Женидба Војиновић Мића

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Женидба Војиновић Мића

Од како је свијет постануо,
Није љепши цвијет процватио,
Што је данас на ову годину,
Процваћела питома ружица,
У Божуну граду бијеломе,
У бостану од Божуна бана,
То не била питома ружица,
Већ то била лијепа ђевојка,
Мила шћерца од Божуна бана,
По имену китна Василија.
Којој нема пара до Ћесара,
Љепоте јој у свијету нема
Колико је лице одгојила,
Кад јој бкло седам годиница,
Цура сплела седам плетеница,
Кад јој било дван'ест годиница,
Цура сплела дван'ест плетеница,
Све дванајест низ плећи пуштила,
За пунијех дван'ест годиница,
Нит' је вид'ла сунца ни мјесеца,
Ни бијела јуначкога лица,
Већ ђевојка у кафезу расла.
То се чудо по свијету чуло,
То зачуло све седам краљева,
Седам краља од седам земаља,
Намамила млоге муштерије,
Седам краља од седам земаља,
И двадесет и три џенерала,
И тридесет и три капетана,
А осталим ни броја се не зна,
Сваки проси лијепу ђевојку,
А ђевојка поносита глава,
Тога свата неће* ни једнога,
Веће с мајком по ђул-башчи шеће,
Ситно шеће, а плећима креће,
Жуберкају ситне тетрејике,
У ђевојке, у банове шћерке,
На ђевојци чудна ђеисија:
Једна глава, три ситна ђердана,
У глави јој од бисера грана;
Једно грло, двије огрлице,
Све од злата од жути' дуката;
Једне уши, двоје менђушице,
Алемове двије звијездице;
Двије руке, двоје белензуке,
Саплетене од сухога злата;
Как'а су јој три ситна ђердана?
Један ђердан црвена мерџана,
Други ђердан дробнога бисера,
А трећи јој од драгог камења ;
Што је ђердан од ситна мерџана,
Црвен мерџан на грлу бијелу,
То лијепо цури одговара,
Што је ђердан од дробна бисера,
Сићан бисер, а грло бијело,
То још љепше цури одговара,
С' бисером се мерџан разговара!
Што је ђердан од драгог камења,
Према томе ђевојачко лице
Одсијева кајно жарко сунце.
То се чудо по свијету чуло,
То се чуло и у наше стране,
Ђе је ружа разавила гране,
То зачуо славан цар Стјепане,
У Призрену у бијелу двору,
Па кад једно јутро освануло,
Освануло и сунце грануло,
Подранио српски цар Стјепане,
Прикупио младу Србадију,
У Призрену у бијелу граду,
Посједоше један до другога,
Међу њима славан цар Стјепане,
Око цара све српске војводе,
А војводе од српске слободе,
С десне стране два млада сестрића,
Два сестрића два Војиновића,
А с лијеве деспот Никодиме,
А до њега два Деспотовића,
А до њихе Косовац Иване,
До Ивана Топлица Милане,
До Милана Мусићу Стеване,
До Стевана Срђа Злопоглеђа,
С десне стране Обилић Милоше,
До Милоша Змај-Огњени Вуче,
А до Вука Бановић Страхило,
А до њихе остале војводе,
На застави Љутица Богдане;
Кад се Срби напојише винца,
Те им винце угријало лице,
А ракија стаде бесједити,
Тадај рече славан цар Стјепане:
»О војводе, моја браћо драга!
Ја сам чуо ђе говоре људи,
Ђе је китна подрасла ђевојка,
У Божуну бијеломе граду,
Мила шћерца од Божуна бана,
Да је так'е на далеко нема,
У нашијех седам краљевина,
Та би цура за Србина била,
И за мога рода и порода,
Како бисмо цуру испросили?«
Кад то зачу сва српска господа,
Сваки шути ништа не говори,
Ал' не шути деспот Никодиме,
Већ он цару одговоре даје:
»Господине, славан цар Стјепане,
Кад је Бог д'о и срећа велика,
Те је так'а одрасла ђевојка,
Имаш цуру коме запросити,
А лако ћеш цуру испросити,
У тебе је лоза накићена,
Разавила своје вите гране
По Србији на четири стране,
Теби соко сједи уз кољено,
Мио сестрић, Војиновић Мићо,
Ти ожени Војиновић Мића,
То је твоја слава и похвала!
Што имадеш српскијех војвода,
Од Призрена српског Цариграда,
Сваки ће ти у сватове поћи.«
Кад то зачу славан цар Стјепане,
Хитро Стјепан ситну књигу пише,
Пак је спреми од Божуна бану,
Овако му књига изговара:
»Чујеш мене, од Божуна бане,
Ето књиге и јазије на те,
Добро види што ти књига пише,
Биће добро и за ме и за те;
Чуо јесам ђе говоре људи,
Ђе си чудан бостан одгојио,
У бостану румену ружицу,
Василију, твоју милу шћерцу,
Далеко је огласила лице,
Кајно жарко на истоку сунце,
А у мене соко уз кољено,
Мио сестрић Војиновић Мићо,
Високо је д'јете понарасло,
И бијело одгојило лице,
То би лице било за ружице,
Та би кита за сокола била;
Поклони ми дилбер Василију,
За сестрића Војиновић Мића,
Да будемо главни пријатељи,
Да питамо један за другога,
Да долази један у другога,«
Кад је так'у књигу направио,
Опреми је до Божуна града,
На кољено од Божуна бану.
Књигу гледа од Божуна бане,
Књигу гледа, а смије се на н>у,
Пак дозива ђевојачку мајку,
И ђевојку дилбер Василију,
Све им бане од истине каже;
Кад то зачу мајка и ђевојка,
(Зар је тако у срећи суђено,
Весеље се показа рођено),
Послушаше господара свога,
Хитро бане другу књигу пише,
Пак је шаље славну цар-Стјепану ;
»Пријатељу, славан цар Стјепане!
Ако Бог да, те суђено буде,
Купи свате, хајде по ђевојку?«
Кад је так'у књигу направио,
Направио, пак је оправио,
Књига оде до Призрена града,
На кољено славну цар Стјепану,
Књигу гледа славан цар Стјепане,
Књигу гледа, а смије се на н>у,
Гледала га сва српска господа,
Так'а књига сваком бјеше драга,
Насмија се од Србије снага!
Стаде Стјепан купити сватове,
Код њега се била догодила
Сва господа од земље Србије,
Хитро скупи хиљаду сватова,
Кад је Стјепан свате сакупио,
Док ево ти књиге шаровите,
Од банице ђевојачке мајке,
На кољено славну цар Стјепану,
Овако му ова књига пише:
»Пријатељу, славан цар Стјепане,
Ето теби књиге шаровите,
Добро види што ти књига пише,
Када станеш купити сватове,
Не води ми малине сватова,
Од хиљаде мање ни једнога,
Од хиљаде више ни једнога,
И поведи све српске војводе,
Од Србије јуначке слободе,
Опреми ми добре ђеверове,
Два ђевера два Војиновића,
Ђевербаше Марка и Милоша,
Да чувају лице ђевојачко,
Од Божуна до Призрена града,
Јер вам ваља дуго путовати,
Преко Љешке и преко Арапске,
Љешку бисте лако прегазили,
Ал' Арапске прећи не морете,
Брез јуначке посјечене главе,
И брез црне прољевене крвце,
Јер имаде троглав Арапине,
У Арапској у земљи несретној,
Туда ником пролазит не даде,
Код њег' сједи хиљаду Арапа,
Све војника љута убојника,
Голе сабље носе у рукама,
Усуру су воду затворили,
И остале друме и богазе,
Арап храни мрку бедевију,
Све за љута рата и серата,
Како кажу да је так'е нема,
Око мора на четири стране,
Кад му стане у пољу кобила,
Колико је витка и висока,
Испод н>е би јунак пролазио,
Под калпаком и на коњу своме,
Кад узљути мрку бедевију,
Прескачс му коње и јунаке,
Није лако с њиме ратовати,
Ако так'е не имаш јунаке,
Нит' се мори, ни купи сватове.«
Кад то виђе славан цар Стјепане,
Пред господом све то изговара,
А Милош мујасно одговара:
»Господаре, славан цар Стјепане,
Док је мени побратима мога,
Не познајем троглав Арапина,
Ни његове витке бедевије,
Ни његово хиљаду Арапа,
Већ те молим и руку ти љубим,
Ти напиши књиге шаровите,
Једну спреми Краљевићу Марку,
Нек ти Марко до Призрена дође,
Нека с нама у сватове пође;
Другу спреми бијелу Пазару,
Крилатици Рељи Бошњанину,
Нек ти Реља до Призрена дође,
Нека нама пред сватима пође;
Трећу спреми до Сибиња града,
на кољено Сибињанин Јанку,
Нек ти Јанко до Призрена дође,
Нека с нама у сватове пође,
И поведе свог мила сестрића,
Свог сестрића Бановић Секулу,
Јер је момче тврдо на мејдану,
Ако буде до невоље љуте.«
Кад то зачу славан цар Стјепане,
Шарену је књигу направио,
До Прилипа града опремио,
На кољено Краљевићу Марку:
»Слуго моја, Краљевићу Марко,
Ти си српска перјаница златна,
На мејдану сваком похваљена,
Тебе хвали наша Србадија,
Што те хвали, то си јунак прави,
Да си брже до Призрена града,
Далеко сам цуру испросио,
За сестрића Војиновић Мића,
У Божуну граду бијеломе,
Да ти мени у сватове пођеш,
Јера ваља друго путовати,
Прко Српске и преко Бугарске,
Преко Љешке и преко Арапске,
Арапска је та земља проклета,
Она храни проклете душмане,
Који ждеру Србе изабране,
Да ми будеш ђевер уз ђевојку,
Да ми чуваш лице ђевојачко,
Од Божуна до Призрена града.«
Кад је так'у књигу направио,
Ону шаље, другу ситну пише,
Те је шаље бијелу Пазару,
На кољено Рељи Бошњанину:
»Слуго моја, Реља Бошњанине,
Да си брже до Призрена мога,
Тебе хвале да си јунак добар,
(Кад Срб рече: »помози нам Боже!«
Јунаштво се сакрити не може.)
Да ти мени у сватове пођеш,
Далеко сам цуру испросио,
У Божуну бијеломе граду,
У онога од Божуна бана,
Јер нам ваља дуго путовати,
Преко Српске и преко Бугарске.
Преко Љешке и преко Арапске.
Арапи су невјерни јунаци,
Ваља с њима мејдан дијелити,
Тешка ће се крвца прољевати,
Ти ћеш бити војвода сватима.«
Ону шаље, другу ситну пише,
Пак је шаље бијелу Сибињу,
На кољено Сибињанин Јанку:
»Чујеш мене, Сибињанин Јанко,
Ето књиге и јазије на те,
Добро види што ти књига пише,
Да си брже до Призрена града,
Далеко сам цуру испросио,
У Божуну граду бијеломе,
У онога од Божуна бана,
Да ми будеш сватски старјешина,
Пред мојијех хиљаду сватога,
И поведи твог мила сестрића,
Твог сестрића Бановић Секулу,
Нек понесе крстата барјака,
Да ми буде китан барјактаре,
Пред мојијех хиљаду сватова,
Јера ваља дуго путовати,
Преко Српске и преко Бугарске,
Преко Љешке и преко Арапске,
Арапи су невјерни јунаци,
Тешка ће се крвца прољевати,
Није лако на мејдану стати.«
Кадје так'у књигу направио,
направио, пак је опремио,
Књига оде до Сибиња града.
Малко време за дуго не било,
Док ево ти Краљевића Марка,
На Шарину коњу од мејдана,
Пониско је објесио ћорду,
Све му сабља по кољену звечи,
Пропиње се шарац од мејдана,
По њему се положио Марко,
Пак наћеро мрње на обрве,
А обрве на мрке бркове,
А бркови низ прси па'нули,
Сјају му се токе кроз бркове,
Кајно мјесец кроз јелово грање,
Марко гледа мрко попријеко,
Како гледа, у се гледат не да,
Камол' њега да ко криво гледа:
А на сабљу наслонио руку,
На руци му златан прстен сјајан,
На прстену алем камен драги,
На камену име Краљевића,
Куцука се по балчаку њиме,
Око њега облијеће ћорда,
Марко својој проговара ћорди:
»Лако мало, моја бритка ћордо,
Кад се стане крвца прољевати,
Марко ће те крви напојити.«
Кад под кулу доћера Шарина,
Цареве га слуге сусретоше,
Шарина му коња прихватише,
Марко њима божју помоћ даје,
А слуге му прихватише здравље,
Па водају Маркова Шарина,
Марко оде на бијелу кулу,
Када паде у одају Марко,
Ђено сједи славан цар Стјепане,
А до цара све српске војводе,
Свијем Марко божју помоћ даје,
Сви му Срби прихватише здравље,
Испред њега на ноге скочише,
А Марко се смјерно поклонио,
Цар Стјепану руку пољубио,
Марко сједе цару уз ко.ъено,
Питају се за мир и за здрав.ъе,
А млађи им пиво послужише.
Таман сјели, те се одморили,
И рујна се винца напојили,
Док се пови магла од истока,
Магла паде у поље широко,
А из магле јунак испануо,
На сиваљу ко на горској вили,
Док ево ти Реље Бошњанина,
Крилат му се сиваљ догодио,
Не скаче му ко што коњи скачу,
Већ с' извија кајно ластавица,
А превија кајно гуштерица,
По њему се Реља положио,
Око њега облијеће ђорда,
Када паде под цареву кулу,
Цареве га слуге сусретоше,
Сиваља му коња прихватише,
Водају га и тамо и амо,
Реља оде у цареве дворе,
Кад изиђе цару у одају,
Дочека га славан цар Стјепане,
И остала сва српска господа,
Свијем Реља божју помоћ даје,
Сви му Срби прихватише здравље.
А Реља се смјерно поклонио,
И цареву руку пољубио,
Цар га сједе Марку уз кољено,
Питају се за мир и за здравље,
А млађи им пиво послужише.
Таман сјели, те се одморили,
И рујна се винца напојили,
Док се прамен магле заподио,
А из маглејунак испануо,
На ђогату ко на горској вили,
А за њиме други на вранчићу,
Наприједа од Сибиња Јанко,
А за Јанком Бановић Секула,
Виш' њега се крсташ барјак вија,
Кад дођоше до царева двора,
Цареве их слуге сусретоше,
Дебеле им коње прихватише,
Једне слуге коње прихватише,
Друге воде на кулу војводе,
Кад дођоше цару у одају,
Војводама божју помоћ дају,
Војводе им прихватише здравље,
Испред њихе на ноге скочише,
Пак царевој приступише руци,
И цареву пољубише руку,
Помаче се један до другога,
Пак и њима мјесто направише.
Таман сјели, те се одморили,
За јуначко здравље испитали,
Док је њихе данак оставио,
А тавна их ноћца прихватила.
Кад ујутру бијел дан освану,
Дан освану и сунце ограну.
Повикаше чауш до чауша:
»Азурала, кићени сватови !
Ко је коњик, притежи колане,
Ко-је пјешак, на ноге опанке,
Да ранимо, да не одоцнимо!«
У то доба свати полазише,
Све војводе редом поредише,
По напријед Сибињанин Јанко.
А за Јанком Бановић Секула,
Виш' њега се крсташ барјак вија ;
За Секулом Реља Бошњанине,
А за Рељом Љутица Богдане,
За Богданом Топлица Милане,
За Миланом Косовац Иване, ■
За Иваном Мусићу Стеване,
За Стеваном Срђа Злопоглеђа,
А за Срђом Бановић Страхило,
За Страхилом два Војиновића,
А за н>има војвода Милоше,
За Милошем Змај-Огњени Вуче,
А за Вуком два Деспотовића,
А за њима Војиновић Мићо,
Вас у срми и у сухом злату,
А за њиме хиљаду сватова,
Сви пођоше од царева двора,
Марко пије, ни мукајет није,
Већ дебеле засукује брке,
Два са'ата свати одмакоше,
Пропињу се коњи витезови,
Подврискују српски соколови,
Кад на трећи са'ат наступише,
Тадај рече славан цар Стјепане:
»Краљевићу, јуначко кољено
Ти опремај својега Шарина,
Далеко су свати измакнули,
А тебе је пиво освојило!«
Кад то зачу Краљевићу Марко,
Одговара славну цар-Стјепану:
»Господине, славан цар Стјепане
Ко не пије међу браћом пиво,
Вазда му је на дијелу криво !«
Кад то рече Краљевићу Марко,
Онда Марко на ноге скочио,
Пак припаса криву ћемерлију,
И повуче тешку топузину,
Пак ето га низ бијелу кулу,
Марко сиђе коњу на авлију,
Пак посједе дебела Шарина,
Ишћера га пољу на ширину,
Стаде му се Шарац пропињати,
Бритка сабља поче куцукати,
Пак оћера Шарца за сватима,
Стиже свате у петом са'ату.
Кад су били на првом конаку,
Сви сватови попеше чадоре,
Све војводе један до другога,
Марко пење на јандал чадора,
А за чадор привеза Шарина,
Пак потеже криву ћемерлију,
Накоси му снопак ђетелине,
Положи је пред коња Шарина.
Ту су свати ноћцу преноћили.
Кад ујутру бијел дан освану,
Завикаше кићени чауши:
»На ноге се, кићени сватови
Да ранимо, да не одоцнимо,
Да раније конак ухватимо,
Далеко је до Божуна сићи.«
Пак оТален свати полазише,
Док сиђоше до Божуна града,
Ђе год свати на конаку бише,
Све на башка Марко са Шарином,
Све сватове од душмана чува,
Јер се сваком јаду научио.
Кад су били кроз земљу арапску,
На Усуру на воду студену,
Опази их мрка бедевија,
Бедевија троглав Арапина,
Ја как'а је, заклали је вуци!
У оба му ока чакараста,
У четири ноге калчинаста,
На глави јој четири једека,
А на ногам' четири ћустека,
Кад опази кићене сватове,
Колико се силна догодила,
Стаде цика мрке бедевије,
Кајно љуте под каменом гује.
Кад то зачу црни Арапине,
Он погледа чадору на врата,
Пак угледа кићене сватове,
А завика грлом бијелијем ;
»Видите ли, моја ђецо драга,
У Каура китнијех сватова,
И влашкијех силнијех војвода,
Наприједу Сибињанин Јанка,
Старјешина то је од сватова;
А за њиме Бановић Секула,
Како Секул пропиње вранчића,
Према мојој мркој бедевији,
Како ли се влашки барјак вија ;
А за њиме Реља Бошњанине,
На његову крилату сиваљу,
Он се узда у перната крила,
Неће њему помоћи ни вила,
Ја камоли из рамена крила;
А за њиме Љутица Богдане,
А за њиме Топлица Милане,
На његову широку дорату,
На дорату вас у суху злату;
А за њиме Косовац Иване,
На његову пурлату зекану;
А за њиме Мусићу Стеване,
И оно је нека крвопија,
Ваља њега мушки дочекати,
А за њима Срђа Злопоглеђа,
На његову високу дорату,
Све он шути, а гледа преда се,
А све носи на балчаку руку, "
И он мисли с нама ратовати;
А за њиме Бановић Страхило,
На његову дебелу дорату,
И оно је нека поглавица,
И он мисли с нама ратовати;
А за њиме два Војиновића,
Два ђевера од моје ђевојке,
Како су се ђеца опремила,
А не мисле са мном ратовати,
Веће мисле провести ђевојку ;
А за њима Обилић Милоше,
На његову високу ждралину,
Око њега облијеће ђорда,
За капом му перјаница златна,
Којуно је Влаше задобило,
Кад је прије украј мора било,
Амиџу је погубио мога,
И оно је нека поглавица,
Да га гује у Каурим' нема,
Он се никад не опија пивом,
А не зноји под собом ждралина,
Већ га штеди за дуга мејдана,
Није лако с њиме ратовати,
Оно им је цури ђевербаша,
Да им цуру од Арапа брани;
А за њиме Змај-Огњени Вуче,
Људи кажу да је јунак добар,
У њега су змајовита крила,
Зубим' коље, а сабљом сијече,
Коња јаше, бритку сабљу паше,
Није лако с њиме ратовати;
А за њиме два Деспотовића,
Оно су ти каурска господа,
Они носе у иепов'ма руке,
Не сијеку по богазу Турке,
Полакше је с њима ратовати !
А за њима Војиновић Мићо,
Оно ти је цури ђувегија,
Када буде сјутра на мејдану,
На мејдану, на бијелу дану,
Виђеђемо чија је ђевојка,
Ал' је моја, али је његова?
А за њиме хиљаду сватова,
У сватима ни јунаштва нема,
Сватови су једне страшивице,
Туђи коњи, а туђе хаљине;
Ал' војводе, српске поглавице,
Све су оно турске крвопије,
Када буде на мејдану стати,
'Оће сваки главу положити,
Друг за друга ко за брата свога,
Један другог на мејдану чува,
Ви не знате, моја ђецо драга,
Ђе су Срби мјером умјерени,
А на тврдој вјери увјерени,
Један другом кад вјеру заложи,
Друг за друга на живот положи,
У томе су рођени јунаци,
Али са мном то им помоћ неће,
Док је мени мрке бедевије![1]
Немојте се, браћо, препадати
Кад ту нема Краљевића Марка,
Међу њима и нема јунака,
Који ће нам на мејдан изаћи,
Осјем једног Реље и Милоша,
Обојицу ја ћу погубити!«
Док завика Селман Арапине:
»Мој амиџа, троглав Арапине,
»Ти погледај пољу у ширине,
Ето теби Краљевића Марка,
Рођенога српскога јунака,
Видиш њега и коња Шарина,
Како му се Шарац помамио,
По три копља у висине скаче,
. У напредак ни броја му нема,
Зинуо му, заклали га вуци!
Зинуо му кајно горски вуче,
Диго главу према господару,
Да савијеш бугар-кабаницу,
Не би коњу чељуст затиснула,
По њему се положио Марко,
А на њему капа јаретина,
Све испод ње погледује вучки,
За сватима пристао хајдучки,
Око њега облијеће ћорда,
На њу Марко наслонио руку,
На руци му зећир прстен златан,
У прстену алем-камен драги,
Одс'јева му према жарку сунцу,
Није њега купио за благо,
Већ добио на дугу мејдану,
Дијелећи мејдан у приморју.«
Кад то зачу троглав Арапине,
Он погледа у поље широко,
Док угледа Краљевића Марка,
Кад угледа Краљевића Марка,
Нимало му мило не бијаше,
Ал' му друга бити не могаше,
Већ слободу у дружину тура,
Те овако друштво разговара:
»Не бојте се, моја ђецо драга,
Ја ћу с Марком мејдан дијелити.«
У то доба прођоше сватови,
А говори црни Арапине:
»Послушајте, моја ђецо драга!
Сад ћемо ми свате пропуштити,
Кад с' отуда са ђевојком врате,
С њима ћемо мејдан дијелити,
Кад наведу баницу ђевојку,
И нанесу чеиз ђевојачки.«
Малко вр'еме за дуго не било,
Кад су свати до Божуна били,
Дочека их од Божуна бане,
Растурише свате на конаке,
Коње воде у топле подруме,
А сватозе на росну ливаду,
Ђеверове лијепој ђевојци.
Ту су свати ноћцу преноћили,
Кад ујутру бијел дан освану,
Дан освану, а сунце ограну,
Завикаше кићени чауши:
»Опремајте с', кићени сватови !
Ко је коњик, притежи колане,
Ко је пјешак, на ноге опанке,
Да ранимо, да не одоцнимо,
Да раније конак ухватимо,
Туђи људи, не знамо им ћуди,
Туђа земља пратиоца нема.«
Док завика од Божуна бане:
»Лако мало, кићени сватови !
Док изиђе ручак и дарови,
Док ђевери опреме ђевојку,
И опреме рухо ђевојачко.«
Иза тога ручак, излазио,
Иза ручка госпо'ски дарови,
Дароваше што за ког бијаше,
Старом свату коња и сокола,
Барјактару на барјак јабуку,
А војводи златну абаију,
А чаушу чавлену батину,
Милу куму златна бошчалука,
Ђувегији кићено цвијеће,
Ђеверима лијепу ђевојку 675
Краљевићу сабљу димискију,
Дарова му госпоја баница:
»Ето теби, Краљевићу Марко,
Ти си, Марко, српска поглавица,
Причувај ми лијепу ђевојку, 680
Од Божуна до Призрена града.«
Пак отален свати полазише,
И одоше здраво и весело,
Кад сватови цуру поведоше,
Бай учини велико весеље, 685
На Божуну пукоше прангије,
Седамдесет једна иза друге.
Преко љешке свати прелазише,
Кад су били у земљу арапску,
На Усуру на воду студену, 690
На Усури камена ћуприја,
А око н>е тврде карауле,
Карауле троглав Арапина,
Што му воде и ћуприје чува,
С оне стране троглав Арапине,
Кад сватови воду прегазише,
Прегазише воду и ћуприју,
Све за водом свате ишчекаше,
Ишчекаше, па их пребројише:
Док ево ти троглав Арапина,
А за њиме војска силовита,
Три хиљаде црнијех Арапа,
Голе сабље носе у рукама,
Ја какав је троглав Арапине,
И његова чакар бедевија,
У оба му ока чакараста,
У четири ноге калчинаста,
Пропиње се небу под облаке,
По три кошъа небу у висине,
По четири пољу у ширине,
Када стане на пољу широку,
Испод ње би коњиц пролазио,
И на коњу јунак под барјаком,
Не би барјак до н>е дохватио,
Кад Арапче доћера кобилу
Пред сватове у поље широко,
Арап викну, ко да међед рикну,
А завика грлом и авазом:
»Ко је овђе, Војиновић Мићо?
Нек изиђе на мејдан јуначки,
Да јуначки мејдан дијелимо,
Да видимо чија је ђевојка?«
Кад то зачу од Сибиња Јанко,
Он завика свог сестрића мила:
Мој сестрићу, Бановић Секуле!
Мореш дајка замијенит свога,
И Арапу на мејдан изићи,
Ја сам данас јунак остарио,
Остарио, мејдан оставио,
Не могу му стати на мејдану?«
Кад то зачу Бановић Секула,
Хитро свога ишћера вранчића,
Пак наћера коња на Арапа,
Дочека га троглав Арапине,
Грдан ти је, да га Бог убије!
На њему су до три главе русе,
Из једне му вихор вјетар пуше,
А из друге мавен пламен суче,
На Секула вјетар отиснуо,
Са вранчића њега укинуо,
Секул паде у зелену траву,
Дочека се на бијеле руке,
Пак побјеже Секул у сватове.
Кад то виђе од Сибиња Јанко,
Све дозива по реду војводе,
Пак свакога на Арапа спрема,
А Арап их љуто дочекује,
Укида их на зелену траву,
Док обреди дванајест војвода,
Реда дође Обилић Милошу,
Стаде Милош опремат ждралина,
А завика Краљевићу Марко:
»Побратиме, Обилић Милоше!
Ти причувај коња и ђевојку,
Ја ћ' Арапу на мејдан изићи.«
Пак поћера бијесна Шарина,
Док доћера коња до Арапа,
Арап на њег вјетар отиснуо,
Не би ли га с коњем раставио,
Ал се Марко раставит не даде,
У њега је Шарац бињеџија,
Шарац паде на прва кољена,
А на стражње поклекнуо кључе,
По њему се положио Марко,
Не може га вјетар оборити;
Кад се Арап виђе на невољи,
На Марка је пламен отиснуо,
Не би ли га ватром опржио,
Ал' је Марко варкаџија стара,
Свакоме се јаду научио,
Он се хвати руком у теркију,
Пак разави бугар-кабаницу,
Покри себе и коња Шарина,
Не опржи њега ни Шарина;
Кад то виђе црни Арапине,
Он поврати мрку бедевију,
Пак побјеже у арапску војску,
Опази га Шарац од мејдана,
Пак полеће Шарац за кобилом,
Кајно соко за пернатим ловом,
По њему се положио Марко,
А потеже од бедрице ћорду,
На трчећи сабљу извадио,
Код чадора достиже Арапа,
Пак је њега сабљом ударио,
На дохвату по свилену пасу,
У двије га поле преставио,
Двије поле у траву падоше,
С десне стране ноге и чакшире,
А с лијеве у раменим' главе,
Док завика црни Арапине:
»Богом брате, Краљевићу Марко!
Немој мени осијецат главе,
На поклон ти кићена ђевојка!«
А на то се Марко насмијао,
Те овако њему говорио:
»Богвт' убио, црни Арапине!
Шта ће теби главе без трупине?
Данас теби ништа не требује!«
Пак му све три о'сијече главе,
Кад то виђе војска Арапова,
Ђе је њима Арап погинуо,
Сви на Маркајуриш учинише,
Опколише су четири стране,
Кад виђеше све српске војводе,
Ђе с' Арапи Марку притужили,
Све војводе коње наћераше,
Од бедрице сабље повадише,
У Арапе јуриш учинише,
Сад да ти је стати те гледати,
Кад се стаде крвца прољевати,
Како српске сијевају ћорде,
А арапске зијевају главе,
Ту се тешка крвца прољевала,
(Није српска већ арапска крвца!)
Куд пролази Реља Бошњанине,
Добра бише кола пролазила,
Куд пролази Топлица Милане,
Двоја бише кола пролазила,
Куд пролази Косанчић Иване,
Троја бише кола пролазила,
Куд пролази Љутица Богдане,
Петора би кола пролазила,
Куд пролази Милош Обилићу,
Шестора би кола пролазила;
За Милошем Мусићу Стеване,
Све обара са коња јунаке,
И јуначке одсијеца главе,
А све себе и Милоша чува;
А два змаја, два сива сокола,
Салијећу војску изокола,
Једно ми је Змај Огњени Вуче,
А друго је Бановић Секула,
И за њима Бановић Страхило,
Све погледа један на другога,
Пролијеће један пред другога,
Од огранка до захода сунца,
Сијекоше по пољу Арапе,
Три хиљаде глава о'сјекоше,
И ту свати ноћцу заноћише,
Кад ујутру бијел дан освану,
Дан освану, а сунце ограну,
Ту велики шићар шићарише,
Однесоше благо Арапово,
Одведоше лијепу ђевојку,
До Призрена бијелога града,
У Призрену свате пребројише,
Три стотине свата изгубише,
Док Арапе живе исјекоше,
А војводе здраво остадоше,
Јер су Срби рођени јунаци,
И ту добру свадбу учинише,
Оженише Војиновић Мића,
Соколића, царева сестрића,
Свадба била, пак се растурила,
Давно било, сад се спомињало.



Референце[уреди]

  1. Турци у рату рачунају на коња колико и на се.

Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., 305-326.