Женидба Влашића Радула

Кад се жени Влашићу Радуле,
Запросио лијепу ђевојку,
Прстен даје, свадбу уговара"
"Ова свадба до петнаест дана,
"Док ја одем двору бијеломе
"И сакупим господу сватове."
Он отиде дворе бијеломе
И сакупи силу и сватове,
Он сакупи три стотине свата;
Свате купи, у сватове не ће,
Свога коња под ђевојку шиље,
И он шиље два брата рођена,
А два брата, два мила ђевера.
Па одоше свати по ђевојку;
Тамо су их л'јепо дочекали,
Сваком свату по бошчалук дали,
Младожењи коња и сокола,
И дадоше лијепу ђевојку.
Чауш виче, дабулана риче:
"Хазур! хазур! кићени сватови!
"Хазур свати, и хазур ђевојка!
"Већ хоћемо дома путовати"
Дигоше се кићени сватови,
Отидоше двору бијеломе;
Кад су били насред горе чарне,
Ал' у гори Дињар Бањанине,
На бојно се копље наслонио,
Све сватове редом пропустио,
А кад дође лијепа ђевојка,
Под ђевојком коња уватио.
Кад виђеше два мила ђевера,
За оштре се сабље дохитише,
Да Дињару одсијеку главу:
Ал' говори госпођа ђевојка:
"О Бога ви, два мила ђевера!
"Ви немојте њега погубити,
"Док чујемо шта ће говорити,
"Ласно ћете њега погубити."
Преклања се Дињар Бањанине,
Пред ђевојком црну земљу љуби
"Богом сестро, лјепа ђевојко!
"Ти ћеш бити љуба Радулова,
"Тамо су ми два нејака брата
"У тавници Влашића Радула,
"Не би ли их како избавила!"
Па се маши у свил'не џепове,
Те извади дванаест дуката
И дарива Богом посестриму,
Она њему свилену кошуљу
Па одоше двору бијеломе.
Кад су били пред бијеле дворе,
Сви сватови коње одјахаше,
А ђевојка не ће да одјаше:
Изишла је мајка Радулова,
Изнијела од злата синију,
На синији змију оплетену,
Оплетену од сребра и злата,
На њојзи је алем драги камен;
Па говори мајка Радулова:
"Одјаш' коња, мила снахо моја
"На част тебе од злата синија,
"На синији змија оплетена,
"Оплетена од сребра и злата,
"И на њојзи алем драги камен
"Те ми вези полуноћи, снахо,
"Полуноћи као у по подне."
Она јој се смјерно поклањаше,
Ал' од коња не ће да одјаше.
Изишле су сеје Радулове,
Изнијеле злаћено прстење:
"Одјаш' коња, мила снахо наша!
"На част тебе злаћено прстење,
"Те ти носи докле си нам млада."
Она им се смјерно преклањаше,
Ал' им коња неће да одјаше.
Љутите се у двор повратише,
Оштро ходе, а оштро говоре:
"О наш брате, Влашићу Радуле!
"Не ће снаха коња да одјаше,
"Док не види, за кога је дошла."
Наљути се Влашићу Радуле,
Голу сабљу у рукама носи:
"Одјаш коња, кучко! не ђевојко,
"Одјаш' коња, одсјећ' ћу ти главу;
"Ниси коња од баба довела,
"Већ си мога коња уморила."
Говори му госпођа ђевојка:
"Господару Влашићу Радуле
не љути се, не имаш се зашто:
"Не ћу тебе коња одјахати,
"Док ми не даш кључе од тавнице."
Грохотом се Радул насмијао,
Даде њојзи кључе од тавнице,
Па је онда коња одсједнула,
Па дозивље два мила ђевера.
"Ви хајдете, два мила ђевера,
"Кажите ми врата на тавници."
Отидоше шњоме на тавницу,
Отворише проклету тавницу,
Па говори лијепа ђевојка:
"Ко су браћа Дињар-Бањанина,
"Хајте амо на тавничка врата "
Изишла су два нејака брата,
Изишла су на тавничка врага,
Коса им је, њом би се покрили,
нокти су им, укопали би се,
Још пропишта тридесет робова
"Богом сестро, лијепа ђевојко
"Пусти и нас данас из тавнице."
Ал' говори лијепа ђевојка:
хајте, робље, на тавничка врата."
Па изиђе робље из тавнице,
Вели њему лијепа ђевојка:
"Бјеж' те, робље, куда које знаде."
Па узима до два побратима,
Одведе их у бијеле дворе,
Па дозива два бербера млада,
Један мије, други, косу брије
И погане нокте сарезује;
Дала им је б'јеле бошчалуке,
И на њих је рухо порезала,
Па их спреми двору бијеломе,
И даде им од злата јабуку:
"Поздрав'те ми Богом побратима,
"Побратима Дињар:Бањанина,
"Подајте му од злата јабуку."