduka,
Dvojica je mlogo na jednoga?
Dva lješnika orahu su vojskd?«
A govori Novaković Grujo:
»Mi možemo njihe dočekati,
Hajduci su od boja junaci,
Svaki voli muški poginuti
Nego ženski život ostaviti,
A u svatim' posporišta nema,
Tuđi konji, a tuđe 'aljine;
Neki žali svoje mile majke,
Neki seke, a neki ljubovce,
Neki đece, neki zaručnice,
Mi nemamo koga požaliti.«
A govori starina Novače:
»A mi ćemo sad n>ih dočekati.
Da pođemo brdu uz planinu,
Mi možemo svate prestignuti,
Al' ćemo ih sjutra dočekati,
Kad s' otuda sa đevojkom vrate?«
Odgovara hajduk Radivoje:
»Nećemo ih danas dočekati,
Sjutra ćemo svate dočekati,
Kad navedu gospoju đevojku.«
I ovako njima govoraše:
»Braćo moja, pet stotin' hajduka!
Svi iznova puške prepunite,
I uvite sve novo kremenje,
Evo vama čistu vjeru dajem
Kog prevari puška od očiju,
Ja ću na n>eg' moju okrenuti,
Moja puška prevariti neće,
Nikad mene prevarila nije,
Ni sjutra me prevariti neće.«
Kad začuše iz gore hajduci,
Svi skočiše kajno gorski vuci,
Pak iznova puške prepuniše,
A sve novo uviše kremenje.
Kada sjutra bijel dan osvanu,
Onda veli Debelić Novače:
»Braćo moja, pet stotin' hajduka,
Koju ćemo zasjesti busiju?
Da idemo na vrh od planine,
Na zelenu visoku poljanu,
Onđe će se svati iskupiti,
Tu će vince crveniku piti,
Oko polja zelena gorica.
Da iz gore svate dočekamo,
Da po jednu pušku isturimo,
Pak za britko gvožđe prihvatimo,
Pa što kome Bog i sreća dade.«
A govori hajduk Radivoje:
»Ja lud ti si, dragi pobratime,
U polju ih dočekat ne sm'jemo,
Konjici su u polju junaci,
Kad u polje konje naćeraju, 760
A povade od bedrice ćorde,
Mlogo će nam jada napraviti,
Već 'ajdemo na dno od planine,
U tijesne klance jadikovce,
Đe su mlogom zakukale majke, 765
Đe ne mogu po dva naporelo,
Nego jedan ide za drugijem,
Onđe ćemo njihe dočekati;
I znate li, moja braćo draga,
Kako ćemo njihe dočekati, 770
Sve prvljence naše na njihove,
Stare svate naše na njihove,
Đuvegiju našeg na njihova,
A vojvode naše na njihove,
Sve po redu naše na njihove, 775
Pak što kome Bog i sreća dade.«
Svi hajduci njega poslušaše,
Poslušaše mudra starješinu,
Starješinu hajduk Radivoja,
Zasjedoše u tijesne klance, 780
U tijesne klance jadikovce.
Stade jeka gore i planine,
Udaraju bubnji i svirale,
Pozvekuju u svatova ćorde,
A pjevaju gorom i planinom : 785
»Braćo svati, slatko putovanje!
Naša snaho, naše milovanje!«
Udariše strmo niz planinu,
Niz tijesne klance jadikovce,
A pred njima Grčiću Manojle, 790
Na alatu ko na gorskoj vili,
Koliko se Grčić izmaknuo,
Ne bi dobra puška doturila,
Na alatu noge prekrstio,
U rukam' mu sedefli tambura, 795
Sitno kuca, jasno popijeva,
A u svaku riječ pripijeva:
»Đe s' hajduče, Debelić Novače?
Je si l' zap'o u gori busiju,
Oćeš li mi svate pričekati?« 800
Propušta ga pet stotin' hajduka,
Njega čeka sluga Murtoloze,
Dok svatovi druma napuniše,
N>ih hajduci na puške uzeše,
Oboriše pet sotin' pušaka, 805
Ukidoše pet stotin' svatova,
Pa za britko gvožđe prihvatiše,
Pak razgone po gori svatove,
Kajno vuci po planini ovce,
Kad se stade krvca proljevati, 810
I hajdučke zijevati ćorde,
A junačke zijevati glave,
Onda Grče povrati alata,
A zavika grlom bijelijem:
»Kopiljane, hajduk Murtoloze 815
Ti ispa'ni iz jelova granja,
A ostavi dugu granaliju,
A ponesi mača plamenoga,
Iziđi mi na mejdan junački,
Da vidimo ko je junak bolji, 820
Čija li je Podrinka đevojka!«
A kad začu hajduk Murtoloze,
Prevari se, ujede ga guja,
Pak ostavi dugu granaliju,
A poteže mača plamenoga, 825
Pak doleće Grčiću Manojlu,
A Grče mu ni bježat ne šćaše,
Već povrati debela alata,
Susrete ga hajduk Murtoloze,
Doista ga udariti šćaše, 830
Al' se Grče udarit ne dade,
Poturi mu štita od čelika,
Odlomi mu mača plamenoga,
Do balčaka, i do desne ruke,
pak napera debela alata, 835
A poteže krivu ćemerliju,
Prenese ga alat od mejdana,
Na dvoje ga presijeći šćaše,
I opet ga malo dohvatio,
Brcimice, ama smrtimice,
Ukaza mu mrke džigerice,
On pobježe u jelovo granje,
A zavika grlom bijelijem:
»Đe si, brate, Novaković Grujo
Zar ne vidiš, đe sam poginuo?«
A kad začu Novaković Grujo,
On poleće drumu zelenome,
Dugu pušku nosi u rukama,
A zavika Grčiću Manojle:
»Kopiljane, Novaković Grujo,
Ti ostavi bistra džeferdara,
A ponesi mača plamenoga,
Na tome se ogleda junaštvo,
Da vidimo ko je junak bolji ;
Kad sam tebe skoro uhvatio,
U čaršiji u Ajaz-Sofiji,
Onda sam ti život poklonio
Danas ti ga pokloniti neću.«
Prevari ga, vesela mu majka!
On prisloni pušku uz omaru,
A povadi mača plamenoga,
Da udari Grčića Manojla,
Doista ga udariti šćaše,
Al' se Grče udarit ne dade,
Već poturi štita od čelika,
Odlomi mu mača plamenoga
Do balčaka i do desne ruke,
Pak pobježe Novaković Grujo,
Dostiže ga Grčić Manojle,
Te je njega malo dohvatio,
Po mišici po lijevoj ruci,
On pobježe u jelovo granje,
Pa zavika Novaković Grujo:
»Đe si, brate, hajduk Radivoje
Zar ne vidiš đe sam poginuo?
Il' ne čuješ, il' ne mariš za me?«
A poleće hajduk Radivoje,
Pak zavika grlom bijelijem :
»Stani kurvo, Grčiću Manojle,
Lasno ti je đecu razgoniti,
Još nijesi udrio junaka,
Ni s' vidio oka u hajduka.«
Pak na trku pušku napunio,
Jer je taki hadet u hajduka;
A zavika Grčić Manojle:
»Kopiljane, hajduk Radivoje
Ti ostavi dugu pavtaliju,
A ponesi mača plamenoga,
Da vidimo ko je junak bolji,
Na tome se ogleda junaštvo.«
Prevari ga, vesela mu majka,
Pak ostavi dugu pavtaliju,
A poteže mača plamenoga,
Da udari Grčića Manojla,
A Grče se udarit ne dade,
Poturi mu štita od čelika.
Odlomi mu mača plamenoga
Do balčaka i do desne ruke,
Pa poteže sablju zakovanu,
A pobježe hajduk Radivoje,
Dostiže ga Grčiću Manojle,
Radivoja sabljom udario,
Na dohvatu, po debelu vratu,
Svega njega krvi obojio,
Al' mu osta na ramenu glava,
Pak pobježe u jelovo granje,
A zavika grlom bijelijem:
»O Novače, brate i rođače,
Zar ne vidiš đe sam poginuo,
Al' ne vidiš, al' ne mariš za me?«
A kad začu Debelić Novače,
On poleće drumu zelenome,
Pa na trku pušku napunio,
Jer je tak'i hadet u hajduka,
A zavika grlom bijelijem :
»Stani kurvo, Grčiću Manojle
Lasno ti je đecu razgoniti,
Evo orla za sokola toga!«
A kakav je starina Novače?
Na njemu je devet vučetina,
I deseta mrka međedina,
Čime plaši konja i junake,
Kad ga viđe Grčiću Manojle,
Njemu Grče ni bježat ne šćaše,
Već na to se Grče nasmijalo:
»Kopiljane, starina Novače!
Što ti nosiš devet vučetina.
I desetu mrku međedinu,
Čime plašiš konje i junake,
Danas mene poplašiti nećeš,
Ja sam viđ'o i hvatao vuke,
Žive vuke, a u gole ruke,
A nekmoli mrke vučetine,
Ti ostavi dugu pavtaliju,
A ponesi mača plamenoga,
Na tome se ogleda junaštvo,
Da vidimo ko je junak bolji.«
Prevari ga, vesela mu majka!
On ostavi dugu pavtaliju,
A poteže mača plamenoga,
Da udari Grčića Manojla,
Doista ga udariti šćaše,
Al' se Grče udarit ne dade,
Poturi mu štita od čelika,
Odlomi mu mača plamenoga
Do balčaka i do desne ruke,
Pa poteže sablju zakovanu,
A pobježe starina Novače,
Dostiže ga Grčiću Manojle,
Pa Novaka sabljom udario,
Na dohvatu po svilenu pasu,
Da mu ne bi devet vučetina,
I desete mrke međedine,
Na dvoje ga prestaviti šćaše,
Pa pobježe u jelovo granje,
A zavika grlom bijelijem :
»Đe si, vilo, Bogom posestrimo !
Al' ne vidiš, al' ne mariš za nas,
Đe na ljutim mukam izgibosmo?«
Dok zavika vila iz oblaka:
»Pobratime, Debelić Novače
Koliko sam tebi govorila,
Da ne činiš u neđelju kavge,
U neđelju ni u poneđeljnik,
Neđelja je hrišćanima praznik,
Poneđeljnik sastanak u vila,
Sve smo danas na sastanku bile,
U tebe je jedna posestrima,
U Manojla dvije posesetrime,
Obje su me danas uhvatile, 970
Uhvatile, pa me savezale,
Ništa tebi pomoći ne mogu.«
Kad se viđe na nevolji vila,
Trenu vila u ramenim krila,
Svome srcu živo pritužila, 975
Pak je obje vile oborila,
Posestrime Grčića Manojla,
Bijele im savezala ruke,
Pak poleće strmr niz planinu,
Te uhvati visoka ljeljena, 980
I šarenu pod kamenom guju,
Jednim krajem konja zauzdala,
A drugijem njega osedlala,
Pak posjede vila na ljeljena,
Kad udari strmo niz planinu 985
Dohvati ga zmijom po ušima,
Stade dreka visoka ljeljena,
Stade cika šarovite guje,
Stade klika nagorkinje vile:
»Stani more, Grčiću Manojle!« 990
To je strašno viđet i poslušat,
Ja kamoli muški dočekati,
Dočekaće Grčiću Manojle,
Ne boji se guje ni ljeljena,
Nit' se boji vile ni nadžaka. 995
Dok doleće nagorkinja vila,
U ruci joj nadžak od čelika,
Te udara Grčića Manojla,
Koliko ga lako udaraše,
U crnu ga zemlju ugonjaše,
Udari ga sedam-osam puta,
Al' se više udarat ne dade,
Već ovako njojzi govoraše:
»Udri muški, iz oblaka vilo!
Ne plaši mi po košulji buha,
Kad ja stanem tebe udarati,
Ja pu tebe bolje udariti.«
Pak na čarku povrati adata,
Izmače joj nadžak od čelika,
Pak je stade udarati njime,
Koliko je lako udaraše,
Iz bojna je sedla izgonjaše,
Obori je u zelenu travu,
Pak odjaha od konja alata,
Te joj sveza naopako ruke,
Od lakata taman do nokata,
Iz nokata crna ljeva krvca,
Pak posjede na konja alata,
Izvuče je za se na alata,
Opasa je mukademom pasom,
Opasa je i dva i tri puta,
A četvrti od sablje kajasom,
Pak otište debela alata,
A zapjeva Grčiću Manojle:
»Blago meni, do vijeka moga!
Danas ću se oženiti s vilom.«
Kad je bio strmo niz planinu,
On zavika grlom bijelijem:
»Ljubo moja, iz planine vilo!
Ljuta mi je dodijala žeđa,
Znadeš iđe vrelo u planini,
Jali vrelo, jal' pjanu mehanu?«
Progovara vila nagorkinja:
»U planini ne ima mehane,
Već okreni zdesna nalijevo,
Tamo ima široka poljana,
Na poljani jela suhovrha,
A pod jelom studena vodica,
Đeno vile hladnu vodu piju,
Onđe ćeš se vode napojiti.«
On okrenu konja nalijevo,
Dok opazi jelu suhovrhu,
A pod jelom studenu vodicu,
Kad doćera konja do jelike,
Skide vilu sa konja alata,
A zavika grlom bijelijem:
»Ljubo moja, iz planine vilo,
Zagrabi mi vode u maštrafi,
Dok počinem i odmorim telo.«
A to vila jedva dočekala,
Suze proli, Manojlu govori:
»Kako ću ti vode zagrabiti,
Kad su moje savezane ruke,
Popušti mi prebijele ruke?«
Popušti joj obadvije ruke,
Kad se vila ruku dobavila,
Pak poleće do vode jezera,
Zagrabi mu vode u maštrafi,
A zavuče u cepove ruke,
Te izvadi mloge benđiluke,
Benđiluke od četiri ruke.
Te sasipa travu u maštrafu,
Pak donese Grčiću Manojlu,
Kad se napi Grčiću Manojle,
Udariše muke svekolike,
U junaka Grčića Manojla,
Jedne muke, zabolješe ruke,
Druge muke, i noge i ruke,
Pak on pade glavom brez uzglavlja,
A prope se vila nagorkinja,
Pak izide jeli u vrhove,
A zavika grlom bijelijem :
»Đe si, brate, Debelić Novače?
Da ste brže na poljanu suhu,
Na poljanu do vode studene,
Pogubite Grčića Manojla,
Dobro sam ga napojila pivom,
Lasno ćete njega pogubiti.«
A kad ćuše iz gore hajduci,
Polećeše kajno gorski vuci,
Dok dođoše vodi i omari,
Kad tu leži Grčiću Manojle,
A kod njega alat od mejdana,
Ušim' striže, a zubima grize,
A nogama čivtimice gađa,
Dobar alat endek iskopao,
Dobar bi se junak ukopao,
A sve ciči kajno guja ljuta,
Da probudi gospodara svoga,
Al' ga nikad probuditi neće;
Prilećeše iz gore hajduci,
Te Manojlu posjekoše glavu,
Pak odoše strmo niz planinu,
Odvedoše debela alata,
Dok nađoše na drumu đevojku,
Ona sjedi na konju đogatu,
A proljeva suze niz obraze,
Niđe nikog kod đevojke nema,
Prihvatiše lijepu đevojku;
I nađoše Murtoloza slugu,
Niže druma u jelovu granju,
Kad Murtoloz jadan preminuo,
Donesoše kuke i motike,
Na poljani raku iskopaše,
Murtoloza slugu zakopaše,
Prihvatiše lijepu đevojku,
Odvedoše u Kitu planinu.
Tu hajduci svadbu zaturiše,
Privjenčaše Podrinku đevojku,
Za sokola Novaković Gruja.1110
